Vreme. Linearno, ciklično, individualno, nadindividualno. Mitsko i istorijsko vreme. Biografsko. Lično. Objektivno. Vreme pandemije. Zaraženo vreme. Ne-vreme. Pesničko vreme. Postoji li pesničko vreme? Ako postoji, jedan od nosilaca ove kategorije vremena nesumnjivo će biti i ostati u našem vremenu Kolja Mićević.

Svi mi, ljudi, smrtni smo. Mislimo da raspolažemo vremenom u neograničenim količinama, a nismo svesni koliko je to potrošna kategorija. No, može li se taj vremenski kontinuum, taj niz sekvenci od rođenja ka smrti zgusnuti u samo jedno sećanje? Jedan doživljaj? Mitski?

Dakle, negde krajem oktobra ove godine, zazvonio mi je telefon. Ovde Kolja Mićević. Da, Kolja, da, nismo se dugo čuli, imaš li vremena za neku kratku kafu, treba da popričamo, tu sam jedno nedelju dana. Sa Koljom? Naravno. Posle nekoliko minuta, utanačili smo Kolarac, sreda u 11 sati. Samo nakratko, mnogo je obaveza.

Kolju Mićevića sam čitao odmalena. I ne znajući. Svi smo čitali njegove genijalne prevode. Prevode sa francuskog, engleskog, španskog, slovenačkog. Prepeve Fransoa Vijona za koje je sam Krleža rekao kako je "to svakako datum u našem prevodilaštvu". Prepeve Pesama Stefana Malarmea za koje je dobio Nagradu "Miloš N. Đurić" Udruženja prevodilaca Srbije 1972. godine. Vrhunac Koljine prevodilačke delatnosti bio je kada je integralno preveo 1998. godine s toskanskog na francuski, a 2004. godine na srpski Komediju Dantea Aligijerija.

Do susreta sa Koljom nisam imao pojma da je on tako genijalan prevodilac. Da je on Maestro reči, zvuka i rime. Da je preveo sve velike, i mnoge male francuske pesnike, u 30 knjiga i ne znam koliko antologija. Da je preveo celokupna dela E. A. Poa na srpski i 9 verzija Poovog Gavrana na francuski jezik. Da je prevodio Prešerna. Nisam imao pojma o njegovoj "nadversifikaciji", o njegovoj "rimagologiji", o njegovim skupinama rima koje je nazivao kalamburskim, anagramskim, lomljenim, ogledalskim.

Sedimo, taj i takav Kolja Mićević, i ja u Kolarcu. Ja kasnim, izvinjavam se, obaveze na fakultetu, studenti, sastanci… Kolja me prekida, velikodušno. Ne mari, znao je da ću doći. Malo neobaveznog razgovora. Iz ove perspektive, tako dragocenog. O prevodu Danteove Komedije, o tome kako se akcentima i rimama ukida kolonijalno značenje reči koje je prisutno u proznim prevodima sa italijanskog na francuski jezik. O muzikološkim studijama, i romanima. O tome da je, prvi put u Kolarcu, 1972. godine, prisustvovao jednom muzičkom izvođenju koje mu je promenilo pogled na muziku. Ja stidljivo primećujem da sam otprilike tada polazio u školu. Ali to nije više onaj "Kolarac", zamišljeno će Kolja, ništa od ovoga nije bilo tada, sve je bilo drugačije. Da, sve je drugačije, zamišljeno ponavlja. O tome da je njegov sin vlasnik jedne izdavačke kuće u Francuskoj, da nije očekivao, niti slutio da će mu sin toliko biti opsednut književnošću, i toliko dobar u književnim poslovima. I kako je to i njega samoga iznenadilo. I obradovalo. O prevodima srpskih pesnika koje je izneo pred evropsku, pre svega francusku književnu javnost. O seminarima koje drži, u Italijanskom kulturnom centru u Parizu, o Danteu.

Sedim tako, preko puta čoveka koji je datum u svetskoj poeziji, i razmišljam o tome šta mu ja mogu, na bilo koji način, doprineti u onome što je njegova, ali i srpska i svetska jezička avantura.

Kolja prelazi na stvar. Preveo je, integralno, Branka Miljkovića na francuski jezik. Izdanje je priređeno za štampu, ali mu treba podrška iz Srbije. To je veliki datum za srpsku književnost, srpsku poeziju i kulturu, to je izuzetna afirmacija našeg jezika. Pita, mogu li pomoći. Na Fakultetu, u Međunarodnom slavističkom centru, Vukovoj zadužbini, u institucijama kulture. Treba mu podrška. Odgovaram, naravno, kako ću učiniti sve što je u mojoj moći, prirodno je da sve ove institucije same dođu do toga koliko je značajno da podržimo takav jedan prevodilački poduhvat, obećavam da ću mu se javiti. I onda, opet vreme. Prozaično, trivijalno. Obaveze. Ja žurim. Imam sastanke, gledam na sat. Kolja razume, ostaje da dopije svoj čaj. Tako ja žureći na nešto, ne znam ti šta i ne znam zbog čega, ostavljam jednog od najvećih prevodilaca i kovača reči koje sam imao čast da upoznam. Čujemo se posle nekoliko dana, ohrabrujem ga da ne posustane. Poslaću mu jednu pesmu kada se vrati u Pariz, Biti Srbija, znači mi njegov sud. Nikada se više nećemo videti, ni čuti, u tom času to još uvek ne mogu da znam niti da slutim.

Eto, tako, ako neko iz naših kulturnih institucija čuje, ponoviću. Treba neizostavno podržati knjigu Kolje Mićevića, integralno izdanje prevoda poezije Branka Miljkovića na francuski jezik. Podržati Maestra. Makar posle smrti.

I, još jedan, pesnički prilog ovom ličnom sećanju. Negde, iza ponoći 4. oktobra 2018. godine, kada mi je objavljena knjiga izabranih pesama, poslao sam Kolji Mićeviću PDF zbirke Napravi vazduh. Posle nepunog sata, stigao mi je odgovor. U stihu, naravno. Glasio je ovako:

Retki pesnici su, vaj,
što kao Boško Suvaj
–džić Jovanov se veru
sa tog Juga na Severu
i s tog Severa na Jug,
jer već odavno znaju g–
de ih, za svaki slučaj,
čeka rima posestrima!
Belovilski pozdrav,
KoljaMI.

Sutradan, 5. oktobra 2018. godine, odgovorio sam Kolji Mićeviću, sa zahvalnošću, u njegovom rimarijumu:

Izvanredan odgovor
zaslužuje pesnički lovor.
jer je ovo romor
enje
belovilsko
mimo mene
meni blisko.

Ovoj pesničkoj prepisci od pre dve godine ne bih imao šta da dodam. Osim, još jednom, i zauvek:

Hvala, Maestro. Neka ti je laka zemlja.