U saradnji s italijanskim geopolitičkim časopisom "Limes" objavljujemo tekst iz tematskog broja "Rusija u igri". Oprema teksta autora Pavla Raka redakcijska.

Aktuelizacija svih tih ideja, iz pera mitropolita Jovana (i čitavog niza njegovih sledbenika patriota) verovatno isuviše podseća na konkretna i mučna iskustva dvadesetog veka, isuviše nam je bliska po prozaičnosti svojih stremljenja – da bi se mogla tumačiti isključivo kao napor duha za dostizanjem smisla Božanske ideje o ljudskoj istoriji.

Pravoslavna geopolitika je dugo i na neuhvatljiv način klizila (ili poskakivala) između zemlje i neba, da bi (valjda ne definitivno?) potonula u živo blato. Da, čak i mitropolit Jovan ponekad simulira da se pokušao koprcnuti iz zagrljaja prizemnog nacionalizma, ali se ovi pokušaji brzo zaborave. Ili se teško mogu shvatiti ozbiljno, pred navalom konkretnih detalja koji govore suprotno i koji svog autora, polazeći od (za rusku sredinu dosta tradicionalnog) antisemitizma, dovode u vruću blizinu fašizma, nacionalsocijalizma i staljinskog nacionalkomunizma iz perioda Drugog svetskog rata i neposredno posle njega.

Budući da je ubeđen kako je Rusija ovaploćenje države-Crkve, što znači da je sama po sebi savršena, sve što je u njoj loše je po njegovom verovanju ubačeno sa strane, jer su se "satanisti oduvek trudili da unište Rusiju kao Prestol Božiji, a ruski narod kao narod-bogonosac". U toj zaveri protiv "svete Rusije", kaže mitropolit Jovan, učestvuju svi ostali narodi odavno već upleteni u zamke amoralnog, razvratnog, bogoubilačkog materijalizma, predvođeni, naravno, "narodom-bogoubicom" i njegovom udarnom organizacijom, masonstvom.

"Pod kakvim se sve maskama nisu skrivali preteče antihrista – graditelji ‘jedinstvene svetske zajednice’, osnivači ekumenističkog pokreta i sličnih bogoboračkih poduhvata. Sve je pušteno u obrt – i srednjovekovne jeretičke sekte, pseudomonaški redovi iz vremena krstaških pohoda, čitalačke večeri i filozofski kružioci prosvetiteljske epohe, naučna udruženja i masonske lože… sa zadivljujućom jednodušnošću svi su oni ispunjavali pipav i naporan posao rušenja hrišćanskog osećanja sveta i nacionalne državnosti." I dalje: "Prvi uspešni rezultat duge i svestrane kampanje za uklanjanje Rusije kao samostalne duhovne i etničke zajednice i aktivnog subjekta geopolitike, bili su na njenoj teritoriji početkom XX veka isprovocirani socijalni neredi, koji su se, posle niza neuspešnih pokušaja, završili katastrofom 1917. godine." Ili: "Tako smo se približili shvatanju glavnog uzroka mnogih kataklizmi koje su potresle ruski život tokom vekova… Ruski narod je shvatio svoj zadatak naroda-bogonosca tako da služi kao čuvar istinite vere, dajući mogućnost svakome ko to želi da se uključi u taj izvor žive vode, koji teče u večni i blaženi život…"

Nešto kasnije, ne bez strasti, mitropolit Jovan opisuje međutim pogrome "židovstvujuščih" u Novgorodu, krajem XV veka, zabranu kretanja Jevrejima, iz vremena Ivana Groznog, slične akte Petra Velikog i Jelisavete Petrovne, zatim antisemitske programe i pogrome ekstremno desnih partija pred revoluciju, a sa žaljenjem pominje meku politiku prema Jevrejima koje je Rusija preuzela posle podele Poljske, i sve reforme na području ljudskih prava u XIX i XX veku.

Očekivani nastavak ovakvih razmatranja je pod glumljenom "objektivnošću" loše skrivana simpatija prema fašizmu i nacionalsocijalizmu: "Veći deo elemenata fašističkog pogleda na svet je imao dovoljno dugu i poštovanja vrednu istoriju. Donekle, uslovno rečeno, oni su počeli da se obrazuju pre oko dvesta godina, kao reakcija konzervatine Evrope na katastrofu Velike francuske revolucije sa njenim očiglednim razornim političkim i religioznim masonskim modernizmom", piše mitropolit. U blagotvornosti svakog konzervatizma i užase svakog modernizma (o demokratiji da i ne govorimo) – mitropolit ni najmanje ne sumnja.

Dalja sudbina ove idejne avanture je predvidiva. Žaleći što Hitler nije iskoristio ponuđenu šansu, mitropolit se ponovo okreće nacionalnim izvorima. Kao što je i Staljin pokušao da sa Hitlerom obavi zajednički posao, pa se protiv njega borio kada mu je ovaj zabo nož u leđa, tako i mitropolit Jovan sa žaljenjem konstatuje da od saradnje sa nacizmom nije bilo ništa, pa prelazi na hvalu Staljinu iz perioda Otadžbinskog rata kada je ovaj septembra 1943. sebi na pomoć maltene iz groba izvukao jadne ostatke Ruske crkve (koju je do tada od sveg srca uništavao). "Staljinu", kaže mitropolit, "treba odati dužno priznanje: revizija politike je bila obavljena odlučno i osmišljeno u svim oblastima – od kulturno-istorijske do religiozne, u pravcu nesumnjivog nacionalpatriotizma." I dalje: "Veličina i moć SSSR kao geopolitičkog naslednika Ruske Imperije je posle Drugog svetskog rata bezuslovno porasla do neviđenih razmera. Unutar vladajuće elite, međutim, i dalje je tekla borba na život i smrt između ‘nacionalista’ i ‘kosmopolita’. Frakciju ‘slovenofila’ je u to vreme predvodio Ždanov." I "sve bi bilo u najboljem redu da u jednom trenutku jevrejska klika sa Berijom na čelu nije uspela da ukloni Ždanova i u montiranom procesu pogubi mnoge nacional-patriote".

Ovde ćemo prekinuti praćenje mitropolitovih razmišljanja koje je on sam na više mesta označio kao "geopolitika". Pravoslavnom geopolitikom se sve ovo više i ne može nazvati. Kada Imperiju-Crkvu od svetskog judeo-masonstva brane Staljin i Ždanov, sve ako je Staljin i bivši bogoslov, takva geopolitika može biti samo pseudopravoslavna. Ili?

DUŠEBRIŽNICI: Ostaje još samo da ukažemo na činjenicu kako ovakve geopolitičke ideje nisu usamljene fantazije jednog vladike. Mutacije "pravoslavne geopolitike" u ovom pravcu su počele odavno, i veoma daleko odmakle već u drugoj polovini devetnaestog veka, kada je u desnom krilu slavjanofila (Danilevski, Leontjev) bila oblikovana teorija koja je kasnije nazvana evrazijskom. Ova pseudopravoslavna ideologija deli narode na "kontinentalne" (Rusi, Nemci i većina azijskih naroda), i "atlantske", među kojima glavnu reč vode Englezi, Amerikanci i Jevreji. Kontinentalni narodi su stabilni, pouzdani, pošteni, solidarni sa drugima, vezani za zemlju, dok su atlantski okrenuti ka prekomorskoj trgovini, špekulaciji, izrabljivanju tuđeg rada i, uopšte, uspostavljanju svetskog gospodstva u savremenom svetu preko uloge koju u geopolitici imaju međunarodni centri finansijske moći. Svim ovim teorijama ne bismo se bavili na ovom mestu (jer to sa pravoslavljem kao duhovnim učenjem nema mnogo veze), kada glavnim predstavnicima evrazijstva ne bi usta bila puna pravoslavlja. Uostalom, Leontjev je završio kao monah, a među kasnijim teoretičarima pokreta vidno mesto zauzima sveštenik Florovski.

Nominalno i deklarativno, ovo evrazijsko pravoslavlje poprima ponekad sasvim bizarne dimenzije, ali ne prestaje samo sebe da definiše kao duhovni supstrat geopolitike u ruskim uslovima. I tu ponovo stupamo u prostor premeštanja i transformacija, samo ne više onih simboličkih, zapisanih na karti mističkih prelazaka zemaljskog u nebesko carstvo i obrnuto, nego transformacija i mutacija sasvim prizemne, taktičke, politikantske prirode.

Najprisutniji teoretičar i praktičar evrazijstva danas je Aleksandar Dugin, koji je istovremeno i neka vrsta zvaničnog geopolitičara putinovske Rusije. Njegov 1000 strana obiman udžbenik Osnovi geopolitike izučava se na Akademiji generalštaba ruske vojske, na Diplomatskoj akademiji, na mnogim univerzitetskim katedrama širom Rusije. Dugin je bio drugi čovek, a prvi teoretičar i ideolog Nacional-boljševičke partije, i na sličan način kao mitropolit Jovan, često u istim publikacijama, predstavljao ruskoj publici pozitivne strane fašizma, nacizma i staljinizma. Dugin je bio savetnik predsednika ruske Dume, komuniste Seleznjova. Dugin je (da li još uvek?) spoljnopolitički savetnik u Putinovoj ekipi. Dugin je osnivač političkog pokreta Evrazija, čije su ambicije da položi osnovne smernice strateškom razvoju Rusije.

Evrazijstvo je pre nekoliko godina, sada nešto manje, bilo prava intelektualna moda među ruskim političarima, ekonomistima, vojnim stratezima… Termin se svaki čas pojavljuje u štampi, vrše se analize dugoročne makroekonomske politike s tačke gledišta evrazijstva, s vremena na vreme, iznerviran nedovoljnom kooperativnošću samozadovoljnog i premoćnog Zapada, Putin čini korake u stranu Kine, Koreje, Indije, Irana, lansira ideje o strateškom ekonomskom, političkom i vojnom partnerstvu. I… na kraju uvek poslušno legne na rudu i podrži ono što od njega zahteva Amerika. Kao što je to činio i Jeljcin, kao što će to biti i sa svakom sledećom vlašću u Rusiji, uz veća ili manja odstupanja. Rusija je danas suviše slaba da bi mogla da vodi realnu, samostalnu politiku. I to stanje se neće izmeniti ni sutra, ni prekosutra. Evrazijstvo je danas samo malo više od puke intelektualne igre, čiji je cilj da kompenzuje rane nastale u povređenom samoljublju. Ono je današnji, virtualan način povratka u prošlost, slavnu ali nepovratnu, u kojoj je ruska država ili neki njen simbolički ekvivalent, poput Džingis-kanove, bila jaka, grozna, tako da su je se svi plašili (a strah se u ovakvim maštarijama brka sa poštovanjem).

Dugin sam sebe svrstava u antiglobalizacijski pokret: on je protiv "jednopolarne atlantske globalizacije", a za "višepolarnu, delimičnu, kontinentalnu globalizaciju" koja bi "poštovala različite kulturne identitete i civilizacijske modele". Pri tom za saveznike poziva azijske budiste, šamaniste i, pre svega, muslimane.

Koliko sve ovo još ima veze sa pravoslavljem? Ako u obzir uzmemo "klizeću" ideju Imperije-Crkve, od nje su ostali neki elementi: Evrazija je, dakle, po njemu, u okruženju imperije zla i neprestano se protiv nje bori za opstanak, a glavni protivnik joj je špekulativni finansijski kapital (koji nije jasno poistovećen sa "narodom bogoubicom", kao kod mitropolita Jovana, ali se ostale identifikacije poklapaju). Pored toga, Dugin se deklariše kao pravoslavac, "starog obreda" doduše, ali to je u ovom slučaju samo još jedna ekstravagantnost. Poziva se čak i na praksu umne ili Isusove molitve, koja u njegovoj interpretaciji od metoda najdubljeg poniranja u dubinu duše, pre svega na putu pokajanja, postaje sredstvo za sabiranje kosmičkih energija, koje onda uspešno mogu koristiti i vitezovi Novog poretka. ("Ako nas je Hristos ‘iskupio’, onda u nama, principijelno, nema greha, i treba smelo ići ka svetlosti oboženja, a ne skrupulozno istraživati svoja nesavršenstva… Pravoslavna Revolucija ima antijudejski i antijudeohrišćanski karakter. To je prosto hrišćanstvo kakvo ono jeste, pravoslavno i jedinstveno, ortodoksno i netrpeljivo. Punokrvno doživljavanje religije ne može biti ‘kulturno’ i ‘umereno’ ili se svoditi na ‘vernost istorijskim korenima’. Takva muzejska i slaba religija je gora od svakog ateizma", piše Dugin.)

SNOVI SU SNOVI: Paralelno sa pričom o evrazijskoj solidarnosti sa Islamom, Dugin priča i priču o solidarnosti sa pravoslavnom braćom Srbima, koji su žrtve atlantske agresije. Srbi su odreagovali: Dugin je idol pokretima kao što je Obraz, nominalno i deklarativno takođe pravoslavnim. Ipak, jasno je da Srbi nisu fascinirani Duginovim nepostojećim pravoslavljem, nego njegovim antiglobalizmom, antisemitizmom, njegovom izrazito totalitarnom ideologijom. Kakvo pravoslavlje, dakle? Takvo da ga može ispovedati i gensek ruske kompartije Genadij Zjuganov, koji je uspeo da izjavi: "Pogled na svet, kultura i ideologija zapadnog sveta su pod sve jačim uticajem jevrejske dijaspore, čije delovanje neprestano raste, ne iz dana u dan, nego iz časa u čas. Jevrejska dijaspora, koja tradicionalno kontroliše finansijski život kontinenta, po meri razvoja svog tržišta, postaje neka vrsta ‘kontrolnog paketa’ akcija celokupnog ekonomskog života zapadne civilizacije… U takvim uslovima… poseban značaj ima slovenska civilizacija oličena u Ruskoj imperiji, jer je ona postala poslednja prepreka zapadnom hegemonizmu." Naravno, ovo je još jedan primer "lutajućeg motiva". Ovako nešto je mogao da potpiše i mitropolit Jovan, i Dugin, i bilo koji od ruskih neofašista i nacional-patriota. A pravoslavlje je tu još samo ukrasni privezak.

I tako smo ponovo na početku. Šta je zaista pravoslavna geopolitika? Koje su, u njenoj perspektivi, koordinate koje određuju političku delatnost? Ako je zemlja Gospodnja, te su koordinate ocrtane Krstom?

Ne horizontalna, i nevertikalna, nego obe zajedno, krst. Tačnije rečeno, čak ne ni krst, nego neizmenični, nepredvidivi preobražaji horizontale u vertikalu i vertikale u horizontalu, to su odrednice pravoslavnog geopolitičkog prostora. Svet je čas površina državne teritorije, omeđena Herkulovim stubovima iza kojih je varvarstvo, to jest ništavilo; čas tačka u koju se ta državna teritorija sažima u neprijateljskom okruženju; čas virtualna Zemljina kugla kao celina Božije tvorevine; čas carstvo nebesko, gornji Rim (valjda Četvrti, mada u stvari prvi ili pretprvi, arheprvi), u kome nalaze konačno utočište sve "bogomštićene" Rusije i Srbije i Vizantije. Gde je prostor koji treba braniti ili zauzeti, upravljati njime kao predvečno datom i zadatom svetom zemljom, domovinom naših zemaljskih i nebeskih predaka i zaštitnika? I ovde i tamo i negde; večno naš i nikad naš, prostor koga se odričeno – da bismo ga stekli (u odricanju odricanja, u nelogičnom, paradoksalnom poricanju odluke i izbora, u protejskoj igri ljudskog i božanskog, demonskog i anđeoskog). Realno koje se pretvara u simboličko i ponovo vraća u tužnu, sivu realnost. Gde je tu doslednost pravoslavnog geopolitičkog projekta? A kome je ona potrebna? I čemu bi doslednost mogla da služi? Da obuzdava ono što nam ponekad jedino preostaje: maštu, večnu utešiteljku ucveljenih crnom stvarnošću.

(Kraj)