Legenda kaže da je čuveni gitarista Bitlsa Džordž Harison, kada su ga pitali za Segoviju, rekao: “Svi smo mi Segovijina deca.” Kada je Segovija za to čuo, uzvratio je: “Neko ko svira električnu gitaru ne može meni biti ni usvojeno dete.” Čvrsto uveren u ono što radi, beskrajno istrajan i nemilosrdan prema onima koji nisu činili deo njegovog univerzuma, uspeo je ovaj andaluzijski velikan da klasičnu gitaru uvede u najveće koncertne dvorane ovoga sveta, rezervisanim do tada isključivo za instrumente poput klavira, violine, violončela, flaute i dr.

Teško je zamisliti da negde na svetu postoji klasični gitarista koji je u posleratnom periodu muzički stasavao mimo uticaja polivinilskih (LP) ploča Andresa Segovije koje su, uz gramofonske šumove, prenosile zvuke Tareginih, Albenizovih, Sorovih, Bahovih, Skarlatijevih… dela snimljenih po nekim dalekim studijima Njujorka, Pariza i Madrida. Ako i postoji, onda taj, sasvim odgovorno tvrdim, ne zna šta je magija.

Ne treba, dakle, u plejadi velikih imena koja su posećivala Jugoslaviju, od holivudskih glumaca, astronauta, svetski poznatih slikara i drugih velikana toga doba, nikako zaboraviti ni ime Andresa Segovije, koji je 12. oktobra 1973. godine u Beogradu, u okviru Beogradskih muzičkih svečanosti (BEMUS), održao koncert na Kolarcu. Ako je verovati onima koji su na koncertu bili, u prepunu salu nije mogla igla da stane. Ljudi su od ulaza u salu do ulice, kao nikada do tada, stajali u nadi da će možda uspeti da čuju neki ton velikog španskog umetnika.

Segovija je u glavni grad Jugoslavije došao u organizaciji Jugokoncerta, ali mu je nezvanični domaćin, sa kojim je tada proveo najveći deo slobodnog vremena, bio čuveni jugoslovenski gitarista, njegov učenik i prijatelj dr Jovan Jovičić. Njegova ćerka dr Dubravka Jovičić, koja je tada pratila oca i Segoviju, priseća se danas za “Vreme”:

“Segovija je izuzetno poštovao mog oca i imao je puno poverenja u sve što je on predložio od događaja tokom tog kratkog boravka. Najvažniji od njih bio je Segovijin dolazak u naš dom.

Segovija je u Beograd doputovao u pratnji svoje supruge Emilije – Emelite i bračnog para svojih prijatelja. Sve je bilo važno u pripremama ovog velikog porodičnog događaja – od toga šta pripremiti za posluženje, do spremanja stana u koji smo se bili uselili tek dve-tri nedelje ranije. Veče uoči Segovijine posete našem domu mama je rukom šila trake na zavese i kačila ih u prostoriji u koju je trebalo za nekoliko sati da uđe veliki gost. Ali, Segovijina srdačnost, velikodušnost i jednostavnost sve su pretvorile u jedinstvenu atmosferu starih, dobrih prijatelja. Pričalo se na francuskom koji ja, nažalost, nisam još poznavala.

Nakon ove posete odveli smo Segoviju, njegovu suprugu i prijatelje na ručak u restoran ‘Devetka’ kod čuvenog Ace Devetke, naravno, na roštilj. Segoviji je vidno prijalo sve, od atmosfere do jela. Koncert na Kolarcu je bio sutradan. Kolarac je bio prepun. Sedelo se i stajalo, a ispred zgrade ostalo je sigurno još dvostruko više ljudi, tužnih što nisu mogli da prisustvuju ovom izuzetnom događaju.”

Andres Segovija rođen je 1893. u andaluzijskom gradiću Linares u godinama velikih transformacija u Španiji. Nekada velika prekomorska imperija, tada već uveliko u dekadenciji, izgubiće 1898. godine svoje poslednje velike kolonije, Kubu, Portoriko i Filipinska ostrva. U tom ambijentu odrastao je mali Andres sa ujakom od koga nije imao podršku za bavljenje gitarom, budući da ozbiljnih uzora koji bi mogli uliti poverenje Segovijinom staratelju, da je njegov izbor ispravan, nije bilo. Gitara je u to vreme pretežno bila u rukama kafanskih flamenkista kojima je služila kao instrument za pratnju i zabavu, a zaostavština velikih imena iz sveta klasične gitare nije bila lako dostupna.

Tokom svojih muzičkih početaka velikim entuzijazmom i samoukim učenjem solfeđa i muzičke teorije, osposobio je sebe za čitanje nota i analiziranja partitura. Prikupljao je, između ostalog, etide i tehničke vežbe pisane za druge instrumente. Njihovu je logiku i principe, zahvaljujući izvanrednoj muzičkoj intuiciji, implementirao u svoja vežbanja gitare i vremenom, malo po malo, postavljao tehniku kojom će nadgraditi škole čuvenih majstora Sora, Đulijanija, Karulija, Tarege, Ljobeta i dr. Toliki je bio njegov pečat u segmentu unapređenja gitarističke tehnike da su gitaristi dvadesetog veka, koji su učili gitaru pod njegovim uticajem ili neposredno od njega na kursevima u Sijeni (Italija) i Santijago de Komnposteli (Španija), bili lako prepoznatljivi.

Ne ogleda se, dakle, Segovijin legat jedino u njegovom nespornom jedinstvenom sviranju, virtuoznosti i celokupnom umetničkom pečatu koji je iza sebe ostavio. Pre bi se moglo reći da je to tek jedan segment svega onoga zbog čega je ostao upamćen. On je kao niko do tada uspeo da animira neka od najvećih imena svetske kompozicije sa najrazličitijih meridijana da pišu za gitaru. Brazilac Eitor Viljalobos, Poljak Aleksandar Tansman, Italijan Mario Kastelnuovo-Tedesko, Meksikanac Manuel Ponse, Španac Federiko Moreno Toroba, tek su neka od velikih imena koja su svojim perima, pišući za Segoviju, obogatili do tada prilično oskudan gitaristički repertoar.

Brojne kompozitore Segovija je reputacijom i snagom svog autoriteta animirao da pišu za gitaru naručivanjem dela, ali je upravo zahvaljujući istom tom autoritetu dozvoljavao sebi da neka dela nikada ne izvede. Koncert Aranhues (Concierto de Aranjuez), najčuveniji koncert za klasičnu gitaru i orkestar 20. veka, koji je čak i Majls Dejvis izveo na trubi, nikada nije izveo najčuveniji gitarista 20. veka. Hoakin Rodrigo ga je napisao 1939. godine i posvetio španskom gitaristi Rehinu Sainsu de la Masi koji ga je premijerno izveo u Barseloni, u posleratnoj Španiji, u novembru 1940. godine. Segovija, tada već uveliko najveće ime svetske klasične gitare, odbio je da za života izvede popularno delo koje nije bilo njemu posvećeno. Ni jedan veliki Hoakin Rodrigo nije sebi mogao da dozvoli narušene odnose sa Segovijom. Obradio je svitu aragonskog baroknog kompozitora Gaspara Sansa i napisao koncert za gitaru i orkestar Fantazija za gospodina (Fantasía para u gentilhombre) koji će posvetiti Segoviji, a koji će maestro uvrstiti u svoj redovni repertoar.

Segovija je lično obogatio gitaristički repertoar brojnim transkripcijama koje je napravio za gitaru. Tako su neka dela pisana za druge instrumente počela da se češće izvode na gitari, dok su neka druga izvedena po prvi put. Među njima, revolucionarna je bila Segovijina transkripcija Čakone u d-molu Johana Sebastijana Baha pisane za violinu. Ovaj tada avangardni poduhvat, koji su konzervativni klasičari tridesetih godina prošlog veka smatrali za jeres, bio je mnogo više od pukog obogaćivanja gitarističkog repertoara. Nakon veoma uspešnog Segovijinog premijernog izvođenja ovog monumentalnog baroknog dela u Parizu 1935. godine, pokazao je da klasična gitara, po svojim karakteristikama, ne zaostaje za drugim instrumentima. I za samog Segoviju transkripcija Bahove Čakone, koja danas čini sastavni deo gitarističkog repertoara, bila je izuzetno važna jer je pred očima svetske muzičke javnosti uspeo sebe da ustoliči kao izvođača uporedivog sa najvećim imenima klasične muzike tog vremena, kao što su čelista Pablo Kasals, pijanista Artur Rubinštajn, violinista David Ojstrah i dr.

Ako se uzme u obzir da se izvođačka aktivnost klasičnih gitarista zasniva pretežno na izvođenju tuđih dela (za razliku od flamenko gitare, gde umetnik izvodi pretežno svoja dela), onda i nije za zameriti što je najskromniji Segovijin doprinos ostvaren upravo na polju kompozicije. Među malobrojnim Segovijinim kompozicijama koje su u vremenu opstale, čineći danas deo gitarističkog koncertnog repertoara, ističe se Etida bez svetla (Estudio sin luz), koju je 1953. posvetio lekaru koji ga je negovao nakon operacije rožnjače.

Ovaj čuveni Andalužanin, koji je rado voleo da kaže kako kod čoveka “savest i košulja moraju biti čiste”, u svom izgledu i držanju nije imao ničeg boemskog. Naprotiv, sa svojim krupnim prstenom i štapom čija je glava bila od kakvog plemenitog metala, više je izgledao kao plemić nego kao umetnik. Plemić će najzad i postati 1981. godine, kada od španskog kralja Huana Karlosa I bude dobio naslednu titulu markiz od Salobrenje (marqués de Salobreña), koju će sa ponosom do kraja života isticati.

Iz svog više nego bogatog repertoara, za beogradski trodelni koncert odabrao je te 1973. godine dela starih majstora Baha, Hendla, Skarlatija, Španaca Sora, Albeniza i Granadosa, ali i dela savremenih kompozitora koji su pisali za njega, Asensija, Tansmana i Torobe. Vremešni Segovija je u tom trenutku imao 80 godina i nešto što verovatno ni on sam nije verovao – još skoro petnaest godina aktivnih svetskih turneja pred sobom.

U emisiji za Radio Beograd, Segovija je tada o Beogradu rekao: “Video sam malo od Beograda, ali ono što sam mogao da vidim sa svog prozora u hotelu je veličanstvenost Dunava i prekrasne obrise Beograda. Juče sam se malo i šetao. Ono što me je oduševilo je lepota parkova. Sledeći put kada budem došao, imaću više vremena za razgledanje Beograda.” Na kraju je na srpskohrvatskom jeziku zaključio: “Hvala puno i doći ću ponovo.”

U Beograd se, međutim, više nikada nije vratio. Kao treći i poslednji bis beogradskog koncerta kažu da je odsvirao Menuet u A-duru Španca Fernanda Sora, nakon čega je zahvalio publici i kazao kako je njegova gitara suviše umorna da bi nastavila sa sviranjem. Iza poslednjeg akorda Sorovog menueta ostala je legenda o jednom od najuspešnijih koncerata u istoriji BEMUS-a i klasične gitare u bivšoj Jugoslaviji.