"Lafajete, mi smo tu!", uzviknuo je američki oficir stupajući na francusko tlo 26. juna 1917. "Dobro ste i stigli", pomislili su Francuzi, "posle tri godine krvoprolića." Amerikanac je mislio na čuvenog francuskog generala Lafajeta, koji je otišao da pomogne američkim revolucionarima u ratu za nezavisnost od 1776. Uloga američkog ekspedicionog korpusa na francuskom frontu ispala je zanemarljiva – za razliku od uloge američke vojne industrije koja je vredno radila za sve, još mnogo pre 1914. SAD objavile su rat Nemačkoj aprila 1917, kada su napadi nemačke podmorničke flote na pomorski saobraćaj preko Atlantika postali nepodnošljivi i jako loši za posao. Koga zanima uloga Armije SAD na francuskom frontu od 1917. do primirja neka uzme knjigu Viljema Foknera Legenda (The Fable); postoji naš prevod (Prosveta, 1972). Knjiga je nadasve poučna, jer se dotiče i tajnih dogovora Nemaca, Francuza, Britanaca i Amerikanaca iz 1917, a na račun pobesnelih vojnika svih zaraćenih strana, očajnika kojima više nije bilo do besmislene klanice. Ta se priča oslanja i na našu prethodnu priču o trgovcima oružjem koji su Prvi svetski rat produžavali, mada je mogao da traje znatno kraće ("Vreme", br. 1224).

Izvori za ovu priču su ranije pomenuta knjiga Rasela Vorena Haua Oružje i klasična studija Trgovci smrću Engelbrehta i Hanigena iz 1934. godine. Rat je sjajan posao; ne samo za proizvođače oružja: Hau je pronašao da je samo za čizme dva miliona vojnika u Drugom svetskom ratu svojom kožom platilo 4,5 miliona junaca (za đonove) i 3.750.000 krava za gornje delove; "čak su i kauboji zaradili", kaže on. Vratimo se, međutim, na makroekonomske pokazatelje o kojima pišu (još 1934, molim) Engelbreht i Hanigen. Prvi ozbiljan industrijalac koji je došao u SAD da se bavi proizvodnjom, doduše baruta, ali malo li je, bio je Eleuterije Irinej Dipon de Nemur, 1800. godine; firma Dipon (Du Pont de Nemours) postoji dan-danas i jedan je od giganata hemijske industrije u SAD. Tokom Krimskog rata (onog iz 1854, ne ovog sada), Dipon je uredno snabdevao barutom Britaniju i njene saveznike, Francuze i Turke, ali i neprijatelja – Rusiju. U Prvom svetskom ratu Dipon je proizvodio 40 odsto baruta svih savezničkih armija. Nije Dipon bio jedini u ta zlatna doba: kad je Rusija 1879. prodrla u turske zemlje na Balkanu, obe države snabdevale su se kod Remingtona. Turska je naručila 210 miliona metaka, što je bila do tada najveća narudžbina u SAD. Obe zaraćene strane poslale su svoje inspektore kvaliteta u Remingtonovu fabriku u Bridžportu, Konektikat; fabričke hronike beleže da su se dva oficira, Rus i Turčin, "odnosili jedan prema drugome sa formalnom učtivošću"; takva su vremena bila. Preskočićemo skandalozne poslove sa malim zaraćenim južnoameričkim državama, sa Španijom, Francuskom i Pruskom, sa Balkanom.

Dolazimo sada na primirje iz 1918. Kada je primirje potpisano, Amerika je imala 21 000 novih milionera. Akcije Dipona de Nemura skočile su sa 20 na 1000 dolara. Džej Pi Morgan zaradio je za 19 meseci američkog ratovanja u Evropi više nego njegov gospodin tata za ceo svoj život. Već 1918. Britanija i Francuska trošile su u SAD 10 miliona dolara dnevno samo za municiju. Potražnja iz Evrope proizvela je određene nestašice u SAD i podigla neke cene, ali – Sjedinjene Države otplatile su sve svoje dugove i postale su po prvi put zemlja-kreditor, zahvaljujući trgovini oružjem u Prvom svetskom ratu. Godina 1916. bila je za SAD najuspešnija od osnivanja. "Ali, kad je Vilson (predsednik SAD, Vudrou) objavio rat 1917.", piše Hau, "akcije su skočile još više." Tokom narednih 19 meseci vlada je upumpala 22,6 milijardi dolara (onih para!) u industriju i pozajmila još 9,5 milijardi saveznicima. Firma Vinčester prodala je preko dve milijarde "jedinica" (puške, bajoneti, granate) i još 700 miliona metaka. Američka je industrija tada proizvodila 63 vrste otrovnih gasova; samo u jednoj fabrici, u Edžvudu, Merilend, nedeljno je proizvođeno 810 tona, što je duplo više od britanske ili francuske produkcije tokom celog rata. Američka je vlada već izdvojila fantastičnih 100 miliona dolara za dalji razvoj hemijskog oružja i planirala da na tome zaposli 48 hiljada radnika, kad je primirje omelo te plemenite namere.

Kad je rat počeo, 1914, SAD su upravo završavale program poboljšanja puške sistema Springfild iz 1906. (kal. 30-06). Britanija je kupila američki međumodel, pušku Li-Enfild, poboljšanu verziju svoje stare puške kal. 303 i to celih 700.000 komada do ulaska Amerike u rat. Iako je springfildica već bila u redovnoj proizvodnji, Remington i Vinčester ostali su na proizvodnji Li-Enfilda za izvoz, pa su američki vojnici u Evropi dobili lošiju pušku umesto bolje. Ukupno je, za četiri godine rata, u SAD proizvedeno i prodato saveznicima oko dva miliona komada pušaka Li-Enfild.

Veći deo američkih investicija u industriju naoružanja iz tog doba, međutim, našao je svoj put u privatne džepove. Predsednik Harding je u jednom pismu Kongresu iz 1921. godine napisao da su Sjedinjene Države potrošile skoro 6 milijardi dolara na avione i artiljeriju, ali da je samo par stotina vazduhoplova i isto toliko topova ikada stiglo do fronta. Jedan drugi izveštaj kaže da je samo na avijaciju otišla milijarda i nešto dolara, ali da "nijedan američki lovac ili bombarder nije video fronta". Harding je još priznao i da je manje od jedan odsto municije koju je ispucala američka artiljerija za 19 meseci rata bilo američke proizvodnje. Za izgradnju brodova vlada je odvojila nekih 3,5 milijardi dolara, ali samo jedan američki brod (Liberty) doplovio je sa pedeset vojnika u Evropu oktobra 1917. Upotrebljeno ili ne, to naoružanje i vojna oprema bili su plaćeni uz ogromne profite proizvođača.

Engelbreht i Henigen upozorili su još 1934. da "međunarodna trgovina oružjem ima dublje korene od beslovesne pohlepe. Kada bi svi privatni proizvođači sutra odlučili da prekinu proizvodnju, protesti vlada širom sveta ne bi im to dozvolili. Sve dok rat postoji, države će tražiti oružje"… "Ekonomska situacija takva je da mnoge od njih ne mogu da proizvedu same ono što im treba. Zato je u svečanim međunarodnim ugovorima utvrđeno da se oružje ima slobodno prodavati uvek, čak i u ratno vreme."

Situacija se nije mnogo promenila, pogotovo posle kraja Hladnog rata kada se barem znalo šta se ne sme, pa se to radilo krišom. U iračko-iranskom ratu svi su prodavali obema stranama sa zadovoljstvom. Primera ima koliko hoćete. Ali, ova američka priča o sreći u Velikom ratu ostaje kao drastični primer. Tek kada su nemačke podmornice zaista ugrozile transporte bojnih otrova, municije i oružja preko Atlantika, SAD objavljuju rat Nemačkoj. Ono poslova koje su američki industrijalci imali sa Krupom i drugima nije bilo vredno tih gubitaka. To se vidi iz naglog skoka vrednosti akcija industrije naoružanja po objavi rata Nemačkoj 1917: tek tada su mogli da oderu saveznike kako treba, uz izgovor da su se, eto, umešali u rat na njihovoj strani. "Lafajete, mi smo tu." Kad-tad; bolje ikad nego nikad… A šta bi bilo da su Nemci bili oprezni i da nisu krenuli u podmornički rat na Atlantiku? Bili bi nešto manji profiti, eto šta bi bilo, mada je i to teško podnošljivo za industrijske ajkule kojima se bio otvorio apetit. Ima mišljenja da je Veliki rat prekinut pre vremena u strahu od boljševizma, kao što je ser Bejzil Zaharov tražio; da nije bilo toga i da nije bilo sve većeg straha od pobuna rovovske vojske koja je bila počela da shvata suštinu besmislenog klanja, mogle su zabava i zarada da se produže još neko vreme.

Za dalje čitanje, osim Muzila, Krleže, Crnjanskog i Foknera preporučujemo i Jaroslava Hašeka Doživljaje dobrog vojnika Švejka u svetskom ratu i – naravno – Eriha Mariju Remarka Na Zapadu ništa novo.