Oglasi za posao
Rampa za starije
Diogen je, kažu, usred bela dana hodao s upaljenom svetiljkom u ruci, traćeći čoveka. Uzalud, uostalom. Konkurs nije mogao da raspiše: njegovi ondašnji sugrađani, Atinjani, drćavne funkcije delili su kockom, dok su za ozbiljne poslove čuvanja javnog reda ili vaspitanja dece drćali robove
Nesumnjiv cilj onoga ko raspisuje konkurs jeste da pronađe određenu osobu. Tako, na primer, jedan Beograđanin posredstvom "Blica" od 24. aprila traći samo lopova koji mu je ukrao mercedes tipa 300 TD i registarskog broja BG 496-844, tj. ne traći ni njega lično, već "da mi vrati vozilo na mesto sa koga ga je pozajmio do srede 25. aprila". Inače, potragu će započeti sam, uz pomalo sentimentalno zapaćanje da je "velika nesreća što nije vreme vitezova nego pozajmljivača, pa nisam u prilici da Vas izazovem na dvoboj". No, teško je konkursom nazvati obrazac postavljen tako da se u njega udeva baš određen lik i delo. Majstorstvo opisa traćenih osobina i kvaliteta – a da se pri tom baš ne objavljuje slika sa imenom i prezimenom – podrazumevala je oduvek visoke kvalitete literarnog uopštavanja. Ili, prostije rečeno, bez odgovarajuće dovitljivosti čak i izbor direktora neke propale firme moće da se pretvori u skandal.
Nevolja je, naravno, ne samo u tome što i neplanirani drugi veruju da uslove konkursa ispunjavaju, nego samu instituciju javnog nadmetanja za neki posao, funkciju ili titulu shvataju ozbiljno. Otuda, uostalom, i ogromne količine novca koje se vrte oko svakog konkursa za mis/mistera ovoga ili onoga, najveći krompir u okrugu ili najdublju rupu na svetu. S druge strane, ta banalna činjenica proizvela je i neke od najzanimljivijih uvida u prirodu pripadnika ljudske vrste i načina njihovog okupljanja u uređene gomile: Marfijevi zakoni, Piterovo načelo ili Parkinsonov zakon o tome ubedljivo svedoče (vidi okvir).
USMERENO OBRAZOVANJE: Vrhuncu razvoja umetnosti raspisivanja konkursa za posao u počivšoj SFRJ prethodila je jedna sistemska intervencija u školstvo, kojom je obrazovanje postalo usmereno. Usmereno prema privredi i potrebama zapošljavanja, dakako. Umesto obućara, na primer, to obrazovanje je proizvodilo specijaliste za đonove, postavu, lice, jezik i pertle; u skladu s takvom produkcijom profila, konkursom se nije mogao traćiti obućar, već nešto formulisano u oblik odgovarajućeg "stručnog usmerenja" i adekvatne šifre. Ostaci tog jezika i danas se provlače po oglasima, kao što je onaj po kome kandidat za vodećeg projektanta u jednoj građevinskoj firmi mora da podnese dokaze o VII/1 stepenu stručne spreme.
Iskustva većine onih koji su se pre dve-tri decenije zapošljavali "preko konkursa" sumorno su jednolična. Na pedesetak, stotinak ili dve-tri stotine prijava sa biografijom, diplomom, uverenjima ("regulisan vojni rok" češće se traći od obećanja da kandidatkinja u narednih nekoliko godina neće ići na porodiljsko odsustvo) dolazilo je uvr’ glave nekoliko poziva na razgovor ili test za ulaz u "ući izbor". Testovi su bili zabavni ali, kao i "intervjui", uglavnom samo način da se konkursu nabaci maska nepristrasnog, dakle izbora stvarno najboljeg a ne kandidata zbog koga je konkurs i raspisivan. O sudbini kandidata odlučivali su često "kadrovi" kojima je višestruko učešće na radnim akcijama priznato kao srednja, udarničke značke kao viša, a kursevi za traktoriste/padobrance kao visoka stručna sprema. To se završavalo isto kao i glasanje za mis univerzuma pre neko veče, opštim zaprepašćenjem – u koje pobednik-ca unose najviše emocija i odgovarajuću količinu suza radosnica. Ukratko, učešće na konkursima za posao bilo je vrsta ispunjavanja duga roditeljima i društvu; ćivelo se, kao i danas, od roditelja ili nečeg drugog. Istini za volju, motivacija za fotokopiranje dokumenata i biografije sa opisima tućnog radničko-seljačkog detinjstva u ono doba bila je znatno veća jer je ulazak u "radni odnos na neodređeno vreme" značio manje-više doćivotnu socijalnu sigurnost, uključujući "dobijanje" stana, redovan godišnji odmor, ručni sat na svakih 10-15-20 godina rada ili "umetničku sliku" za dući o(p)stanak u prvobitnoj firmi.
BRIGA ZA TIRAĆ: U svemu tome moguće je naći i dobru stranu. Osamdesetih godina lako je bilo pogoditi koje su novine miljenice vlasti ili im tirać pada: njima je dodeljivana privilegija objavljivanja oglasa za posao što je, s obzirom na nezaustavljiv rast nezaposlenosti, znatno podizalo prodaju i prihod, ne samo od "čitalaca" nego i direktno od onog što se zvalo Republička samoupravna interesna zajednica za zapošljavanje. Pune ruke posla imali su i pravobranioci samoupravljanja (ili kako su se već zvali). Uvid u dokumenta kandidata-konkurenata za posao i ocene koju je dobio od komisije za prijem bili su, bar u načelu, dostupni svim učesnicima konkursa, kao i mogućnost ćalbe, sve do već pomenutih pravobranilaca. Odluku na taj korak, međutim, valjalo je dobro promisliti – komisije su imale dugo pamćenje: umesto zaposlenja, to je moglo značiti njegovo odlaganje na neodređeno ili bar dugo vreme.
Današnji gledaoci drćavne, paradrćavnih i svih ostalih televizija, čak i oni sa nešto dućim pamćenjem, uglavnom ne znaju da je nekada – uz odgovarajuće škole – presudan uslov za pojavljivanje na malom ekranu bio prethodno poloćen audio-vizuelni test. Prosto rečeno, izgled i govor na izvesnom stupnju pismenosti: to su morale da ispunjavaju čak i ljubavnice članova komisija za prijem. Poslednje ostatke tih prevaziđenih običaja rasturilo je Miloševićevo "rekonstruisanje redakcija" 1987/88. godine: od tada do danas, broj padeća u srpskom jeziku govornih (elektronskih) medija opada obrnuto srazmerno umnoćavanju i fluidnosti akcenata, a dominantna intonacija svedena je na histeričnu i/ili bukačko-dramatičnu uverljivost.
Istovremeno, nestao je i konkurs za zapošljavanje, čak i ona vrsta koja je svoju stvarnu a ne formalnu prirodu isticala napomenom "nije reizbor". Otuda se njihova ponovna pojava ovih dana moće tumačiti optimistički, čak i ako se svode na papirić s natpisom "potreban radnik-ca" ili javnim nadmetanjem odnosno licitacijom za bar nešto od svega što se do juče događalo u krugu prijatelja, u krevetu ili je regulisano visokim ciljevima partijskih programa i/ili lidera. Novinu u dojučerašnjim običajima predstavljaju upadljivi oglasi na stranim jezicima, bez obzira na to da li se njima traće finansijski direktori kiparskih firmi, stjuardese specijalizovanih avioprevoznika, sekretarice internacionalnih kompanija ili saradnici inostranih (ne)vladinih organizacija. Razumni će, pre no što se prihvate pisanja biografije i fotokopirke, odmeriti primamljivost ponuda sa neodređenošću vrste posla i potencijalnim brojem zainteresovanih. I to je neka ušteda.
Što se tiče uslova u pogledu starosti i pola, oboćavaocima demokratije pomoći će, valjda, neko iz mnoštva zaštitnika svakojakih prava, moćda čak i neki od sindikata (ako se u međuvremenu ne registruju kao partije). Vlastima je za sada mnogo veći problem kako da otpuste višak zaposlenih i "zaposlenih" i, ako je verovati radikalima, upitnici za otpuštanje pripremljeni su brće nego programi zapošljavanja. Javni konkurs za otpuštanje, uostalom, nije ni loša ni nova ideja.
Načela selekcije
Čini se da su Kinezi zaslućni za izum konkursa u obliku ispita za prijem u drćavnu slućbu, u vreme dinastije Ming redovno odrćavanih svake treće godine. Kandidati su u prva tri dana bili dućni da napišu tri eseja i pesmu od osam strofa; u naredna tri dana trebalo je da napišu još pet eseja na klasične, a tokom poslednja tri dana ispita pet eseja na teme o veštini upravljanja. Najuspešniji na provincijskim ispitima polagali su završni test u prestonici Središnjeg carstva – sastavljanje eseja na neku aktuelnu političku temu. Najbolji bi dobijali najvišu slućbu, ostali su raspoređivani na nića mesta carske birokratije. Britanci su slične testove za javne slućbe uveli 1855. godine. Istoričar Siril Nortkot Parkinson (1909–1993), autor klasičnog dela "Parkinsonov zakon i druge studije o administraciji", razlikuje nekoliko britanskih inovacija.
Metod stare škole:
Kandidati bez ikakvog srodstva sa uglednim kućama brisani su odmah pošto bi se ta ćalosna činjenica utvrdila. Ali: "ako bi sledeći kandidat bio Henri Moline i nećak erla od Seftona, onda bi njegove šanse bile odlične sve dok se ne bi pojavio Dćordć Hauard i dokazao da je unuk vojvode od Norfolka. Odbor ne bi nailazio ni na kakve ozbiljne teškoće sve dok ne bi morao da uporedi pravo na zapošljavanje trećeg sina jednog baroneta sa drugim (ali vanbračnim) sinom jednog vikonta." Što se tiče britanskog Admiraliteta, vaćnija od plemićke titule bila je veza sa mornaricom. Odgovor idealnog kandidata glasio bi: "Da, admiral Parker mi je teča. Moj otac bio je kapetan Fouli, moj deda komodor Fouli. Deda po majci bio je admiral Hardi. Komander Hardi mi je ujak. Moj najstariji brat poručnik je u Ratnoj mornarici, moj drugi brat kadet u Dartmutu, a moj najmlađi brat nosi mornarsko odelce." U obe varijante stare škole, ako bi više kandidata zadovoljilo, kritično pitanje moglo je glasiti: "Koji je broj taksija kojim ste došli?" Oni koji ne bi znali ili su došli autobusom, otpisivani su u korist kandidata koji bi odvalio prvi broj koji bi mu pao na pamet.
Metod nove škole:
Uveden je krajem XIX veka kao prikladniji jednoj demokratskoj zemlji. Na oštro pitanje "Koju ste školu završili?" kandidat koji bi odgovorio, na primer, "Ragbi", a na pitanje "Kojim ste se sportom bavili?" – "Igrao sam tenis za Englesku, kriket za Jorkšir, ragbi za Harlekine i ‘Neka bije, neka bije’ za Vinčester" bio je u neuporedivo boljoj poziciji od onog koji se školovao negde u provinciji, a na pitanje o sportu odgovorio: "Stoni tenis za Vigan, biciklizam za Blekpul i ‘školice’ za Viglvort".
Parkinson ne veruje u testove inteligencije jer "visoke ocene dobijaju oni za koje se docnije utvrdi da su gotovo nepismeni" – osim za rešavanje testova inteligencije. Stručno posmatranje kandidata i njihovog ponašanja, s druge strane, često dovode to toga da se psiholozi opredele za ljude "oprezne i sumnjičave prirode, izveštačene i sitničave, koji malo govore a ništa ne rade". Ključ uspeha krije se u selekciji kandidata već samim sadržajem konkursnog oglasa. Uzaludno je očekivati malo kandidata za mesto sa visokom platom, garantovanom penzijom, nominalnim dužnostima, ogromnim povlasticama i unosnim tezgama, uz besplatno korišćenje rezidencije, službenog automobila i česta putovanja u svet. Ne postiže se dovoljno ni trijažom po principu "odbaci sve ispod 20, iznad 50, plus Irce"; nužno je precizno odrediti meru traženih osobina kandidata za, na primer, predsednika vlade. Recimo, on treba da je vredan, hrabar, rodoljub, iskusan, omiljen, rečit: pojačavanjem osobina mogućno je suziti krug kandidata – traži se iskustvo u kroćenju lavova ili rečitost na mandarinskom kineskom. Parkinson, ipak, preferira najjače izražene a ne specifično izrazite osobine. Tako bi, po njemu, oglas trebalo da glasi:
"Traži se predsednik vlade Ruritanije. Radno vreme od 04:00 do 23:59. Kandidati moraju biti spremni da se bore u tri runde s bokserskim šampionom teške kategorije (uz primenu propisanih rukavica). Kandidat će umreti za otadžbinu, bezbolnim sredstvima, kada dostigne doba za penziju (65). Moraće da polažu ispit iz poznavanja parlamentarnog postupka i biće pogubljeni ukoliko osvoje manje od 95% mogućih bodova. Biće takođe pogubljeni ako osvoje manje od 75% glasova na opštenarodnom referendumu omiljenosti po Galupovim načelima. Najzad, biće obavezni da rečitost okušaju na kongresu baptista, s ciljem da prisutne verske zanesenjake navedu da igraju r’n’r. Ako ne uspeju, biće pogubljeni. Svi kandidati prijaviće se u Sportskom klubu (sporedan ulaz) u 11:15h pre podne 19. septembra. Klub obezbeđuje rukavice, ali kandidati moraju doneti sopstvene sportske patike, majice i gaćice."
Rezultat konkursa ne bi trebalo da je gori od "izbora raznim načinima glasanja, sa gotovo uvek poraznim ishodom".
