O Malom Božiću, verskom prazniku široj publici poznatom kao srpska/pravoslavna/julijanska Nova godina, patrijarha Srpske pravoslavne crkve Irineja posetila je delegacija na čelu sa Sinišom Malim, predsednikom Privrmenog veća Gradske uprave Beograda. Kako je Tanjug preneo, razgovaralo se o problemima Crkve na području Beograda, o lokacijama za nove pravoslavne hramove, o trajnom rešenju smeštaja patrijaršijske biblioteke koja, po patrijarhovim rečima, "više liči na depo, nego na biblioteku", ali i o mogućnosti izmeštanja zemnih ostataka Nikole Tesle iz muzeja njemu posvećenog u portu Hrama Svetog Save.

"Razgovarali smo o spomeniku i polaganju zemnih ostataka Nikole Tesle i o našem predlogu i stavu crkve da je najpogodnije da to veliko ime bude pored ličnosti i Hrama Svetog Save i Karađorđevog spomenika – da tu dođe i Nikola Tesla kao predstavnik nauke", rekao je patrijarh posle sastanka i iskazao nadu da će ovaj stav Crkve naići na razumevanje.

Predsednik Privremenog veća Mali najavio je da će do kraja (te) nedelje biti formirana radna grupa koja će se baviti pitanjima u vezi sa problemima grada Beograda i crkve. Reč je, "doobjasnio" je, o problemima u urbanizmu, katastru, te da će Gradska uprava nastojati da ih reši u što kraćem roku.

Član privremenog veća Nikola Nikodijević rekao je istim povodom da će "u narednim danima Privremeni organ početi rešavanje problema koji godinama i decenijama tište i SPC i Beograd, kao i da će njihovo rešavanje imati značaj ne samo za crkvu i grad, već i zemlju i istorijsko nasleđe".

Ideja da se tri srpska velikana posthumno okupe na jednom mestu hvale je vredna, ama neostvariva: Karađorđe je sahranjen u oplenačkom Mauzoleju, crkvi-zadužbini kralja Petra Prvog Oslobodioca, pepeo Svetog Save su posle (onomadnog) javnog spaljivanja njegovih moštiju razvejali vetrovi, ali ne po poljani gde sada stoji Hram posvećen njemu, već na Tašmajdanu, otprilike tamo gde se sad nalazi Glavna pošta.

U Beogradu postoje već dva Teslina spomenika – jedan je, prirodno, ispred Elektrotehničkog fakulteta, drugi na beogradskom aerodromu koji nosi njegovo ime. Treba li i treći i to baš u porti svetosavskog hrama? Kakva je, uostalom, veza između Srpske pravoslavne crkve i inženjera/naučnika/pronalazača Nikole Tesle?

SVOJATANJE: Nikola, drugi sin sveštenika Karlovačke eparhije Milutina Tesle i supruge mu Georgine, bio je "viđen" za sveštenika. Njemu se to, međutim, nikako nije dopadalo: prirodne nauke – matematika, fizika, ali i metafizika bile su mu mnogo draže. Legenda kaže da se zbog nauma njegovog oca da ga u svešteničku odoru obuče, a po maturiranju u gospićkoj gimnaziji, razboleo: iz kreveta se podigao, opet po legendi, kada je majka Georgina izmolila Milutina da mu omoguće tehničko obrazovanje. Legenda dalje kaže da je bio najbolji student, ali samo prve dve godine: njegove ideje o tome kako usmereno kretanje elektrona – električna struja, može da se iskoristi na dobrobit čovečansva, nisu naišle na razumevanje, pa je studije napustio. Za utehu svim neuspešnim studentima koji imaju neku ideju: Nikola Tesla nije diplomirao, ali ima svoje mesto u prvoj vrsti besmrtnika koji obeležavaju ovu civilizaciju: sa Blezom Paskalom, Džejmsom Preskotom Džulom, Džemsom Vatom, Nilsom Borom… Jedinica u internacionalnom sistemu mernih jedinica – elektromagnetni fluks, Teslino ime nosi.

Po napuštanju studija radi neko vreme u telefonskoj centrali u Budimpešti, gde je primenjen njegov prvi izum, doduše ne i patent – telefonski pojačivač, preteča današnjih zvučnika. Posle još nekoliko kratkotrajnih službi tamo i onamo, a posle angažmana u Edisonovom institutu u Parizu, odlazi u Ameriku sa pasošem Austro-Ugarske monarhije. Američko državljanstvo dobija 1891. godine.

Koju godinu kasnije dolazi u Srbiju u pokušaju da dobije "grant" – stipendiju za svoj naučnoinovatorski rad, ali dobija odbijenicu. Nikad više na svojim nogama na tlo Srbije nije stupio: njegov pepeo donela je, kažu: u tašni – ručnom prtljagu, takoreći prošvercovala Milica Trbojević, kćerka Tesline sestre Angeline i naslednica Save Kosanovića.

Nikola Tesla je umro 7. januara 1943. godine u 86. godini, sam u svojoj sobi na 33. spratu hotela Njujorker na Mehetenu, Njujork. U katedrali Sv. Jovana Bogoslova, takođe na Menhetenu, opelo je prvo služio biskup Mening na engleskom jeziku, dok je u ime SPC-a, u odsustvu tadašnjeg vladike Dionisija, to učinio protojerej Dušan Šukletović. Tadašnji gradonačelnik Njujorka Fjorel Henri Lagvardija pročitao je preko radija 10. januara poruku koju je napisao Luj Adamič, slovenački pesnik i Teslin prijatelj: "Nikola Tesla je umro. Umro je siromašan, ali je bio jedan od najkorisnijih ljudi što su ikada živeli. Ono što je stvorio veliko je i kako vreme prolazi, postaje sve veće." Sahranjen je po pravoslavnim običajima, ali je naknadno po želji porodice kremiran. Na sahrani je svirao njegov prijatelj, violinista Zlatko Baloković u pratnji slovenačkog hora "Slovan", po pokojnikovoj želji prvo Šubertovu Ave Marija, a onda Tamo daleko.

KO (MOŽE) O ČEMU: Zanela se malo, blago rečeno, ova privremena gradska vlast: njihov posao – članova Privremenog veća, ako Zakon o lokalnoj samoupravi išta vredi, nije rešavanje problema koji decenijama tište ovoga ili onoga, već obezbeđenje funkcionisanja gradskih službi – prevoza, odnošenje smeća, snabdevanje vodom i svega drugog u tom smislu, dok se na izborima ne odredi ko će gradom da upravlja: nema, naime, niko od njih mandat da postavlja urbanističke smernice, kako za "milenijumski projekat" – Beograd na vodi koji su već na rever zadenuli, tako i za lokacije na kojima bi se gradile nove bogomolje, a pogotovo ne da odlučuje o premeštanju bilo čijih "zemnih ostataka". Na stranu što ovo poslednje ne bi nikako moglo da bude ni u mandatu na izborima izabrane vlasti, lokalne ili republičke, svejedno je.

Zaista, kakve veze ima pepeo Nikole Tesle sa gradskom ili bilo kojom drugom vlasti? Takođe, kakve veze ima Srpska pravoslavna crkva sa tim. Ko uopšte može o tome da odlučuje?

Zagovornici ove ideje/inicijative kao argument nad argumentima iznose pravo svakog ljudskog bića da bude sahranjeno, samo je Nikoli Tesli, kažu, to pravo uskraćeno: urna sa njegovim pepelom, izrađena od zlata po nacrtu vajara Nebojše Mitrića, jedan je od eksponata muzeja posvećenog njegovom delu.

"Nije samo hrišćanski, nego je i civilizacijski stav da svakog pokojnika treba sahraniti, a ne vidim zašto bi velikanu kao što je Nikola Tesla to trebalo uskratiti", kaže predsednik društva "Sveti Sava" Dušan Zupan. "Mislim da nije primereno da se urna čuva u muzeju i ne znam za druge ljude koji počivaju u muzejima. Imamo primer Lenjina, ali njegovo telo se nalazi u mauzoleju, ne u muzeju. Verujem da je Tesla zaslužio da se sahrani na dostojan način ispred Hrama Svetog Save."

"Mislim da je i po Zakonu obavezno da se zemni ostaci predaju zemlji, a ne da se čuvaju po kućama", kaže srpski pisac Matija Bećković, a prenose "Novosti". "Ako se to odnosi na sve, zašto se ne bi odnosilo i na Nikolu Teslu – on je potomak 40 sveštenika po očevoj i majčinoj liniji od kojih su dvojica bili vladike, tako da je on istinski sin srpske crkve: sahranjen je pa kasnije vađen iz groba i spaljivan kao Sveti Sava. Bilo bi normalno da njegov prah bude sahranjen u svetosavskom hramu."

Može se o tome tako, mada ne pije baš vodu: kakav status imaju mošti svetaca kojima se vernici klanjaju, celivaju ih i uopšte tako to? Koliko je izloženih desnih ruka Jovana Krstitelja, o prstima da se i ne govori, kao i moštima mirotočivog ovog ili onog? Šta je sa onim lobanjama svetogorskih monaha? Oni na sahranu nemaju prava? Kojim povodom?

Nije, dakle, reč o civilizacijskom pravu, nego o ukrasu crkve/hrama: eno ih Vuk Karadžić i Dositej Obradović, levo i desno od praga Saborne crkve: za Vuka se ne zna da li mu to mesto večnog počivališta odgovara, moguće je da mu se duša veseli zbog te počasti, ali za Dositeja se zna da je na silu tu pokopan: izričito je zahtevao da ga sahrane kod Hajdučke česme na (beogradskom) Košutnjaku, ali ništa od toga – Crkva i (tadašnja) vlast su odlučile da bude pokopan tu gde i danas jeste.