Da je u ono doba, prvom polovinom šezdesetih godina, medijska industrija bila razvijena kao što je danas, proizveli bi od Dragoslava Šekularca Šekija veću zvezdu nego što se vidi iz uglavnom požutelih novinskih isečaka, drljavih crno-belih snimaka načinjenih mahom filmskom kamerom i iz retrospektivnih intervjua koje je davao povremeno do kraja života i koji bez obzira na verodostojnost ne mogu da dočaraju legendu o Šekiju.

Moderna medijska industrija od kafanskih pevačica pravi zvezde, svaki saučesnik u nekom od rijalitija bude zasut zvezdanom prašinom, a drugorazredni fudbaleri postaju vedete… Jeste Šekularac snimio film (Šeki snima, pazi se!) izdao je i dve ploče, ali sve je to, i po ondašnjim aršinima, bilo amatersko nastojanje da se njegova slava kako-tako unovči.

Zamislite da su njegove bravure snimane sa dvadesetak kamera, s mogućnošću usporenog emitovanja, u koloru i iz više uglova, a da su njegove bravure van fudbalskog terena pomno praćene u tabloidima koji danas prave tiraže na opskurnim temama o opskurnim ljudima koje proizvodi pomahnitala medijska industrija željna epizoda iz tuđeg života.

U danima nakon Šekularčeve smrti mogli ste da pročitate sve o njemu i u tom smislu teško je nešto dodati. Ali ne mogu da se otmem pomami da opišem dva detalja iz njegove karijere koji su obeležili moje dečačko i mladićko doba.

Šekularac je (1963) nakon suspenzije zbog udaranja sudije Pavla Tumbasa u Nišu (mada će Šeki ceo život tvrditi da ga nije udario, nego samo da je zamahnuo rukom ka sudiji) odlučio da igra hokej u Crvenoj zvezdi. Prvo su ga učili da kliza, i čim se osovio na obe noge tražio je od saigrača da ga nauče kako da proturi pak protivniku kroz noge. Sećam se, bio je leden januarski dan, ujak je prvo mene obavio novinama ispod kaputa a potom i sebe. To su bile tadašnje perjane jakne. Na Tašmajdanu, na jedno minus dvadeset, Šeki je zaigrao protiv Partizana. Okupilo se 10-12 hiljada gledalaca. Svi su došli da ga gledaju. Promašio je tri, četiri izgledne prilike, a posle se pričalo da su ga hokejaši Partizana puštali da postigne gol, ali, eto, nije uspevao da pogodi.

A onda je u proleće 1968. godine objavljena vest da će u prolećnoj sezoni za OFK Beograd da igraju Miloš Milutinović i – Dragoslav Šekularac. Obojica su se, pri kraju karijere, iz neuspešne pečalbe vratila u Beograd. OFK-u je pretilo ispadanje iz Prve lige.

Već na prvoj pripremnoj utakmici protiv beogradskog Grafičara ispred Omladinskog stadiona na Karaburmi okupilo se oko 20.000 ljudi i policija je morala da zavodi red jer nije bilo mesta za sve koji su hteli da vide velike povratnike u jugoslovenski fudbal.

Ne sećam se koji je bio minut, ali zakleo bih se da je bilo drugo poluvreme. Ilija Petković je probio s leve strane terena, oštro, po zemlji, uputio je loptu u šesnasterac ka Šekularcu na koga su startovali odbrambeni igrači Grafičara, Šeki je samo raširio noge i pustio da lopta prođe a onda je, ne okrećući se da vidi šta se dešava, lagano potrčao ka izlazu s terena. Lopta je nepogrešivo došla do Milutinovića a ovaj je postigao gol.

Eto, to je moj skromni prilog u priči o legendi loptanja.