Epilog Parade ponosa 2012. počeo je da se nazire u izjavi Ivice Dačića: "Manite me više tih priča o ljudskim pravima. Kakva ljudska prava, u pitanju je bezbednost ljudi!" Pored toga što je navedena izjava nelogična, ona je opasna i glupa. Ne postoji ljudsko pravo koje podrazumeva odsustvo bezbednosti. Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima upravo nastaje kao odgovor na poraz civilizacijskih vrednosti oličen u nehumanom odnosu ljudi prema ljudima. Fašizam, koji je prethodio Deklaraciji, nametnuo je stanje u kome je bezbednost postavljena u centar zbivanja: oni koji su bili obeleženi imali su strah od dominantne većine, a dominantna većina od prokazane manjine. Jedina razlika je bila mogućnost dominantne većine (kako to kaže i patrijarh Irinej), da odlučuje i upravlja odlukama i životima manjine.

Politikolog Lorens Brit, koji je godinama proučavao fašističke režime, kao jednu od bitnih karakteristika navodi omalovažavanje ljudskih prava i piše: "Zbog straha od neprijatelja i potrebe za sigurnošću, ljudi koji žive pod fašističkim režimom uvereni su da u nekim slučajevima ljudska prava mogu biti ignorisana, kad se za tako nešto ukaže ‘potreba’." Analogno Britovoj tezi, država koja ukida prava građanima u ime bezbednosti, ne može biti demokratska, a njeni predstavnici mogu biti sve samo ne demokrate. Dakle, svi mi živimo u neslobodnom društvu.

Parada je mirni građanski skup u pokretu. Učesnici Parade, shodno tradiciji ovog događaja, nose različite transparente i zastave duginih boja. Tu nema nasilja. Rizik dolazi od spolja, od strane grupa koje su već godinama mapirane kao nasilne, a protiv kojih država ne čini ništa. Onda dolazi do zamene teza: zašto taj jedan dan u godini? Zašto ne radite tokom cele godine, pa da taj "Prajd" prođe bez problema?

LGBT organizacije rade tokom čitave godine i često se bave nekonfliktnim pitanjima kao što su problemi gej ljudi u okviru porodice. Šira javnost je nezainteresovana za to. Zašto? Zato što ovdašnje institucije ne znaju kako da se nose sa Romima, izbeglicama, malim verskim zajednicama, a kamoli sa ugroženim, a ipak veselim homićima. Predstavnici institucija u Srbiji nemaju snage da zauzmu stav, stanu uz manjine i kažu građanima, medijima i svim drugim društvenim akterima šta i kako treba da se radi.

Često je prisutna i teza da se nasilje nad LGBT osobama povećava nakon najave Parade. To je netačno jer se nasilje dešava svakodnevno. Javnost uglavnom biva upoznata sa fizičkim nasiljem, mnogi drugi događaji ostaju nevidljivi. No, ova teza čak ide u korist gej zajednice – priča o nasilju je početak rešavanja problema. Ukoliko se desi da od najave Parade do njenog održavanja (ili zabrane), dođe do nekog nasilja nad gej osobama, to je opet pitanje državnih institucija, medija, nevladinih organizacija u službi vlasti i političara bez stava, a ne onih koji organizuju Paradu ili same gej zajednice. Za silovatelja opravdanje da je žrtva nosila kratku suknju – nije opravdanje. Za državu, najava Parade ne sme biti opravdanje za nekažnjivost homofobičnog nasilja.

Istraživanje koje je sproveo Ipsos tokom jula ove godine, pokazuje da većina ljudi prepoznaje Paradu kao jedini vidljivi način borbe za prava LGBT zajednice, te otuda toliko podrške i napada na isti. Da Parada deluje ka široj društvenoj zajednici pokazuju i kritike koje dolaze iz dela gej zajednice, kao i smeštanje Parade u kontekst nacionalnog konsenzusa. Sve to je dobro jer otvara javnu debatu.

Veoma mali broj ljudi se neće danas složiti da prema gej osobama u Srbiji ne postoji netrpeljivost, a taj njihov odgovor je rezultat kako "Prajda", tako i drugih nastojanja da se o homofobiji govori javno.

Uspeh Parade ne može da se meri samo održavanjem ulične šetnje već i procesom koji vodi do trajnih promena. Da je 2010. bilo suštinske promene, Parada bi bila moguća svake naredne. Najvažnije u procesu jačanja kulture ljudskih prava je da se ovde žrtve jednog nesretnog sistema direktno suprotstavljaju tom istom sistemu i obesmišljavaju ga. Kao aktivisti mi moramo da zahtevamo nemoguće i ne smemo da pravimo kompromise. Do pre stotinak godina žene nisu išle u školu, a danas imaju jednaka prava na obrazovanje. Nisu pristale na mogućnost da završe samo osnovnu, zahtevale su više. Tako i sa "Prajdom", korak po korak u osvajanju slobode i šetnja će biti održana na radost svih nas.