Mutna su vremena u Evropi opet, kao što su bila sredinom sedamdesetih, kad se sve ljuljalo.

Biti u Zapadnom Berlinu značilo je biti usred toga.

Jedan elitni krug umetnika i političkih agitatora, koji su stvarno praktikovali ono što su propovedali, dolazio je u tadašnji Berlin, između ostalog zato što su tu bili zaštićeni od regrutovanja u vojsku, ali i zbog mnogo puta opevane dekadentne atmosfere grada, uvek sudbinski stisnutog između Zapada i Istoka.

U to vreme se činilo da će nam svima sve pasti na glavu i da je početak rata između suprotstavljenih strana Zapada i Istoka moguć svakog dana. Za malo zaboravnije: jedini razlog zbog kojeg posle Drugog svetskog rata nije došlo do finalnog obračuna na evropskom tlu pre svega vojnih snaga Amerike i Sovjetskog Saveza (a operativni planovi su i te kako postojali), beše nešto što se zvalo "ravnoteža straha" – čija je glavna komponenta bila abnormalan arsenal nuklearnih projektila sa obe strane (još postoji). Naime, bilo je jasno da bi početak rata konvencionalnim naoružanjem, za par sati ili dana, sasvim svejedno, doveo do masovnog obračuna nuklearnim oružjem, što bi zbrisalo obe strane, ali i ostatak sveta. Jedino nas je strah držao dalje od poslednjeg velikog rata, za koji je scena odavno bila postavljena.

To je atmosfera u kojoj se živelo sedamdesetih i ovo treba ponavljati svaki put kad se danas nađu vesnici alarmantnih predskazanja… bilo je zastrašujuće i ranije. Sva je prilika da se današnje osipanje sveta kakav je bio dešava pre svega zato što "ravnoteže straha" u onom smislu – više nema. I to je pravi rezultat nečije "pobede" u Hladnom ratu.

RAVNOTEŽA SVETA

U senci Zida, koji je razdvajao dva sveta, berlinska atmosfera bila je povoljna za svaku vrstu drugačijeg razmišljanja, društvenog otpadništva, kao i privatnog ludovanja.

Upravo tu je jedan dokazani engleski pop umetnik za ruku dovukao u to vreme više talentovanog nego konzistentnog američkog rok muzičara, da se obojica malo priberu: David Bowie je doveo Iggyja Popa, pošto ga je 1975. pokupio u Kaliforniji, prilično ruiniranog, posle višegodišnjeg razbijanja telesnih ograničenja kad je u pitanju… pa, gotovo sve. Nekadašnjeg frontmena detroitskih The Stoogesa na rehabilitaciju je poveo, ni manje ni više, nego u Berlin, grad na prvoj liniji razdvajanja svetova, tačku na kojoj je "ravnoteža straha" bila opipljiva, visokourbanizovano tkivo podeljeno i okruženo komunističkom državom, jednom rečju – mesto svakojakih izazova i mesto na kome su njihovi strahovi bili manji od strahova sveta.

Međutim, daleko najvažnije od svega bilo im je to što tadašnjim Berlincima nimalo nije bilo važno ko su ovi engleski i američki muzičari što se muvaju po tim senovitim ulicama prepunim drvoreda i provode vreme u društvu uvek pretencioznih umetnika, neuspešnih zabavljača i ostalih koji uvek imaju projekat, ali nikad ne rade od 9 do 5. Bilo je to vreme kad je najpopularnija grupa u Zapadnoj Nemačkoj bila disko atrakcija Boney M.

IGGY JE ROĐEN

Osnovni deo mitologizacije Iggyja Popa obavio je David Bowie, upravo tokom berlinskih i drugih dana 1976/1977. Baš kad je najviše na svetu morao sebe ponovo da izmisli, uspeo je prvo to sa Iggyjem. Njegov postupak bio je sličan onome koji je već uspešno sproveo sa Lou Reedom 1972, kad je na albumu "Transformer" napravio novog Loua, post-Velvet faze, dajući tadašnju cutting edge glam rock presvlaku ovom njujorškom pesniku mračnih ulica – od tada je Lou dobio svoj lik i izdvojio se kao posebna definicija rokenrol iskustva. Sad je predstojao isti proces ponovnog otkrivanja suštine Iggyja u novom kontekstu, samo daleko van Amerike, i time je cela priča postala dodatno zanimljiva.

U oba slučaja, Bowie se upustio u prevrednovanje autentičnih američkih rok figura u globalno prepoznatljive rokenrol likove. "Likove", jer je imidž ovde bio sredstvo umetničkog iskazivanja i – kao u Bowiejevom slučaju – suštinski, mada varijabilni deo pojavne ličnosti. Nije sve to ni čudno, ako se ima u vidu njegovo veliko iskustvo sa glumom kod Lindseya Campa, i činjenica da je Bowie u Berlinu intenzivno proučavao rad i delo Bertolda Brechta (u stvari, poslednji snimak koji je tamo načinio bio je za EP "Baal", sa Brechtovim pesmama – socijalno zaoštrene sedamdesete su nekako odgovarale procesu ponovnog otkrića barda angažovanog pozorišta).

Bowie je u Louu i Iggyju očigledno video neku vrstu kabarea, a njih dvojicu je portretisao kao mjuzik hol junake, koji igraju u predstavi sačinjenoj od rokenrola, na sceni i van nje. Neka vrsta totalnog pozorišta ili totalnog rokernola, kako više volite.

Lik Iggyja kakvog poznajemo i volimo, nekako je kreiran baš tad i tu – dotad je bio "mali dementni brat" velikih MC5, divalj i neobuzdan na sceni, samouništavajuće seksi, ali na ivici retarda činilo se. Tek u susretu sa Bowiejem dobio je neku vrstu samosvesti koju do tad nije imao. Od tad je Iggy koga poznajemo – jedan od večnih simbola rokenrola.

LJUBAVI PORED ZIDA

Sve se to desilo u Berlinu, usred pokidane Evrope, i nigde drugde.

U njemu se odigrala ključna redefinicija rokenrola, koja se već duže spremala i koja mu je omogućila da još dvadesetak godina uznemirava i pokreće socijalne tokove, sve dok digitalizacija nije uništila građansko društvo kakvo smo dotad poznavali; u njemu su podeljene uloge za televizijsko doba, koje je pripremilo svest za doba interneta; konačno, u njemu je rokenrol kao globalna predstava dobio novo značenje, ali je nastavio da svuda nosi sa sobom svoju kulturnu oštrinu i funkcioniše kao svima dostupno pokretno sredstvo poetizacije i mitologizacije svakodnevice, ma koliko jadna bila.

Svi su izgledi da su David i Iggy tamo živeli stvarnije neko ikad od kad su postali muzičari. Svako je tamo imao svoju ozbiljnu ljubavnu epizodu ili dve – Iggy je upoznao Esther Friedman, koja će sa njim ostati sedam godina i fotografisati njegove dane u Nemačkoj (postoji knjiga tih uspomena: "In Love With Idiot"), dok je David dosta vremena provodio u društvu Romy Haag, osobe u tranziciji između dva pola, ali je njegova prava veza u tom trenutku postala nerazdvojna sekretarica Corinne "Coco" Schwab, nekako od tog doba jedina osoba koja je stalno brinula o Davidovim finansijama i dobrom stanju.

U senci tada slepe Brandenburške kapije, mnogi zaveti su dati, neki politički, a neki ljubavni, neki trajni, a neki nisu izdržali ni do sledećeg jutra. Kako god da su se u Berlinu provodili David i Iggy, tamošnji dani su ih promenili nabolje i omogućili im viziju koju kasnije ni jedan ni drugi nikad više nisu dostigli.

DVA ALBUMA

Tokom 1977. Iggy Pop će objaviti svoja prva dva solo albuma, nastupajući premijerno pod svojim imenom: "Idiot" u martu i "Lust For Life" u avgustu. Obe ploče u retrospektivi predstavljaju njegova najbolja i najsmelija izdanja, kao spektakularno neisforsirano ukrštanje suštinskog rokenrol nerva sa evropskim artizmom.

Nije ni čudo da su i originalna punk ekipa i novotalasna generacija prihvatile novog Iggija sa odobravanjem te godine. Njegovo neglumljeno luđenje na sceni, fizičko samougrožavanje, autentični otkačenizam – sve to bilo je preteča bar polovine onog što su punkeri pokušavali da iskažu. Iggyjev primer bio je kao ekser u glavu. Kog su svi želeli.

"Idiot", sa svojom aluzijom na Dostojevskog, zapravo je inovativan album koji nudi antiutopijski rokenrol. U trenutku kad se punk uobličio, a novi talas tek pomaljao, Iggyjev neočekivan istup dao je sve njihove teme na jednom mestu, pa i više – gluvarenje u velikom gradu, duge noći u besciljnim izlascima, nabrajanje nestalih prijatelja, nedorečene, ali strasne ljubavi sa egzotičnim i neprilagođenim ženama, čak i tragedija bezdušnosti serijske proizvodnje svega… "Sister Midnight" i "Nightclubbing" ostaju kao savršene rokerske noćne zabeleške, "Dum Dum Boys" kao njegova divlja verzija Lou Reedove "Walk On The Wild Side", "China Girl" kao draga mala ljubavna pesma koja nadilazi vremena, "Mass Production" kao najčudniji eksperiment. Iggy Pop ni pre ni posle nije bio tako samozapitan i pun sumnje u sebe, ali je demonstrirao snagu da sve nadiđe. I to je misija ovog albuma, koji je formulisao osnovnu poruku ovog čoveka na našem svetu – Iggy se pojavljuje kao onaj koji je sve preživeo, video svaki pakao i vratio se oštećen, ali živ, življi nego ikad. Neobično je da je baš ovu ploču slušao nesrećni Ian Curtis (Joy Division) u noći kad se obesio, ali baš ta činjenica nam govori koliko je Iggy na njoj uspeo da razotkrije neka skrivena pravila ovog sveta, uvek spremnog da prljavštinom prekrije svakog ko je bio drugačiji i ipak ostao čitav.

"Lust For Life" je i do dan-danas ostao njegov najprodavaniji album. Sveprožimajući osećaj stopljenosti sa svetom iz perspektive putnika, skupljen u pesmi "Passenger", nastaloj tokom vožnje berlinskim metroom – nešto je jedinstveno u istoriji rokenrola kao takvog i jedna od njegovih skrivenih himni… kao da dolazi iz njegovog srca, zahtevajući svet za sebe, "jer on je napravljen za nas". Metaforična priča o putovanju gradom, možda je istovremeno i priča o putovanju zabrinutom i zastrašenom Evropom, i celim njenim namučenim pejzažem – tek, na njoj je Iggy na apsolutnom vrhuncu kao rokerski tumač stanja duhova i glumac izgubljen u kulisama sveta. Naslovna "Lust For Life", nošena neodoljivo razigrano-intenzivnim bubnjevima u prvom planu, postala je njegova najslavnija savremena tema, posebno za ljude odrasle u devedesetim i kasnije – zahvaljujući rečitom uvrštavanju u "Trainspotting", u kome funkcioniše kao bitan prenosilac poruke filma. Neposrednost njegovih oda predavanju ljubavi bez granica "Fall In Love With Me" i "Sixteen", nema svog pandana u rok muzici, a "Some Weird Sin", "Tonight" i "Neighborhood Threat" i sad funkcionišu kao savršene crtice iz stvarnog uličnog života, koji kao da se još dešava dok one traju – nešto što samo Iggy ume da prepriča tačno onako kako je bilo i da mu svi veruju.

Ovim je Iggy Pop postao spreman da otkrije svet i svet njega.

ROCK’N’ROLL KAO NARODNA MUZIKA SVETA

Albumi su urađeni u legendarnom Hansa Tonsudiju, čije su fantastične performanse bile dopunjene nezaboravnim štimungom bliskog pogleda na Zid i istočnonemačke stražare naoružane puškomitraljezima – čisto da tamošnja jedinstvena tenzija bude potpuno opipljiva. Ploče su je i zabeležile sa visokim stepenom vernosti, no tamo su u stvari u potpunosti odsvirani samo Bowiejev tour de force "Heroes", i Iggyjev genijalni "Lust for Life" – dok su revolucionarni zaokreti koji im prethode – "Idiot" (Pop) i "Low" (Bowie) – tu finalno smiksani (tim redom, a objavljeni obrnutim); mada estetski i nominalno deo tog niza, treći deo Bowiejeve "berlinske trilogije", album "Lodger", bio je drugde priređen. Međutim, ova tri Bowiejeva albuma, dva Popova i jedan Enov ("Before And After Science", njegov najbolji rock album) – svi snimljeni u razmaku od tri godine – nose istu atmosferu svetske teskobe i predstavljaju osnov za jedan novi pankulturni rokerski stav, i sada uzbudljiv jer je otvorio mnoge mogućnosti, sa kojima je rock opet mogao da izmisli sopstvenu budućnost.

Napravljeni namerno tako da prevaziđu podelu na američke i engleske izvore, bili su to prvi albumi koji su utemeljili moderni globalni rock pogled na svet, i od njih je počelo da se računa vreme zajedničke alternativne kulture.

PRAVI KRAJ RATA

Do kraja 1977. bilo je mnogo toga gotovo. Počela je "nemačka jesen", finale unutrašnjeg rata sa Frakcijom Crvene armije, koji se efektivno okončao novembra meseca pogubljenjima talaca sa obe strane fronta. Jedan period se završavao krvavim obračunom sa obe strane kapitalističke podele društva. Umesto građanskog rata, pucalo se na selektivno odabrane žrtve i objašnjavalo saopštenjima, društveni sukobi su postali više stvar simboličke reprezentacije, odnosno televizijskog predstavljanja, kako je i danas.

Sadašnji društveni pejzaž nastao je posle preloma, baš te 1977, kad su se ovim činovima završile istorijske utopije, što su zahtevale celog čoveka, a na scenu je stupio aktivista po pozivu, koji se dobrobiti društva posvećuje "part-time". Kako su na Zapadu prevladali opšti cinizam i represivna tolerancija, postalo je nemoguće biti posvećen velikim ciljevima i snovima, jer je logika sistema postala rezistentna na takve izazove – činilo se od tad da su mali koraci jedini mogući izvor bilo kakve promene ka humanijoj egzistenciji. Danas, opet jasnije sagledavamo činjenicu da je sistem koji nema veze sa stvarnim potrebama ljudi koji ga čine, jednostavno neodrživ. Potreba za totalnom promenom ponovo zahteva totalnog čoveka.

David i Iggy su 1977. imali priliku da izbliza gledaju ovaj lom, koji je označio kraj jednog sveta zasnovanog na pobedi u Drugom svetskom ratu, i početak jednog drugog, kome su baš Zapadna Nemačke i Berlin bili poligon za lansiranje novog, postmodernog neoimperijalizma, čiji kraj možda tek sad naslućujemo. Dva albuma Iggyja Popa iz te godine ostaju stalna biblija samosvesnog hedonizma i briljantan odgovor na neobuzdanu agresiju na običnog čoveka koja je od tad krenula.

Danas po Berlinu turističke agencije vode na gradske ture "putevima Davida Bowiea i Iggyja Popa". Možete obići kafee u kojima su sedeli, pogledati gde je ko od njih živeo, otići na mesta na koja su izlazili… i, kao i oni, generalno se zapitati kuda sve ovo vodi.