Tema izložbe S obramicom niz put koju je izabrao Etnografski muzej u Beogradu da njom istakne i obeleži sto dvadeset godina od osnivanja, na prvi pogled deluje kao neuobičajen izbor za izložbu, a naročito za jubilarnu. Jer, ko danas uopšte zna šta je obramica? Da li o obramici ima da se kaže više od nekoliko rečenica? Zar nisu imali da pokažu nešto reprezentativno iz svoje kolekcije? I, na kraju krajeva, kako da se od jednog jednostavnog i gotovo neprimetnog predmeta napravi izložba?

Autor izložbe, dr Marko Stojanović, muzejski savetnik Etnografskog muzeja, kaže da je ovakav izbor bio – nameran: "Proslava jubileja bila je prilika da muzej pokaže kako iza reprezentativnih kulturnih svedočanstava o odevanju, ukrašavanju, stanovanju, običajima i svečanostima, postoje i ona druga, naizgled obična. Obramice, između ostalog, govore i o svakodnevnom prenosu vode za domaćinstvo, obroka za radnike na polju, u njivi, tokom kosidbe i rada u vinogradu, a svakome od nas, i nekada i sada, hrana i voda neizostavno su potrebni za opstanak. Tek potom moguće je stvarati i poboljšavati sve ostalo."

Obramica je, prvo da pojasnimo, pomagalo pomoću kog su žene na ramenima mogle lakše da prenose veću težinu već pomenute hrane, robe za pijačnu prodaju, tereta uopšte, nego što bi mogle rukama. To je lučno zakrivljeni komad drveta sa urezima ili izdignućima na oba kraja, koji osiguravaju da se kofe/korpe/torbe pune robe, ne pomeraju. Korišćene su na selu, do šezdesetih godina prošlog veka. Na izložbi su, osim obramica postavljene i brojne fotografije iz kolekcija Etnografskog i Muzeja Vojvodine, što dočarava priču o ovom nereprezentativnom etnografskom predmetu.

Obramica svedoči, kaže Marko Stojanović, "o veštini pripadnika tradicionalnih zajednica da svoje prirodne mogućnosti umnože izradom različitih pomagala." Prvo je za lakše nošenje tereta korišćena pogodna grana "sa jednostavno napravljenim urezima na krajevima, recimo za odeću ili torbe pastira tokom sezonske ispaše, kao i tokom dečjih igara u kojima se oponašaju uloge i poslovi odraslih. Vispreniji su pogodne komade drveta obrađivali kako bi predupredili mogućnost povređivanja i olakšali put, a zanatski izrađena pomagala su još bolje prilagođavana različitim uslovima prenosa i vrstama dobara."

Nošene su iza vrata oslonjene na oba ili na jedno rame, što je omogućavalo kretanje po raznim terenima. "Iako su bile u vrlo širokoj upotrebi, obramice u svakom slučaju treba posmatrati kao lični predmet, neretko planiran i pravljen isključivo za određenu osobu, pa su i tehnike nošenja prilagođene individualnoj ergonomiji nosača", objašnjava Stojanović. Većinom su ih pravili laici, muškarci u domaćinstvu, "prema sopstvenom iskustvu, potrebama, alatu. Trebalo je pripremiti materijal za buduću obramicu, potom je dobro napraviti i prilagoditi svakom od ženskih ramena na kojima će godinama počivati tokom upotrebe. Bilo da su obramice pravili muževi za supruge, očevi za ćerke i buduće neveste ili braća za sestre, one su u svakom slučaju predstavljale rezultate rada isključivo muških ruku. Takva sprega u okviru porodice, zadruge, seoske zajednice i pripadnika tradicionalnog društva u celini, govori u prilog da su svakodnevne aktivnosti koje su obavljali raznopolni pripadnici bile definisane prevashodno saradnjom i razumevanjem", kaže Stojanović i dodaje da su osim u domaćinstvima, obramice pravili i "seoski majstori, Cigani koritari, potom stolari, kolari i druge zanatlije koji su se bavili obradom drveta."

Na izložbi se izdvaja obramica s inventarskim brojem 7801, potiče iz Topole, iz druge polovine 19. veka. Napravljena je od hrasta, dakle, od senovitog drveta u kome se, po verovanju, nalaze duše predaka. Stojanović kaže da su se obramice, kao i druga pomagala i alati za obavljanje posla, uglavnom poklanjale, a da je ova prodata na pijaci. Tako je i dospela u Etnografski muzej. Takva obramica, od hrasta, mogla je da bude izneta iz domaćinstva u javni prostor samo uz blagoslov njene vlasnice, smatra Stojanović, kao i da joj je bila izuzetno važna te da je htela da za nju dobije protivvrednost. Tu obramicu nije izradio majstor, već neki muškarac iz domaćinstva. Na izloženom akvarelu iz 19. veka na kome je prizor sa Beogradske pijace, vidi se obramica vrlo slična topolskoj. Nosi je žena u nošnji za izlazak. Činjenica da ona ima obramicu, govori i da u domaćinstvu u kome živi, živi i muškarac koji ume da napravi obramicu, i da ju je napravio samo za nju.

Zašto su ih koristile žene a ne i muškarci? Marko Stojanović kaže da su obramice smatrane kao "isključivo ženska pomagala, čak ponegde sramotna da ih muškarac koristi" i objašnjava da je "u tradicionalnim seoskim zajednicama nepisano pravilo podrazumevalo da udata žena, a pogotovo devojka u godinama pred udaju, maltene ni u jednom trenutku ne treba da bude besposlena" u smislu da svi moraju stalno da privređuju pa da u situaciji kad, na primer, ne može da ore, žena može da nosi hranu radnicima na njivi.

Pomagala poput obramica nosili su prodavci toplih napitaka ili ulične hrane u gradovima Balkana do polovine prošlog veka, a danas ih je moguće videti i u brojnim kulturama Azije. Interesantno je da obramice nisu korišćene u planinskim predelima, na primer u određenim područjima Hercegovine, Crne Gore i Raške, zato što bi, objašnjava Stojanović, "prenos vode na njima predstavljao bespotrebno rasipanje snage na velikim rastojanjima, pa se lako pretpostavlja da u takvim uslovima nisu upotrebljavane ni u drugim delovima sveta."

Obramice su izrađivane od drveta iz okruženju, najčešće od bukve, hrasta, bresta, jasena, bagrema i klena. Oblik obramice je zavisio od čvrstine drveta, od vrste i zbijenosti tereta koji je trebalo prenositi, i od terena. Na izgled je uticala i sredina, pa su, na primer, obramice dinarskog pojasa na zapadu "predočavale razborit, praktičan um posvećen povoljnom rezultatu što manjeg napora uloženog u izradu i upotrebu", dok su, na primer, one iz Vojvodine, čije su plodne ravnice bile cilj seoba i naseljavanja, primer preuzimanja i prožimanja kultura.

Na izložbi je, iz kolekcije Muzeja Vojvodine, izložena obramica u bojama srpske zastave, koja govori da su na izgled uticale i istorijske okolnosti: napravljena je u Tomaševcu kad je pripadao Austrougarskoj ili, pretpostavlja se, kaže Stojanović, prvih godina 20. veka u vreme najvećeg gušenja nacionalnog identiteta ili u vreme oslobađanja od Austrougarske. U prvoj varijanti je značila prkos i identitetski znak koji je samo srpska zajednica prepoznavala, a u drugoj oduševljenje zbog oslobođenja.

Povremena upotreba na selu ili današnja sećanja na seljanke koje su do skoro osamdesetih godina 20. veka u gradovima raznosile mleko i mlečne proizvode za odabrane porodice ni u kom slučaju se ne mogu smatrati nastavkom života obramice. Na taj način one su opstale isključivo u kontekstu etnografske muzejske delatnosti, ili, gledano u okruženju svakodnevne i popularne kulture, sagledane u arhetipu skitnice sa štapom (palicom, obramicom …) na kome je zavežljaj sa svim njegovim stvarima, koji je u ključnoj umetnosti 20. veka, filmu, u našu podsvest utisnula jedna od njenih (i naših) ikona, Čarli Čaplin.