Svet bi postao mnogo veći ako bi ljudi prestali da se kreću. Njihove rute prave orbitu i zatežu ga sa svih strana. Železničke pruge i avionski tragovi na nebu su sajle koje ga obavijaju, dave, i primoravaju da bude manji i pristupačniji za lepe stvari. Iste te sajle pomažu i da pobegnemo od ružnih stvari, makar problemi ostali zakačeni odmah iza nas, tako da uvek mogu da nas prate.

Dugo nisam putovao, a ni pisao. Obe stvari podjednako su mi nedostajale dok ih nisam započeo, a kada jesam, osećao sam se izgubljen i nesnađen, kao da samo tako tumaram bez cilja, bez plana i rute, dogovarajući se u hodu sa svojim mislima, svaki dan gledajući mapu sveta na ekranu telefona. Najveći neprijatelj onoga ko putuje jesu granice i vize, a zatim i novac i vreme. Zbog toga sam odustao od Tibeta, a njegova alternativa je postao Pakistan.

SIBIRSKI BESKRAJ

Putovanje je trajalo četrdeset i sedam dana. Započelo je sletanjem u Moskvu, odakle sam preko Rusije, Kazahstana, Kirgistana i zapadne Kine krenuo put Pakistana. Pakistansku vizu sam izvadio onlajn bez ikakvih komplikacija, što je koštalo trideset pet dolara.

Nakon nekoliko dana provedenih u Moskvi usledilo je trodnevno putovanje Transsibirskom železnicom do Omska. Stotinama putnika, uključujući i mene, kompozicija od dvadesetak vagona je postala dom na nekoliko dana. Ljudi su se smenjivali od grada do grada, nameštajući posteljine na svoje krevete dok se sat svakoga dana vraćao unazad za jedan čas.

Kroz prozore vagona ređaju se beskrajne ravnice i brda prekrivena maglom, šume koje su skroz osušene kao da ih je uništila kisela kiša. Iako je juni osećam se kao da je septembar ili oktobar. Jedino što unutar vagona ne mogu da osetim nikakav miris svega onoga što vidim napolju.

Temperatura u vozu je sve vreme 22 stepena, osećam se kao da sam zarobljen u kapsuli koja putuje kroz svemir. Jedini kontakt sa celim svemirom izvan vagona se dešava na železničkim stanicama, ali to traje dosta kratko, taman dovoljno za cigaru ili dve. Nakon toga se nastavlja sporo ljuljanje voza, zatim zvižduk otpremnika vozova i uvek nanovo huktanje lokomotive. Ljudi ponovo hrle ka samovaru ne bi li sebi napravili čaj i seli pokraj prozora gledajući u sibirski beskraj.

JIRLAN

Nakon nekoliko hiljada kilometara – Kazahstan. Kazahstanci me neprestano obasipaju pitanjima šta mislim o njihovoj zemlji. Nipošto nemojte iskazivati impresije pominjući da ste gledali Borata. Jako se iznerviraju na sam pomen ovog filma. Mislim da za ovu zemlju mnogi ne bi ni znali da ne postoji ovaj film. Zbog njega zemlja se nosi sa prokletstvom pokvarenog imidža.

Kazahstan nudi različite stvari. Neki gradovi podsećaju na Šabac. Zato Astana nalikuje Njujorku. Tu se pored prostranih bulevara smenjuju nizovi luksuznih oblakodera. Najzanimljivije mi je bilo u Almatiju, na jugu zemlje, odnosno nedaleko od granice sa Kirgistanom. Tamo sam na jednoj pauzi tokom dvadesetosatnog putovanja autobusom upoznao Jirlana. Naredna tri dana smo proveli zajedno zezajući se sa njegovim društvom.

Jirlan je dvadesetpetogodišnjak rođen u postkomunističkom dobu, ljut na predsednika, policiju, državu i sistem u kome živi. Sve svoje slobodno vreme trudi se da potroši na alkohol i lake droge, zbog čega ga supruga često napušta. Međutim, uvek mu se posle tog vrati, a on je toga svestan pa to zloupotrebljava.

Pomalo buntovno se ponašao i prema imigracionoj policiji koja me je proterala iz zemlje. S obzirom da je kazahstanska birokratija i dalje slična sovjetskoj, svaki turista mora da se po dolasku prijavi u policijsku stanicu. Ja sam to uradio u Astani (novi naziv Nur-Sultan) i dobio dozvolu za boravak od osam dana u tom gradu uz napomenu da u sledećem gradu ponovim postupak i produžim boravak za sledeći grad. Osmog dana u Almatiju policija je odbila da mi izda novu potvrdu o boravku, rekli su mi da do ponoći moram da napustim zemlju. Uspeo sam da pređem granicu do ponoći, ali im Jirlan to nije oprostio: usledilo je na desetine njegovih poziva migracionoj policiji u naredna tri dana. Optuživao ih je da su prevaranti koji očekuju mito. Nakon tri dana je dobio obećanje da ću, ukoliko se vratim u Kazahstan, dobiti lično izvinjenje službenice koja je vodila moj slučaj. Zvuči suludo, ali to je Kazahstan.

MOGUĆE I NEMOGUĆE

Poslednja destinacija mi je bio Pakistan, država mnogo luđa od prethodnih u kojoj je sve i moguće i nemoguće. Dok čekate autobus za 1300 kilometara dugo putovanje držeći kartu u ruci, može vas pokupiti čovek na motoru ubeđujući vas da morate da pođete s njim na auto-put jer će bus tamo da vas pokupi, a ne na autobuskoj stanici. I stvarno je bio u pravu.

Pakistan je zemlja u kojoj sam rastojanje od 300 kilometara prelazio za 23 sata; u kojoj struja nestaje desetak puta dnevno, baš kao i internet; gde je temperatura mnogo viša nego u Srbiji, ali je klima-uređaj luksuz; u kojoj sam završio u bolnici deleći isti krevet sa nekim dedom jer nije bilo dovoljno kapaciteta za bolesnike; mesto gde se jede najviše piletine na svetu, i to rukama.

S druge strane, Pakistan je država neverovatne prirode i još neverovatnijih ljudi. Pričajući sa lokalcima, naslušao sam se turističkih saga o Pakistanu koji je pre Jedanaestog septembra bio tražena zanimljiva svetska destinacija. Nakon tog događaja sve se promenilo pod uticajem medija koji su ga demonizovali i proglasili terorističkom državom.

Bez teksta me je ostavila sva ta prljavština koju Pakistanci tako uspešno ignorišu da je malo falilo da poverujem da ona zapravo ne postoji. Ni escajg ne koriste. Verujem da je njihov imuni sistem upravo zbog toga toliko jak. Ja sam se otrovao, verovatno nikada neću saznati čime. Najverovatnije svime. Ali u bolnici su bili dobri prema meni. Bar svi pričaju dobro engleski, jer su studirali na fakultetima na engleskom. Pakistan me je i bukvalno oborio s nogu. Ipak, kao da sam na ovom putu od četrdeset dana ponovo pronašao sebe.