Srpski pripovedač s kraja devetnaestog veka Laza Lazarević opisuje u svojoj pripoveci Prvi put s ocem na jutrenje iz ugla dečaka događaj u jednoj srpskoj porodici. Ugledni trgovac Mitar, bogat i poštovan, u jednom trenutku svog života uobičajene i svakodnevne večernje odlaske u kafanu počne da obogaćuje kockanjem. Žena i deca čekaju zatvoreni u sobi sluteći da se nešto loše dešava sa "glavom kuće". Mitar dobija i gubi na kocki, majka je sve zabrinutija, pokušava da ga zaustavi i objasni da mu karte ne mogu doneti ništa dobro. Gazda Mitar "namršten kao Turčin" odbacuje ženine molbe i kocka se do trenutka kada mu Pera Zelembać ne uzme na kartama čitav imetak. U velikom finalu priče, Mitar će posegnuti za pištoljem u želji da se ubije, ali ga sprečava "vjerna ljuba" polažući preda nj argumente o tome da je on hranitelj porodice i da je još dovoljno mlad i sposoban da povrati radom ono što je izgubio na kocki. Na dušu i svest gazda Mitra deluju reči utehe i on, preobraćen, odlazi sa sinom u crkvu da se pomoli i počne život iz početka.

KONTEKST: Šta bi se danas dogodilo sa Mitrom i njegovom porodicom? Literarni ambijent zamenićemo osvrtom na ono što se trenutno dešava u Srbiji. Razni oblici igara na sreću doživeli su ekspanziju u poslednjih petnaestak godina. Otvoreno je na hiljade legalnih i nebrojano ilegalnih kockarnica i kladionica. Liberalizacija usluga ili zakon tržišta svejedno, pretvorio je ovu delatnost u jednu od najlukrativnijih. Kladionice i kockarnice podelile su Srbiju na one koji zarađuju od kocke i one koji od nje boluju. Eksplozivna pojava sportskih kladionica dovela je do toga da veći deo muške populacije u Srbiji svakodnevno "iskušava sreću" popunjavanjem tiketa i igranjem na male uloge. Pokušaj sistemskog uvođenja reda u ovu oblast doneo je veće prihode državi jer su kontrola poslovanja i uslovi za pokretanje ove vrste preduzetništva pooštreni. Ono što se nije dogodilo tiče se dostupnosti igara na sreću maloletnicima, što bi zakonom trebalo da bude sankcionisano. Čak se ne poštoje ni odredba koja zabranjuje postojanje kladionica i kockarnica u krugu od 500 metara od škola, tako da mladi mogu umesto domaćih zadataka svakodnevno da se posvete rešavanju sistema tzv. sportskog klađenja. Takođe, od stupanja na snagu novog zakona o igrama na sreću došlo je do ukrupnjavanja firmi i snažnog uzleta Državne lutrije Srbije. Oni koji nisu hteli da igraju sa državom po pooštrenim kriterijumima opredeljuju se za novu vrstu kocke. To su sistemi električnih ruleta, mini kasina koji takođe ne prave razliku između punoletnih i klinaca.

BOLEST I PROFIL: Kako danas izgleda Mitar, koji je njegov profil? Koliko je spreman da uloži, koliko je hrabar da se zaduži i sa kakvim je posledicama odlučan da se nosi? Okvirne odgovore na ova pitanja potražili smo u instituciji koja se bavi lečenjem patoloških kockara. To je Centar za porodičnu terapiju alkoholizma pri beogradskom Institutu za mentalno zdravlje, koji se nalazi u naselju Banjica. To je jedinstvena ustanova u Srbiji i u nju dolaze i pacijenti iz unutrašnjosti. Centar postoji više od trideset godina i bazira svoj program na porodičnom lečenju. U Centru su davno shvatili da nije ugrožen samo onaj ko se razboli već da stradaju i oni oko njega i zbog toga se insistira da u postupku lečenja aktivno učestvuju članovi porodice. Primarijus Vera Trbić, načelnica Centra, kaže za "Vreme" da se problem patoloških kockara pojavio u većoj meri početkom devedesetih, kada je došlo do ekspanzije raznih igara na sreću koje su od mnogih ljudi napravile osobe sa teškim problemima. Ona naglašava da problem u najvećoj meri počinje kada kockar shvati da je u toj meri upao u dugove da to više ne može da prati i da to ne može da reši.

"To su ljudi koji u početku veruju da mogu da pobede svaki sistem i da imaju više sreće od ostalih", objašnjava doktorka Trbić. Tipičan patološki kockar počinje sa malim ulozima i ukoliko ga u početku posluži sreća, na pravom je putu da postane opsednut kockanjem. Saznajemo da postoje tri faze "razvoja bolesti": faza dobitka, faza gubitka i faza očaja. Ljudi ogrezli u kocki završe tako što više ne mogu da kontrolišu svoje postupke i sve podređuju samo tom trenutku kockanja. Vašem izveštaču je jedan stariji i elokventniji beogradski kockar posvedočio da on u pojedinim trenucima u kazinu ima čist doživljaj prosvećenja: "Gubim sve do trenutka kada ne osetim da je On uz mene. Onda shvatam da sa Njim gore imam sporazum i sve se okreće na moju stranu." Vera Trbić kaže da postoje dve kategorije kockara: normativni (oni koji to rade iz zabave i koji znaju da se zaustave) i patološki (oni koji realnost i sve postupke podređuju činu kockanja). Patološki su kockari, kaže nauka, zavisni od adrenalina jer u trenucima "akcije" ovaj hormon se luči u većim količinama i može da izazove zavisnost.

U Centru su se pojavljivali pacijenti (zapravo klijenti, prema rečima doktorke Trbić) koji su ili u dugovima do guše (od 40.000 do 60.000 evra) ili je njihova patologija izazvala velike poremećaje u funkcionisanju porodice. "U drugu grupu obično spadaju mladi bračni parovi", kaže Trbićeva.

Ovaj profil ljudi čini oko 30 odsto onih koji se pojave u Centru tražeći pomoć. Srednjoškolci zavisnici čine 20 odsto patološke kockarske populacije. Njih dovode roditelji kada shvate da im sa detetom nešto nije u redu, ali oni ne ostaju na lečenju u Centru. Najveću grupu čine ljudi između dvadeset i trideset godina koji upadaju u probleme i dugove. To su ljudi sa stažom kockara i oni se češće opredeljuju za lečenje. Profil ovog "modernog Mitra" ne odstupa mnogo od uzora, samo što je mlađi i po pravilu troši ono što nema ili što nije sam zaradio. Doktorkino iskustvo govori da oni koji upadaju u kockarske dugove zbog zavisnosti jesu ljudi koji to mogu da vrate tako što prodaju deo onoga što ima njihova rodbina. "Niko ne pozajmljuje novac onom ko nema da ga vrati", jasna je Vera Trbić.

TERAPIJA: Iako prema sistematizaciji bolesti zavisnosti koju je načinila Svetska zdravstvena organizacija kockanje ne ulazi u istu grupu u kojoj su droga, duvan i alkohol, patološko kockanje se leči po sličnoj metodologiji. Programom sistemske porodične terapije u Centru na Banjici predviđeno je da zavisnik prođe najpre koz proces preciznog dijagnosticiranja, a potom sledi uključivanje u dnevnu bolnicu ove po površini malene ustanove. Pacijent ostaje sa svojim "najbližim" šest nedelja na bolničkom lečenju gde prolazi kroz sistem grupnih terapija. Posle ove rehabilitacije proces lečenja se nastavlja narednih godinu dana kada pacijent učestvuje u rehabilitacionoj grupi nalik onima iz američkih filmova. Posle ove faze on se uključuje u klub zavisnika od kockanja, u kome učestvuju ljudi koji su prošli kroz identične probleme i terapiju oporavka. Doktorka Trbić posebno naglašava važnost efekta grupe jer "individualna psihoterapija ne donosi takve rezultate".

Ono što nedostaje u čitavom objašnjenju mehanizama ovog fenomena jeste to da još ne postoji veće istraživanje koje bi moglo tačnije da odredi razmere ove bolesti. Moguće je zaključiti da mlađi ljudi lakše upadaju "u zamku patološkog kockanja" i to je uslovljeno koliko celokupnim "društvenim ambijentom" i nedostatkom pravog vrednosnog sistema toliko i sveopštom prisutnošću i dostupnošću kockarskih rajeva.

A Pera Zelembać, onaj što je Mitra "ojadio na kartama", završio je, tako nas izveštava pripovedač, u nekom zatvoru u Beogradu razbijajući kamenje.