Prošle nedelje FK Partizan je ostao bez kompletne uprave jer su u istom danu neopozive ostavke podneli svi članovi Upravnog i Nadzornog odbora, a odmah za njima istu je stvar učinio Žarko Zečević, generalni sekretar kluba. Igračima su se u ponedeljak na prvom okupljannju pred početak priprema za novi šampionat obratili Ivan Tomić i Gordan Petrić, nekadašnji prvotimci Partizana, a danas vršioci dužnosti sportskog direktora i generalnog sekretara kluba. Tomić je poručio da tim ima najviše ambicije, a to je, prvenstveno, osvajanje titule prvaka Srbije, čime je za trenutak pokušao da energiju koja se poslednjih dana emituje iz raznih struktura kluba za međusobne obračune usmeri ka onome što bi trebalo da bude suština jednog sportskog kluba – ostvarivanje dobrog rezultata u takmičenjima.

"NOVI MOLER": Energija je bila ono što je u uzdrmani Partizan pokušao da donese sada – već – bivši predsednik kluba Nenad Popović. Ovaj Tuzlak sa ruskim poslovnim pedigreom prošle se zime dohvatio posla za koji su mu mnogi govorili da je uzaludan – sređivanje stanja u klubu koji je posle nekoliko sušnih rezultatskih sezona počeo da se urušava iznutra jer je vlaga davno ušla u sve pore šezdeset godina starog stadiona u Humskoj. Organizaciono-upravljačka trulež dovela je do rezultatske krize i dvogodišnjeg navijačkog bojkota koji je pokazao nekoliko stvari: sukob između Zečevića i Nenada Bjekovića na jednoj i navijača na drugoj strani nije mogao da se prevaziđe sporazumom; apatija sa terena učinila je da se vodeći ljudi usmere ka nekim drugim poslovima koji su Partizan poslednjih godina inače pretvorili u prilično lukrativnu industriju za prodaju igrača i kod "upravljača" se probudila na kraju svest da je neka promena neophodna pre nego se sve raspadne.

Nenad Popović je trebalo da bude neka vrsta "novog molera": trebalo je da, sa svojim timom, osigura poziciju Partizana na političkom horizontu Srbije, da privuče nove sponzore i da oslabi oštricu napada usmerenog ka Zečeviću i Bjekoviću. Taj plan je bio dobar i u prvom trenutku je doneo rezultat: sve se dogodilo baš tako i o tome je "Vreme" ranije pisalo. Kako je sezona odmicala, posle početnih dobrih rezultata, u mladi se tim Partizana vratila apatija, na kraju je jedva sačuvano drugo mesto u prvenstvu. Problem na relaciji novi UO (čitaj Popović) – Zečević/Bjeković nastao je onda kada je postalo jasno da navijači neće popustiti i vratiti se na tribine dok potonja dvojica ne odu iz kluba, a s druge strane, novac nije dolazio u klub na onaj način na koji je Zečević verovatno pretpostavljao. Najpre nekako izdaleka, a docnije direktno, Popović je javnosti saopštavao da bez kompletne reorganizacije kluba, bez jasnog uvida u način na koji klub posluje, nema mogućnosti da se privuku ozbiljni i strateški finansijeri. Popović se sa svojim saradnicima poduhvatio da sprovede određene reforme i bez obzira na činjenicu da nikada do ostavke nije rekao "ružnu reč" o Zečeviću postalo mu je jasno da sistem koji je pravljen poslednje 22 godine neće biti moguće promeniti ako na njegovom čelu i dalje bude čovek koji ga je stvorio.

Poslednjih pet i po meseci koliko je Popović proveo na čelu kluba (ostaće u istoriji kao najmlađi i predsednik sa najkraćim mandatom do sada) Žečević se nije gotovo uopšte pojavljivao u javnosti. Kao da je postojao dogovor između ove dvojice u cilju promene slike u javnosti i u tome se uspelo. Da nije bilo upornog bojkota Grobara izgleda da bi se zaboravilo na činjenicu da je Zečević i dalje u klubu. Međutim, problem je nastao u trenutku kada su i jedan i drugi shvatili da stvarnost nije onakva kao što izgleda: Popović nije bio čovek koji će pristati na Zečevićev diktat, odnosno na prećutno odobravanje nejasnih poteza generalnog sekretara; Zečević pak nije čovek koji se preterano uzbuđuje zbog odijuma u javnosti ako zna da je "pokriven" s druge, poslovno-političke strane i ne pristaje da ode sa mesta koje mu pruža mogućnost razvoja različitih "biznisa". U ovom sukobu "dva koncepta" ni interesi nisu bili identični: Popović je verovao da Partizan može da bude pristojan evropski fudbalski klub i za njega je taj cilj bio menadžersko-poslovni izazov; Zečević je čini se davno napustio ideju stvaranja jakog fudbalskog kluba – njegov je fokus bio više pomeren ka "razvijanju različitih poslovnih strategija" za šta mu se učinilo da mu FK u "tradicionalnom smislu" može da posluži samo kao odskočna daska. Zečević je nedavno izjavio da je ulaskom Partizana u Ligu šampiona pre neku godinu (sezona 2003/2004) njegov sportski motiv dosegao svoje ispunjenje, na neki način.

Tinjajuće nerazumevanje nije moralo da preraste u sukob u kome je poslednjih dana potegnuta ozbiljna verbalna džebana sa svih strana jer je na kraju sezone sa povratkom Grobara na Jug stadiona, posle ostavke Nenada Bjekovića, izgledalo da stvari idu ka nekom poboljšanju. U razgovoru za "Vreme" pre mesec dana Popović je nagovestio da se priprema i radi na kompletnoj reviziji poslovanja kluba, da će biti istraženo poslovanje "ćerki firmi" po kojima je FK Partizan poznat u srpskom poslovnom okruženju, da će biti revidirana pozicija omladinske škole i da će Skupština kluba biti u budućnosti drugačije uređena. Ova tri elementa su osnova sistema FK Partizan kako ga je Zečević sa svojim saradnicima izgradio. Omladinska škola i preduzeća predstavljaju "proizvodni pogon", a Skupština je "veliki brat" koji odobrava postupke. Popović je bio svestan da će sa Zečevićem biti problema, da će biti teško nagovoriti ga da se povuče; Zečević je uvideo da se preigrao sa Popovićem i da je ovaj neposlušan.

DELEGATI TVRDA SRCA: Model za prekid saradnje je pronađen u starim udžbenicima marksizma. Preko šefa omaladinske škole Ratomira Babića i njegovog saradnika Branka Rašovića krenulo se u prikupljanje potpisa za sazivanje Skupštine kluba za utorak 26. jun. Kada je Skupština jednom bila zakazana, Popović je bio svestan da će se na tom skupu "radnih ljudi i građana" raspravljati o tome šta je radio poslednjih pet meseci i da će biti smenjen jer Zečević ima apsolutnu većinu u tom čudnom telu, pa je podneo ostavku zajedno sa svojim saradnicima. Na konferenciji za novinare na kojoj je objavio odluku rekao je prvi put direktno da je Zečević čovek koji stopira promene u Partizanu i da on i njegova ekipa ne dozvoljavaju da se ovaj klub postavi na zdrave noge. Odmah za njima pred novinare je izašao Zečević i obavestio javnost da podnosi ostavku Skupštini kluba, jer je tako prema Statutu, po čemu je Partizan zaista klub jedinstvene organizacione strukture. Zečević je opet ponovio da ga raznorazne optužbe ne uznemiruju, osim kada mu se vređa porodica, jer je iza njega delo koje govori o tome šta je bio i šta je činio.

Posle "povlačenja" ni Zečević ni Popović se nisu oglašavali osim što je prvi kurtoazno pozvao sve iz Partizana da se suzdrže od preemotivnih komentara, da ne upućuju optužbe na račun doskorašnje uprave. Njegova uzdanica Ratomir Babić prednjačio je u oceni rada Nenada Popovića proglasivši ga manekenom koji je došao u Partizan da bi prikupio medijske poene, a klub od toga nije žute banke video. Tako je Babić, kao neka vrsta Zečevićevog samoimenovanog portparola za krizne situacije, nesvesno postavio stvari u pravi okvir: čitava je svađa oko novca, naravno, oko kontrole tokova i načina oplođivanja.

Na ova i slična pitanja Zečević nije želeo da odgovara: "Javite mi se u sredu posle Skupštine", bio je njegov odgovor za "Vreme".

Sama Skupština u utorak na SC Teleoptik ("Zemunelo") bila je demonstracija moći onoga što bismo da nazovemo Zečevićevom vizijom. Nešto više od 40 delegata onoga što u Partizanu zovu Skupština, a objektivno se može nazvati Senatom jer je članstvo po pozivu i zasluzi (koju je opet merio Zečević), donelo je odluke, aklamacijom, da se usvajaju ostavke predsednika Popovića, dvoje od četiri njegova zamenika i troje članova Nadzornog odbora. Iako podnete "napismeno", nisu usvojene ostavke osmoro članova UO-a jer klub želi da im da još jednu šansu. To je logično jer su ti predstavnici oni koji bi Partizanu mogli da namaknu neki sveži kapital. Sednicu u Zemunu odlikovala je velika sloga delegata i retki koji su se javili za reč, osim Milije Milosavljevića ("Ne možemo da usvojimo Zečevićevu ostavku, a ako to njemu ne odgovara neka traži raskid radnog odnosa"), složili su se da je Popović zapravo bio uljez, da ništa nije uradio, da se manekenisao i da nije poštovao niti klub niti klupske legende. Način na koji se glasalo u sali predstavlja školski primer dirigovanog odlučivanja u kome onaj koji postavlja dilemu pred delegate – predsedavajući – daje i odgovor za koji treba podići ruku ("apelujem na delegate da usvoje…").

Poslednja tačka dnevnog reda bila je odluka o ostavci Zečevića, najemotivniji trenutak događaja. Zečević se obratio skupu, sumirao na dve šlajfne svoje 22 godine u klubu na mestu genseka i zamolio delegate da usvoje njegovu ostavku. Međutim, delegati su bili tvrda srca i nisu mogli da dozvole da najveći sin Partizana ode iz kluba koji nije u krizi, ali ima nekih problema. Onda je rečeno da je njegova ostavka neopoziva pa mora da joj se dâ legitimitet i na kraju je pronađeno rešenje da Zečević obavlja funkciju genseka u ostavci naredna tri meseca, što bi trebalo da bude dovoljan rok da se nova uprava nađe i formira.

Opšti je utisak da je u Partizanu ostala na vlasti ista ekipa koja upravlja klubom poslednjih 60 godina, u vrednosnom i moralnom smislu, naravno. Veće sedih glava, "ozbiljnih i čestitih ljudi" kako im je tepao predsedavajući, stalo je hrabro u odbranu čoveka koji ih je i zadržao na tom mestu što izgleda prilično razumno. Ono što Partizanu treba jeste neki uspeh na terenu, a Zečević za tako nešto nema snage ni volje. I sam je rekao na kraju svog izlaganja: "Postao sam preveliki autoritet i to može da koči neke mlađe koji bi trebalo da vode klub u budućnosti."

O ostalim dilemama drugom prilikom.