Otkako je prva lokomotiva povukla kompoziciju, pitanje kako kompozicija da se zaustavi postala je konstruktorska opsesija. Sa onim prvim vozovima koji su, poput današnjih Železnica Srbije, mogli da postignu celih 40 kilometara na sat i koji su vukli tek nekoliko vagona, prosta mehanička kočnica na "vintu" bila je još dovoljna, ali budući da su lokomotive bivale sve jače i brže, a kompozicije sve duže i teže, (ne)pouzdanost i (ne)efikasnost kočionih sistema ispostavile su se kao kočnica razvoja železnice uopšte uzev.

Taj problem – efikasno i pouzdano kočenje kompozicije vagona bez obzira na to koje je težine i kojom se brzinom kreće – rešio je dvadesetih godina prošlog veka inženjer Dobrivoje Božić, patentom poznatim pod nazivom "Božić kočnica".

SVEŽA PAMET: Odmah po okončanju studija na Visokoj tehničkoj školi u Karlsrueu (Baden-Virtemberg), gde mu je jedan od profesora bio Rudolf Dizel, potom i u Drezdenu (Saksonija), novopečeni inženjer mašinstva Dobrivoje Božić dobio je posao u Srpskim državnim železnicama. Prvi raspored mu je bio u Železničkoj radionici u Nišu. Bilo je to 1911. godine: kao "svežoj pameti", odmah po stupanju na dužnost omogućen mu je istraživački rad na zadatku koji je sam odabrao – unapređenje Vestinghausove vazdušne kočnice, koja je u upotrebi bila već 50 godina, ali nedovoljno pouzdana pri većim brzinama.

Svoj prvi patent – "Sistem kontinuiranog kočenja putničkih i teretnih vozova komprimovanim vazduhom" prijavio je u februaru 1922. godine. Priznat je već u junu iste godine. Sledeće, 1923. godine prijavio je, za razvoj železničkog transporta najvažniji patent – "Brzoreagujući trostruki ventil", konačno priznat 1926. Treći patent "Razvodnik za kočione sisteme sa fluidom pod pritiskom" priznat je 1928. godine. Tim patentima rešeni su svi problemi vezani za zaustavljanje vozova bez obzira na težinu i brzinu, jednom zasvagda.

BOGATSTVO: Svoje patente ustupio je industrijskom konglomeratu Škoda (Škodovy závody). Tokom tridesetih godina prošlog veka, dok se svet davio u Velikoj ekonomskoj krizi, Dobrivoje se sa suprugom Radmilom provodio po evropskim mondenskim letovalištima/zimovalištima, kao što priliči vrlo bogatom čoveku. U međuvremenu, porodica je uvećana za dva člana: sina Dragana i ćerku Vesnu: Božići su se u svoju novoizgrađenu vilu u Krunskoj uselili 1939. godine.

KONFISKACIJA: Ovu idilu prekinuo je Drugi svetski rat: okupaciona vlast rekvirirala je rudnik i strugaru za potrebe Rajha, u vilu u Krunskoj uselio se neki već nemački general, dok je Božićima ostavljeno da koriste suteren. Prema kazivanju njegovog starijeg sina Dragana, u suterenu je postojalo specijalno sklonište u kojem se Božić krio od Nemaca koji su povremeno pokazivali interesovanje za njegove projekte u vezi sa raketnim motorima. Tokom okupacije, ćerka Vesna je preminula usled perforacije slepog creva.

Odmah po oslobođenju Dobrivoje je uhapšen pod optužbom da je sarađivao sa okupatorom – da je imao nekog udela u projektu V-2. Iz zatvora je, navodno, pušten na insistiranje Sovjeta, koji su takođe iskazivali interesovanje za njegov rad i znanje. U strahu da će ponovo biti hapšen, možda i streljan, ali i nevoljan da karijeru nastavi u Sovjetskom Savezu, odlučuje se na rizičan korak: beg na Zapad.

IZBEGLIŠTVO: Legenda kaže da su se Dobrivoje, Radmila i Dragan preko Jadranskog mora put Barija zaputili malim čamcem sa vanbrodskim motorom koji se negde na otvorenom moru pokvario: Dobrivoje je od vesala i čaršafa improvizovao jedro, pomoću koga su se dokopali italijanske obale. Skrasili su se u Vindzoru, Ontario, gde je već postojala poveća srpska iseljenička kolonija. Iste godine, 1947, Dobrivoju Božiću je kao okupatorskom kolaborantu narodna vlast konfiskovala celokupnu imovinu.

EPILOG: U izbeglištvu, Radmila je rodila drugog sina – Roberta. Odmah nakon Robertovog rođenja, Dobrivoje se od Radmile razveo i preselio se u Sjedinjene Američke Države, gde je živeo do 1964. godine, kad je odlučio da se vrati u Jugoslaviju.

Po svemu sudeći, one optužbe za kolaboraciju sa okupatorom i nisu bile previše ozbiljne: etiketa "kolaboracionista" možebiti mu je prilepljena samo zato što je bio bogat. Bilo kako bilo, Dobrivoje se vratio i u miru poživeo koliko mu je bilo suđeno. Umro je u Beogradu tri godine posle: sahranjen je tiho i bez pompe na beogradskom Novom groblju.

Sedam decenija po konfiskaciji, Agencija za restituciju donela je rešenje da se naslednicima Dobrivoja Božića vrati vila u Krunskoj ulici 69, široj publici poznata kao "sedište Demokratske stranke". Država Srbija se žalila na odluku.