"I kad otvori sedmi pečat, nasta tišina na nebu oko pola časa" (Otkrovenje, 8, 1), kaže apostol Jovan Bogoslov u tradicionalnom i više nego enigmatičnom hrišćanskom predskazanju apokalipse, najavljujući početak onog što je poznato kao Strašni sud. Jovanova apokalipsa će potom sačekati i da odsvira sedam truba, a u sledu teško razumljivih i svakojako tumačenih parabola, broj sedam će biti onaj oko koga se pletu nabrajanja što zala koja čekaju čovečanstvo, što spasenja namenjenog za jedan njegov podskup. Na isti način, sedmica je gotovo neizbežna u raznim drugim brojevnim mistifikacijama i magijskim kultovima. Tako u apstraktnom govoru narodne bajke imamo sedam mora kao hiperbolu daljine, kao i čitav niz sedmočlanih nabrajanja. Sedam je istovremeno zlatni broj za Tibetance, broj dana nastanka sveta u Mojsijevoj knjizi "Postanja" i broj nebesa u hrišćanskoj mitologiji. Kao i broj arhanđela na sedmom nebu. I broj japanskih bogova sreće. I broj godina nesreće u zapadnom sujeverju. Da stvar bude misterioznija, sedam je i broj astronauta koji su stradali u obe katastrofe spejs šatla, i Čelindžera i Kolumbije. Ali, šta je to, zapravo, posebno sa brojem sedam? Navodno, većina ljudi, kada ih upitate da zamisle broj između jedan i deset, odgovori: "Sedam". Ta neobična ljudska sklonost ka ovom broju donekle objašnjava što ima toliko svakojakih skupova u koje se uguralo sedam elemenata, kao što je sedam drevnih svetskih čuda, sedam kraljeva, sedam antičkih mudraca, sedam sekretara SKOJ-a, sedam sila ili sedam književnih nastavaka koji čine heptalogiju. Međutim, tradicije sedmice uglavnom ne izviru iz prirode, budući da u njoj ima zaista malo toga što bi sedmicu činilo posebnom. Sedam je u matematici tek četvrti prost broj, predstavlja neutralno stanje na pH skali, atomski je broj azota i optimalan broj sati koji lekari preporučuju za spavanje. No, njegovoj su popularnosti u svojoj hrišćanskoj fazi možda najviše kumovali stari Rimljani, koji su pokorili svet iz grada sa sedam brežuljaka i ostavili nam, uz brojne druge tekovine, sedam dana u nedelji i ime sedmog meseca, septembra. Stvar je u tome što je tokom njihovog doba, dok je Ptolomej u Aleksandriji razvijao svoj geocentrični sistem sveta, van Zemlje bilo poznato upravo sedam planeta, odnosno "pokretnih zvezda" (Merkur, Venera, Mars, Jupiter, Saturn, Sunce i Mesec). I mada se pokazalo da neke od njih uopšte i nisu planete, to je posebno raspaljivalo ljubav astrologa i alhemičara prema ovom "nebeskom broju". Tako je i rimski papa Grigorije I u šestom veku smanjio početnu listu od osam, da bi došao do čuvenog spiska sedam ljudskih vrlina. I još čuvenijih smrtnih grehova: gordosti, škrtosti, bluda, gneva, neumerenosti, zavisti i lenjosti. Nedavno je papski Rim napravio novi, moderniji spisak sedam grehova. Koji, zapravo, nikada i nisu suštinski dovedeni u pitanje od strane nauke ili civilizacijskog razvoja uopšte. Bez obzira na sedam pečata i najavljenu apokalipsu, ta stvar ostaje jednako subjektivna. Jer, koliko god grehova bilo, svako bi morao da ih ima što manje.