Slika prva: sredinom oktobra na jednom od fakulteta Beogradskog univerziteta; pun amfiteatar, nervoza, čeka se odluka Nastavno-naučnog veća o uslovima upisa godine. Posle nekog vremena izlaze studentski predstavnici: smanjen je uslov, odobren "oktobar 2", godina mirovanja… Oduševljenje, vriska, svi zadovoljni, upisali smo godinu!

Slika druga: nedelju dana kasnije, isti fakultet. Opet puna i prepuna učionica, unose se stolice sa svih strana, nema mesta, gore nego u gradskom prevozu; čeka se predavanje. Opet nervoza, opet graja, vriska – svi nezadovoljni: ko da radi u ovakvim uslovima?!

Stanje na Beogradskom univerzitetu najkraće bi moglo da se opiše ovako: neke stvari se nikada ne menjaju. Večito otvoreno pitanje uslova, upisa, rokova…

Protestovali smo, uspeli, dobili sve što smo tražili… Učionice u koje ne može da se uđe, nazovi mentorski rad sa 200 studenata odjednom, dodatni rok zbog koga su sve učionice zauzete… A bolji uslovi za rad? A reforma visokog školstva? Zakon o univerzitetu, zakon o studentskom organizovanju?

Ana Lađarević, student treće godine Fakulteta političkih nauka, smatra da nije bilo razloga da se smanjuje uslov i da su tim potezom oštećeni dobri studenti koji su dali onaj pravi, regularni ili statutarni uslov jer se sada radi u grupi od 200 umesto od dvadeset studenata.

"Na početku školske godine treba da se zna koliko ispita je potrebno za uslov, pa neka svako planira svoje vreme i kako da stigne do tog broja. Sada imamo velike grupe u kojima ništa ne može da se radi. Mora već jednom da se prestane sa tom praksom. Jesam za dodatne rokove i da se pruži još neka šansa, ali za smanjenje uslova nisam. To je, uostalom, medveđa usluga jer su ljudi svesni da sa tim spuštanjem uslova imaju velike šanse da obnove narednu godinu."

Taj ispit manje za uslov u stvari je ispit više za narednu godinu pa se postavlja pitanje da li je to olakšavajuća ili otežavajuća okolnost? Čak i studenti koji su upisali godinu sa smanjenim uslovom nisu oduševljeni tom odlukom.

POKAŽI ŠTA ZNAŠ: Miša Miletić sa treće godine Elektrotehničkog fakulteta kaže da je on za više rokova i da se svima pruži prilika da pokažu šta znaju, a ne za smanjenje uslova – iako priznaje da je i on uhvatio onaj "pravi" uslov tek u oktobru.

"Jednom mora da se stane. Ovog puta stvarno nije bilo razloga jer je godina počela na vreme, završila se na vreme. Jedino opravdanje donekle može biti što je ranijih godina stalno spuštan uslov pa ljudi imaju mnogo zaostalih ispita. A godina mirovanja je fer ponuda i to je zaista ustupak studentima."

Marija Mitrović, druga godina Fizičkog fakulteta, kaže da kod njih nije smanjen uslov niti je odobren oktobar 2 – samo mirovanje. Ali i pored toga, na njenom smeru je od 30 upisanih odnosno dvadesetak studenata koji su redovno pohađali nastavu – njih 16 upisalo bez problema narednu godinu.

"Možda bi trebalo više pažnje obratiti na neke druge stvari, npr. biblioteku na našem fakultetu koja je konstantno zatvorena, a sve uz obrazloženje – bibliotekar na bolovanju."

Vladimir sa Saobraćajnog fakulteta misli da je najveća greška to što nije bilo jednakosti na nivou Univerziteta i što odluke nisu donošene za sve fakultete podjednako, nego je svako odlučivao za sebe. Stoga su studenti nezadovoljni jer je neko dobio "sve", a neko "ništa".

Ipak, ima i drugačijih mišljenja, u zavisnosti od ugla gledanja, pa tako Suzana sa Filološkog fakulteta kaže:

"Tačno je da nije bilo jakih razloga za smanjenje uslova na samom fakultetu, ali pogledajte malo situaciju u društvu. Teško se živi, neki studenti rade da bi se izdržavali, a onda ne ostaje puno vremena za učenje. Ako i ne rade, roditelji jedva uspevaju da izdrže troškove studiranja. I šta sad ako neko slučajno padne godinu zbog jednog ispita? Otpada dom, otpada menza, onda obično otpadne i studiranje."

A baš glupo zvuči da padneš godinu zbog jednog ispita, zar ne? Pa kad smanje, onome kome su falila dva faliće "samo jedan", pa opet ne ide…

"Volim ja moju cimerku, ali nije fer da njoj smanje uslov za dva ispita, a meni dvadeset metara dalje, na tzv. srodnom fakultetu, nijedan" , reči su Ane Nenadović sa Filozofskog.

Ministarstvo prosvete prepustilo je odluku o uslovima upisa Univerzitetu, a Rektorat bacio vruć krompir u ruke fakultetima. Ovakva odluka dala je različitpristup na fakultetima. Jedni su odobrili uslov, drugi rok, treći mirovanje, četvrti sve zajedno, peti ništa! Jednostavno, nije bilo moguće ujediniti studente u jedan zajednički protest, zajedničku akciju jer – zašto bi student Filološkog fakulteta kome je uslov smanjen za dva ispita protestovao (da ne kažem šetao) zbog nekoga sa Filozofskog kome nije smanjen uslov i ima izbor: oktobar 2 ili mirovanje? Ili zbog kolege sa Pravnog koji je upisao godinu sa smanjenim uslovom, ali su slučajno zaboravili da mu kažu da ta "olakšica" košta 17.000 dinara školarine tj. da je naprasno pao dva stepenika niže, na samofinansiranje.

KO NAS VODI: Ni studenti nisu bili baš organizovani. Tri organizacije su vodile borbu za zahteve studenata – Savez studenata, Studentska unija i Univerzitetska organizacija "Centar". Koliko su fakulteti donosili različite odluke toliko su i ove organizacije imale različite zahteve i bez međusobne koordinacije nastupale pred Rektoratom i Ministarstvom. Zakon o studentskom organizovanju predviđa Studentski parlament kao vrhovno predstavničko telo, ali taj zakon je još u pripremi.

U poslednje vreme među studentima se čuje pitanje – ko su ti ljudi u studentskim organizacijama i koga oni zapravo predstavljaju? Kako se ulazi u studentske organizacije, postoje li neki kriterijumi? Navešćemo samo jedan primer: može li student koji ima 26 godina, već sedam godina je na fakultetu (a nije stigao do pola) i već godinu dana, po sopstvenim rečima, nije dao ispit, biti na čelu studentske organizacije?

Da li se i nova vlast uplašila studenata? Studenti su ovog puta imali zahteve samo u vezi sa studiranjem. Doduše, u jednom trenutku pojavio se zahtev za smenu ministra prosvete Gaša Kneževića i Srbijanke Turajlić, pomoćnika za više i visoko obrazovanje, ali je to bilo više onako usput i nije naišlo na neki veliki odjek.

Prosto je neverovatno koliko su "kategoričkih" odluka doneli svi nadležni i koliko puta ih promenili. Na Filozofskom fakultetu je iz Ministarstva stiglo čak pet različitih dopisa o upisu narednih godina studija. Svakog dana u novinama druga (dez)informacija. Onda odeš na šalter, a oni ti kažu: "Nemamo pojma!" Kratko – jasno: šta će biti s uslovom? – Nemamo pojma!

Interesantno da je velika većina studenata u našoj anketi rekla kako je smanjenje uslova "medveđa usluga" studentima i da su svesni da je to samo trenutno rešenje koje će im otežati dalje studiranje, ali su sa druge strane zadovoljni što su upisali godinu?! Zašto su onda tražili tako nešto? Možda da ne bi prekidali tradiciju? Naravno, niko ne voli da plaća školarinu, pa to podrazumeva da nemaš pravo na dom – znači još troškova za stan. Pa treba nešto i da se jede, a nemaš pravo ni na abonentsku knjižicu tj. ishranu u studentskoj menzi…

Studenti jednostavno razmišljaju samo o prvom narednom stepeniku – najbitnije da sam ja upisao godinu, lako ću sad da sednem i naučim. Ali to je valjda i stvar psihologije. Neki od njih stvarno i sednu, ali većina ispoštuje jednu od četiri čuvene studentske laži: sutra počinjem da učim!

"SIĆA" ZA SLOBODU: Postoji i druga strana medalje. Nisu retki slučajevi da su studenti koji imaju uslov da pređu na budžet tražili da ostanu na sufinansiranju (koje na većini fakulteta i nije tako strašno tj. skupo, za razliku od samofinansiranja). Pitate se zašto? Pa po logici stvari određena prava povlače za sobom i neke obaveze, pa tako onaj ko ne želi da živi u domu a može da se snađe za hranu razmišlja drugačije: zašto da imam obavezu da dolazim na predavanja i vežbe (pošto sam na budžetu), da jurim potpise za overu semestra… Bolje da dam tu "siću" i da budem slobodan. Mislite o tome.

Kad je cela frka prošla (da li je?) neko se dosetio da se pozabavi i uzrocima a ne samo posledicama. Pojavilo se pitanje kako poboljšati nastavu i prevazići slabosti visokog školstva? Ispostavilo se da je Beogradski univerzitet preglomazan i da se primenjuje zastareli koncept nastave; da studentske grupe treba da budu manje, da profesori imaju prosečno pet minuta godišnje po studentu, da ispiti nisu jedini način komunikacije sa studentima i provere njihovog znanja, da neki profesori upoznaju studente tek na ispitu… Zakon o univerzitetu je (predugo?) u pripremi, Zakon o studentskom organizovanju takođe.

Zamislite posle svega ovog sliku treću: ispit.