U našem društvu postoji izvesna inflacija kriza. Na anomiju osamdesetih došla je propast devedesetih, a zatim i tranzicija. Sem ekonomije, politike, državnih granica, ustanova i identiteta, u krizi su i vrednosti…

Vrednost rada podrazumeva da je rad lično i društveno poželjan. Iz nje proizilaze pozitivan odnos prema radu i dobre radne navike kao ponašanje. Skup ovakvih vrednosti, stavova i ponašanja čini radnu etiku…

Od svih vrednosti, rad stoji u najtešnjoj vezi sa privredom, zapošljavanjem i zaradom. Mogli bismo tvrditi da je time i najaktuelnija vrednost, imajući u vidu nedavno istraživanje CeSID-a (jun 2007), u kojem su ispitanici kao prioritete odredili na prvom mestu ekonomski razvoj (59 odsto), zatim smanjenje nezaposlenosti (49 odsto) i poboljšanje životnog standarda (46 odsto)…

Agencija Faktor plus je u novembru 2006. sprovela anketu "Koliko radimo". Ova anketa pruža prilično negativnu sliku vrednosti rada u Srbiji: izreka koja najviše odgovara našem mentalitetu a tiče se rada je "puno para, malo rada", a zaposleni se u velikom broju slučajeva osećaju mrzovoljno i monotono. Naročito je zanimljiv nalaz da, iako 70,3 odsto ispitanih smatra da nismo zemlja u kojoj se puno radi, 26,8 odsto smatra da nerad nema nikakve veze sa lošom ekonomskom situacijom u zemlji (!), dok samo 12,8 odsto tvrdi da su to dvoje tesno povezani. Pilot-istraživanje Centra za savremenu edukaciju otkrilo je da poslodavci kao najveći nedostatak današnjih radnika identifikuju stavke radne etike (pre svega odgovornost, temeljnost i preduzimljivost), ispred obrazovanja. Istraživanje Svetskog ekonomskog foruma (2006) identifikuje radnu etiku kao peti najveći razlog – i prvi na koji pojedinac može neposredno da utiče – za izraženu nekonkurentnost srpske privrede. Tačnije, od sticanja neslavne titule najnekonkurentnije privrede u regionu osigurani smo samo ubedljivo nižom pozicijom Albanije.

S druge strane, rezultati obimne Ingelhartove "Svetske studije vrednosti" ne govore u prilog krize vrednosti rada u Srbiji. Njen bogati uporedni okvir donosi zbunjujuće podatke.

Tako u trećem i četvrtom talasu (1996. i 2001) srpski odgovori na pitanje C008 (Rad u poređenju sa slobodnim vremenom) pokazuju da više cenimo rad od Japana, Norveške i SAD, a manje od Indije, Irana, Turske, i naročito Albanije…

I teorijska dela su se bavila vrednošću rada u Srbiji. Počev od Cvijića koji je mnogo pisao o značaju "rabote" kod centralnog tipa: "Kroz ceo život je za čoveka ovoga tipa glavno ‘rabota’".Ovaj pojam je u vrlo neobičnom odnosu sa radnom etikom, delom istovetan, a delom upravo suprotan. Praktični, okretni i aktivni, ovi "rabotljivci" su ujedno skloni prevari i izbegavanju napornog rada. Dvorniković u "Karakterologiji Jugoslovena" identifikuje problem da "Jugosloven jeste borac, ali nije radnik, nije organizator". Još je kritičniji prema raboti: "Veliki deo te ‘rabote’ u stvari je traženje leba bez motike."

MOGLI BI, KAD BI HTELI: On eksplicitno postavlja pitanje jesu li Jugosloveni lenj narod, i odgovara potvrdno. Mnogi delovi njegove argumentacije deluju zabrinjavajuće aktuelni i danas, nakon sedam decenija: osuda bubalica i štrebera u obrazovanju, aljkavost, površnost, zanemarivanje sposobnih i vrednih ljudi, sporost u radu, a brzina u kritici tuđeg rada, lenjost i neodgovornost službenika zaposlenih po partijskoj liniji, velika amplituda krajnjeg napora i krajnjeg nerada, sklonost ka uspehu preko noći i nesposobnost za istrajan postepeni rad… Naročito ističe "jugoslovenski kondicional": uverenje mnogih da bi mogli, samo kad bi hteli, koje u stvari prikriva odsustvo rada i ostvarenja. Upravo nedostatak aktivnog ispoljavanja potencijala Dvorniković identifikuje kao osnovni problem i postavlja za najvažniju dijagnozu svog monumentalnog dela.

Dvorniković navodi i da se Jugosloveni nalaze na "kritičnom prelazu" iz starog u novi, brži tempo života i rada. Ovaj prelaz zvuči veoma aktuelno u uslovima tranzicije. U tom smislu analiziraćemo naš sledeći izvor: izjave predstavnika Vlade Srbije nakon 5. oktobra. Najveći zastupnik vrednosti rada u skorijem srpskom političkom diskursu svakako je pokojni premijer Zoran Đinđić. "Prva i najvažnija promena je promena u glavi, u mozgu, u mentalitetu." Ličnim primerom i izjavama Đinđić je stavljao do znanja da promenu "pustog turskog" vidi pre svega u radu i odgovornosti. "Ne treba mi da me ljudi vole, već da uradim svoj posao", "nema spavanja" i druge poruke premijera-radilice ostaće u trajnom sećanju čak i onima koji ga nisu voleli…

Što se zvaničnika tiče, možemo naići i na izjave poput one Dejvida Troua, direktora Prajsvoterhaus Kupersa za SCG, koji je 2004. godine naročito pohvalio "veoma razvijenu radnu etiku" u Srbiji…

Poslužićemo se razgovorima vođenim u sklopu istraživanja Centra za savremenu edukaciju. U njima se pronalaze mnogi primeri koliko građani i društvo trpe zbog loše radne etike. Kada su pre nekoliko godina uvođene nove vakcine nisu obezbeđeni odgovarajući kokteli tako da su dvomesečne bebe bile bodene odjednom tri puta. Tako su kod nas sa decom plakale i šokirane majke, dok su srećnici rođeni u "normalnom svetu" primali, naravno, samo jednu injekciju. Godinu-dve kasnije, i naši farmaceuti obavili su svoj posao i prekinuli ovo mučenje beba…

Kada je uvođena nova zdravstvena knjižica u redovima se čekalo satima, koji su se verovatno mogli pretvoriti u minute prostim postavljanjem automata za brojeve, stubića za formiranje redova i razdvajanjem šaltera za pojedinačne i višestruke zahteve. Uopšte, za redove, kao rezultat nedelotvornosti i neorganizovanosti ustanova ima mnogo primera. Kada su uvođeni elektronski zdravstveni kartoni, to je učinjeno bez edukacije, tako da je ovaj daleko brži način rada nedeljama usporavao rad lekara. Redovi su se otezali, a pacijenti čekali da njihov lekar, dok ih leči i pregleda, nauči da koristi klik i dvoklik, računar, pa najzad i sam program…

I Bolonjska reforma je sprovedena bez pripreme, tako da su studenti upisani na master da bi nakon nekoliko meseci bili obavešteni da od toga nema ništa. Na taj način su najperspektivniji pripadnici jedne generacije izgubili čitavu godinu profesionalnog života. Članovi jednog nastavnog veća, suočeni sa svojim neuspehom, uglas su komentarisali: "Pa šta, nek upišu dogodine." Neuspeh reforme je ove godine objavio i Senat Beogradskog univerziteta, odustajući od kriterijuma koje je postavio dva semestra ranije. Ovakva odluka se uklapa u univerzitetsku tradiciju po kojoj uslov uopšte ne znači uslov (nešto čije prethodno ostvarenje je neophodno za ostvarenje nečeg drugog), a rok rok (vremensko ograničenje nekog procesa). Reč je u stvari o antiroku i antiuslovu.

Primer kako najmanja i najjeftinija temeljnost može da učini mnogo za ljudsko dostojanstvo je uredno snabdevanje toaleta higijenskim papirom. Kod nas ni tolike temeljnosti nema, pa velika nužda dovodi čoveka u još veću neprijatnost.

Neodgovorno korišćenje resursa je standard ponašanja: (1. vreme) u radno vreme se spava, igra šah, čitaju novine, lakiraju nokti, ide na pijacu… – po svedočenju direktora jednog javnog preduzeća, iskorišćenost radnog vremena nije veća od sat dnevno; (2. novac) na prezentaciju odlaze milioni (u stilu direktora Šojića), stimulacije se dodeljuju bliskim, podobnim i simpatičnim, u troškove ulaze pojedine luksuzne nabavke dok za najosnovnije nema novca; (3. telefon) zovu se rođaci u inostranstvu; (4. fotokopir) deci se fotokopiraju knjige za fakultet; (5. internet) surfuje se i igraju igrice.

Uobičajeni su i: sporost u obavljanju zadataka (već u usporenom javljanju na telefon), nepoštovanje klijenta (neuslužni šalterski radnici, trgovci i konobari) i površnost (razvijenost senzacionalističkog na uštrb istraživačkog novinarstva). Prosto smo se navikli da ništa ne funkcioniše kako treba: isključenja struje, vode, dvojnici na telefonu, rupe na putu, majstori kvariše koji od rupe naprave grbu, mrs na posne slave, automati za vodu bez čaša… Da riba od glave smrdi jasno dokazuju skupštinski prenosi: ljudi čije plate iznose desetostruki državni prosek čak se ni ne pojavljuju na radnom mestu, a kad dođu ne poštuju dnevni red, baveći se svime sem svojim zadacima. Delotvornost je stoga veoma niska. Postavlja se pitanje kako će učitelji sprovesti red, ako sa pričanjem, dobacivanjem i razgovorima mobilnim telefonima ne može da se izbori srpski parlament, hram demokratije i opšteg interesa, najviša institucija našeg društva.

K’SMET: Iako sveprisutni u životima građana Srbije, ovakvi primeri su skriveni. Reč je o dobroj studiji slučaja za pomenutu "nevidljivost" vrednosti. Njen uzrok je, pre svega, podrazumevanje da "svi tako rade". Čak i kada je pojedinac lično na šteti, njegovo reagovanje je ublaženo izvesnim osećajem saučesništva. Sledeći razlog je odsustvo odgovornosti. Ako pokušate da se raspitate ko je odgovoran za taj i taj problem, po pravilu nećete dobiti odgovor. To stvara utisak da je problem neizbežan i nerešiv, da je naprosto u pitanju sudbina ("pusti turski" k’smet). Najzad, primeri poput ovih se veoma retko iznose u javnosti, a skoro nikad nisu predmet istraživanja i javne debate. U svakom slučaju, naše društvo svojom neosetljivošću podseća na žabu u postepeno zagrevanoj vodi, koja se skuva, a da ne primeti.

Jedini uhodan način da odomaćene neodgovornost, površnost i lenjost ipak prodru u javnost je crna hronika. Jedan od skorijih primera je užasna sudbina osmogodišnjeg dečaka P. R, usisanog u odvodnu cev bazena. Prvooptuženi M. S. bio je zaposlen kao spasilac preko oca, jednog od zakupaca, iako nije bio kvalifikovan za taj posao. Cev prečnika 24 centimetra nalazila se u najdubljem dela bazena, gde je pritisak najveći. Na nju nije bila postavljena zaštitna rešetka. Zakupci će se kasnije braniti da ih niko nije upozorio (da ne treba da naprave ovaj neshvatljivo veliki propust). Predveče, dok su kupači, među kojima i veći broj dece, još bili u bazenu, M. S. je odvio ventil za ispuštanje vode. Nije upozorio kupače. Nije sačekao da izađu iz bazena. Nije nadzirao pražnjenje. Umesto toga otišao je u kafić i uzeo piće. Dečaka je živog usisao vrtlog, tako da su mogli da ga dohvate, ali su usled silnog pritiska uspeli da ga izvuku tek sutra ujutru, nakon pražnjenja bazena, rušenja zida i vađenja cevi. Neodgovornost, dakle, nije samo rezultat istraživanja, mišljenje ili brojki. Ona ubija.

NERAD I NEMAŠTINA: Tek uvid u funkcionisanje društva i ponašanje građana dopušta da identifikovani problem nazovemo krizom vrednosti rada. Ona se ispoljava u pomenutom rezultatu ankete "Koliko radimo", da nerad nema veze sa nemaštinom. Za sličan stav optužnica tereti M. S.: smatrao je da njegove radnje neće izazvati teže posledice. Gore izrečeni stav ne samo da se kosi sa stavovima prihvaćenim u razvijenim društvima ("rad je osnovni izvor prihoda"), sa opštim vrednostima (široko prisutnim u verskim tekstovima, univerzalnim književnim motivima…), već i sa stvarnošću i zdravim razumom…

Moramo se zapitati koji su uzroci ovakve krize? Irena Ristić je, po uzoru na Vebera, proučavala uticaj religije na vrednost rada. Njena kontroverzna teza je da pravoslavlje nije pogodno za razvoj vrednosti rada i radne etike. Veću pažnju javnosti privukla je nakon objavljivanja članaka u "Ekonomistu" (30. oktobra 2006) i "Politici" (10. decembra 2006). Iako se zasniva na nedovoljno osnovanoj pretpostavci isključive kontemplativnosti i onozemaljskog usmerenja Istočne crkve, njena argumentacija se dotiče mnogih stvarnih problema prelaska iz duhovne u društvenu sferu (vrlina trpljenja, stav prema aktivizmu, sticanju bogatstva…). Inače, radna etika se dugo smatrala nerazdvojivom od protestantizma i zapadne civilizacije. Osnovni razlog za ovo je bila upravo kontemplativnost istoka (spram zapadnog aktivizma). Ovo gledište je grubo opovrgnuto vrtoglavim privrednim uspehom "azijskih tigrova", koji radnom etikom dostižu, i prestižu, zapadne konkurente. Kod nas još uvek živi uspomena na Osmanlije koji su od lenjosti napravili stil života. To nije smetalo jednom od najreligioznijih i najkonzervativnijih regiona današnje Turske da izvrsnom radnom etikom postigne značajan privredni razvoj. Rad Ristićeve je značajan pre svega jer je otvorio pitanje odnosa većinske religije, i ujedno najuticajnije ustanove u Srbiji, prema radu, tržišnoj utakmici i bogaćenju. Debata na ovu temu će se ubuduće sigurno razvijati.

PEČAL: Dvorniković identifikuje istorijsko-socijalni uzrok slabog vrednovanja rada. U liniji meropah-raja-pečalbar on vidi kontinuitet rada koji nije vrednost. "Rad seljaka za parazitskog gospodara ili za neprijatelja, da mu sve uništi ili odnese, gubio je svaki smisao i mogao je toga čoveka samo demoralisati. A rad koji je samo ‘pečal’ nije uopšte nikakav rad, nikakva duševno-moralna celina rad-stvaranje-uspeh-nagrada, nego mučenje za goli život, omraza svakog posla i unižavanje čoveka i rada."

Danas ovoj liniji svakako treba pridodati komunizam. Uticaj ovog revolucionarnog pokreta na vrednost rada je veoma zanimljiv, jer je upravo suprotan od predviđenog. Komunizam je, naime, bio zasnovan na radu i radnicima, i po sprovođenju u našoj zemlji delom se držao tih smernica. Omladinske radne akcije, udarništvo, kultura (Pesma radu), sistem vrednovanja (Arif Heralić, livac-udarnik na novčanici od deset dinara) bili su svetli primeri. Međutim, vremenom su selekcija po podobnosti, uravnilovke i prekomerno zapošljavanje stvorili sasvim drugačiji milje. Veliku ulogu je imao i "veštački i nezasluženo visoki životni standard građana" zasnovan ne na radu i privredi, već na pomoći i kreditima. I u samim osnovama, komunistička ideologija bila je suprotstavljena stavkama radne etike: društvena svojina je oslabila ličnu odgovornost ("svačije–ničije"), a Marksovo pravilo "od svakoga prema mogućnostima, svakome prema potrebama" obeshrabruje marljivost i trud.

NOVI MONSTRUM: Najzad, na ovakvu istorijsku podlogu dolazi kriza devedesetih. Prekomerno zapošljavanje zamenio je novi tržišni monstrum: prinudni odmor. Deca koja su odrastala u tom vremenu zauvek će se sećati da njihovi vredni, obrazovani i pošteni roditelji nisu imali ni za doručak, a kamoli za džeparac, dok su deca lopova, švercera, laktaroša i šićardžija imala i novac i ugled i budućnost.

Uz ove dijahronijske razloge postoji i jedan sinhronijski. U razgovoru sa radnicima najčešće se čuje sledeći argument: "Sistem ne nagrađuje rad. Ako se maksimalno trudim, neću biti nagrađen. Osećaću se glupo što duplo radim, a isto sam plaćen kao i ostali. Štaviše, biću ozlojeđen jer će se stimulacije ipak deliti, ali ne onima koji najbolje rade. Što je najgore, kolege će mi zameriti što talasam i pravim im posao, a možda čak i poslodavac." Reč je o snažnom i opravdanom argumentu, zasnovanom na životnom iskustvu. Nešto kasnije ćemo objasniti da je on ipak pogrešan jer ne vodi računa o celini problema.

Sem ovih negativnih primera, postoji i čitav kontinuitet srpske radne etike. Možemo npr. izdvojiti osnivača moderne Srbije, Karađorđa, koji je bio oličenje radne etike: "Odveć štedljiv u vremenu, a od prirode djelateljan budući, nije nikad sedio besposlen, pa ni onda kad su mu narodna djela otpočinuti dozvolila. Orao je sam sobom, sejao, žnjeo, kosio, kopao, krčio i zagrađivao. Kad su ga narodne potrebe pozivale, ništa ga nije moglo zadržati, ništa od namere odvratiti. Preko mere djelatelan i neutrudim, letio je danju i noću na sve krajeve Srbije, po oluji, kiši, zimi i žegi, bez šatora, šilteta i jastuka, bez čibukčije i kavedžije, i bez mutvaka i takuma, zadovoljavajući se i tada, kao i svakad, prostom ranom."

DVE ETIKE: Kriza vrednosti rada se u stvari ne sastoji toliko od "bezakonja" koliko od dvojstva radne i antiradne etike u Srbiji. Obe su izgrađene životne mudrosti, sa svojim uzrocima i tradicijama, zasnovane pre svega na životnom iskustvu. Za sve bitne stavke radne etike postoje i suprotne stavke antiradne etike. U vrednostima: rad je/nije dobar; u stavovima: rad se isplati/ne isplati; u ponašanju: dati/ne dati sve od sebe, preuzimati/prebacivati odgovornost, uraditi posao do kraja/do pola… Antiradna etika nije isključivo svojstvena našem društvu, niti samo bivšim komunističkim zemljama. Ona je prisutna i na kapitalističkom Zapadu. Naš slučaj je poseban po tome što ona nije marginalna, ne zadržava se na ulozi ventila ili kritike, već je široko rasprostranjena i pretenduje na normativnu ulogu.

Podvojenost vrednovanja rada upućuje na nepostojanje društvenog konsenzusa. Ono je potvrđeno i u drugim osnovnim načelima, poput demokratije ili patriotizma, oko kojih postoji neslaganje u našem društvu. A upravo konsenzus, kao najmanji zajednički sadržalac, dozvoljava da vrednosti posmatramo kao društvenu kategoriju. Bez njega, teško je govoriti o vrednostima izvan ličnosti, i prema radu će se svako odnositi kako je naučio i kako misli da treba. U takvim okolnostima uslove za krizu ispunjavaju pomenuto nasleđe, sistemski problemi i svakodnevni negativni primeri, kao ubedljivi razlozi da ličnost usvoji baš negativnu vrednost rada…

Već smo videli da neodgovornost može da ubije. Ako su primeri iz crne hronike pojedinačni i slučajni, kriza vrednosti rada ima i predvidljive posledice, pre svega ekonomske. Ona utiče na motivaciju radnika, umanjujući takmičarski duh, težnju za izuzetnošću, usmerenost na postignuća i temeljnost u obavljanju zadataka. Iskorišćenost radnog vremena će biti manja, kao i kvalitet proizvoda/usluge, što će imati za posledicu smanjenu konkurentnost preduzeća. Jednom rečju, radnik će proizvoditi manju dodatu vrednost, a preduzeće će ostvarivati manju dobit. Najzad, iz smanjene dobiti biće deljene manje plate, čime se zatvara krug potcenjivanja rada ("za ove pare dobro je i da dolazim na posao"). Ako se ovaj proces dešava na nivou društva biće zatvoren još jedan krug – krug siromaštva…

Ovo je prilika da objasnimo i grešku argumenta "Sistem ne radi – ja ne radim". On, naime, funkcioniše u oba pravca. Poslodavci jednako govore "Kako da ih plaćam kad ne rade", a predstavnici sistema "kako da razvijamo vrednost rada kad glasači neće da čuju ni reč rad". U stvari, na delu je prebacivanje odgovornosti za zajedničku lošu radnu etiku sa jednog člana zajednice na drugog: ja ne radim jer on ne radi. Ovaj mehanizam je Centar za savremenu edukaciju nazvao vrtlogom motivacije. Svakim krugom zajednica slabi, sve dok ne dođe do čuvenog "ne mogu tako malo da me plate kako malo mogu da radim".

Sem privrede, posledice postoje svuda gde su potrebni rad, odgovornost i organizacija. Sledeće oblasti na udaru su uprava, zdravstvo i obrazovanje.

Najzad, promene u vrednostima su, da ponovimo, preduslov uspešnih društvenih promena. Prostim jezikom govoreći, tranzicija u kojoj se nalazimo je prelaz sa socijalističke na tržišnu privredu. Njen uspešan završetak zavisi od razvoja vrednosti rada, koji odgovara tržišnoj privredi suverene demokratske države. Neophodno je, dakle, raskrstiti sa ostacima iz feudalizma, turskog ropstva, komunizma i krize devedesetih, i afirmisati radnu etiku.

Skorija istorija pokazuje da se na problem koji smo identifikovali može odgovoriti i drugačije. Slobodan Milošević je jednom prilikom izjavio: "Ako ne umemo dobro da radimo i privređujemo, bar ćemo znati da se dobro tučemo." Ova rečenica sumira politički program jedne od najneuspešnijih decenija u istoriji srpske politike. Kao onda, i danas se nalazimo pred izazovima krupnih društvenih promena. Iskustvo nas uči da ovaj put zauzmemo stav: "Ako ne umemo dobro da radimo i privređujemo, naučićemo."