Mozaik

Suđenja naučnicima

foto: reuters

Slučaj sedmorice iz Akvile

U istoriji seizmologije veliki zemljotres je uspešno i na vreme predviđen – samo jednom, u kineskoj oblasti Hajčeng 1975. godine

"Nisam kriv ni pred Bogom ni pred ljudima", rekao je italijanski seizmolog Bernardo Bernardini u dupke punoj sudnici u Akvili, nakon što je sudija Marko Bili proglasio njega i još šestoricu njegovih kolega krivim za ubistvo iz nehata, budući da nisu predvideli razoran zemljotres koji je 6. aprila 2009. pogodio ovaj grad istočno od Rima. Tim rečima okončao se kontroverzni proces koji će nesumnjivo ući u istoriju slučajeva protiv nauke.

Sedam naučnika bili su članovi italijanske Komisije za predviđanje i prevenciju velikih rizika, koja se, nakon upozorenja jednog seizmologa amatera, sastala 31. marta iste godine kako bi razmotrila potencijalne opasnosti od zemljotresa. Analizirajući dostupne seizmološke nalaze, Komisija je usvojila izveštaj koji nije preporučio evakuaciju stanovništva, niti je odgovorio na pitanje da li će biti snažnijeg zemljotresa, već ga je proglasio "malo verovatnim".

Međutim, samo šest dana kasnije, drevni napolitanski grad Akvilu pogodio je zemljotres snage od 6,3 Rihtera, što je dovelo do smrti 309 ljudi i sasvim srušilo gradsko jezgro tog starog planinskog naselja. Tragedija je izazvala otkazivanje samita G8 i veliku žalost širom Italije, posebno jer su među poginulima bili i mnogi studenti, a u tada uzavreloj političkoj atmosferi mediji žedni krvi su nedeljama tražili odgovorne za tako veliki broj stradalih.

I onda je, tri godine kasnije, krajem oktobra ove godine, sud u još razrušenoj Akvili krivcima za tu tragediju proglasio članove Komisije, koji su svi ugledni italijanski naučnici, kaznivši ih za netačnu prognozu surovom i kako su mnogi ocenili – srednjovekovnom kaznom – sa po šest godina zatvora, odštetom od 10,9 miliona dolara i zabranom obavljanja javnog posla.

LOV NA VEŠTICE: Sudija Bili je usvojio optužni predlog tužioca Fabija Picutija, koji je naučnu analizu Komisije nazvao "nepotpunom, nepodobnom, neadekvatnom i kažnjivom", a njene nalaze kao "trivijalne, beskorisne, protivrečne i zbunjujuće". Lokalno javno mnjenje i unesrećeni građani Akvile presudu su dočekali oduševljenim komentarima da je "bar delić pravde zadovoljen", koje su iz publike preneli izveštači sa suđenja.

Sa druge strane, osuđeni naučnici su negodovali rečima da se ne osećaju krivim, kao i da ne razumeju za šta ih sud uopšte tereti, jer se zemljotresi ne mogu predvideti. Njihovi advokati su podneli žalbu drugostepenom sudu, a čitav slučaj je privukao ne samo pažnju svetskih medija nego i obilje reakcija naučnika širom sveta, koji u čitavom procesu vide krajnje negativan presedan.

Slučaj protiv sedmorice iz Akvile nesumnjivo otvara mogućnost daljeg "lova na veštice" protiv stručnjaka koji proučavaju katastrofe i koji bi u svakoj sledećoj nesreći mogli biti okrivljeni što o njoj nisu upozorili na vreme, a da o opravdanosti njihovih prognoza ne sudi stručna javnost, nego sudije, tužioci i advokati. No, isto kao i za pitanje šta je sa odgovornošću za tolike katastrofe na koje niko nije upozorio, sudbina sedmorke iz Akvile otvara opšte pitanje pravne odgovornosti nauke i naučnika za nesreće i stradanja.

Izričući presudu, sudija je prethodno naglas pročitao imena svih 309 žrtava zemljotresa. Dugo i sporo čitanje žrtava utišalo je vrevu u sudnici, a sedam naučnika je stavljeno u poziciju žrtve koja se mora podneti za njihov udes.

LAŽNI ALARM: Da li su oni uopšte mogli da vide kako se približava veliki zemljotres i uprkos tome nisu postupili tako da spreče toliku pogibiju u Akvili? Većina relevantnih stručnjaka, koji su se oglasili širom sveta, smatra da nisu, jer su zemljotresi suviše složeni prirodni fenomeni sa hiljadama međusobno povezanih faktora, tako da se može smatrati kako su za nauku nepredvidivi (vidi okvir).

Zapravo, u istoriji seizmologije veliki zemljotres je na vreme za opštu evakuaciju predviđen – samo jednom. To se dogodilo u severnoj kineskoj oblasti Hajčeng 1975. godine, kad su, nakon ranog upozorenja seizmologa, vlasti evakuisale stanovništvo i spasile veliki broj ljudi od zemljotresa snage 7,3 Rihtera.

Međutim, ispostaviće se da je ovaj slučaj više bio sticaj srećnih okolnosti, nego znak da je moguć efikasan sistem ranog upozoravanja od zemljotresa. Naime, samo godinu dana kasnije, 1976. godine, u Kini se kod Tjanšana dogodio zemljotres od 7,8 Rihtera, koji je usmrtio 250.000 ljudi, a čiji dolazak seizmolozi uopšte nisu videli sve dok se nije dogodio.

U zemljama na izuzetno trusnim područjima, kao što su Japan, Tajvan ili Meksiko, danas postoje sistemi ranog upozoravanja od zemljotresa, ali su oni nedovoljno pouzdani i mogu da predvide zemljotres svega 30 sekundi pre nego što se on desi. A to je svakako nedovoljno sa opsežniju evakuaciju.

Alternativna opcija koju seizmolozi imaju jeste da predlože evakuaciju svaki put kad imaju iole argumenata za potencijalni zemljotres. Međutim, to bi dovelo do neprekidne serije lažnih uzbuna koje ne samo da bi dovele do neopravdanih troškova nego bi, kao u priči o pastiru i vuku, čak otupele i samu oštricu takvih upozorenja.

Naime, godišnje se na planeti dogodi čak 18.000 zemljotresa, a seizmografi registruju oko 50 dnevno. Budući da nema tehnologije koja bi sa sigurnošću mogla reći koji je dovoljno opasan, seizmolozi bi svakog dana morali da predlože da se evakuiše 50 gradova širom sveta. Da je takva situacija, Akvila bi nesumnjivo bila jedan od njih i nesrećni stanovnici bi danas bili živi. No, na celoj planeti bi vladao neprekidni haos evakuacija.

SIGURNOST TIŠINE: U međuvremenu, nakon presude članovima Komisije, više od 5000 evropskih naučnika potpisalo je peticiju kojom se traži njeno poništavanje, a na desetine naučnih medija širom sveta, časopisa, blogova i portala oglasilo se oštrim kritikama i analizama posledica takve presude. Većinsko je mišljenje da će ovakva presuda zapravo podstaći naučnike da ne daju nikakve prognoze.

Naime, sedmorka koja je postala novi italijanski Đordano Bruno nagnala je da dođu to tog viđenja ne samo urednici časopisa kao što su "Nature" i "Time", već čak i američkog profesora Tomasa Džordana, kog je nakon 2009. italijanska vlada angažovala da osmisli i organizuje novi sistem uzbunjivanja u slučaju zemljotresa. Posle presude, Džordan je izjavio kako se "boji da će sada naučnike učiti da usta drže čvrsto zatvorena".

U istoriji je bilo više slučajeva u kojima su naučnici pozivani na odgovornost zbog loših prognoza. Skorašnji primer je vezan za slučaj jedna tužiteljke iz Nemačke, koja je pred Federalnim sudom uzaludno pokušala da zaustavi rad akceleratora u CERN-u pošto je smatrala da ova mašina izaziva opštu opasnost i da naučnici nedovoljno dobro procenjuju opasnost od crnih rupa. No, u ovom slučaju, sud je pre dva meseca presudio u koristi CERN-a.

Još jedan tome nalik primer, ali sa drugačijim ishodom, jeste američka presuda u slučaju uragana Katrina, kad je Inžinjerija vojske SAD osuđena za "monumentalnu nebrigu", koja je dovela do poplava u ogromnom području oko Nju Orleansa tokom nesreće iz 2005. godine.

Postoje i druge, vrlo konkretne situacije. Takva se dogodila u 01.23 h 26. aprila 1986, kada je na reaktoru 4 nuklearne elektrane Černobilj došlo do eksplozije, koja je u krajnjoj liniji izazvana ljudskom greškom. Zbog toga je naredne godine osuđeno šest političkih i naučnih rukovodilaca ove nuklearke, a ceo proces je izazvao ogromnu pažnju u Sovjetskom Savezu.

No, ipak, ima izvesnih razlika u kažnjavanju stručnjaka koji nešto nisu mogli da predvide i onih koji su zarad uspeha u karijeri ili neke druge nagrade, slučajno ili namerno načinili bezbednosni previd. No, takvih primera ima hrpa u istoriji, još od antičkog doba pa sve do rodonačelnika moderne naučne misli, Frensisa Bejkona, vladari koji nisu bili zadovoljni savetima svojih naučnika, alhemičara, astrologa, lišavali su ih ne samo dotadašnjih privilegija, nego i slobode, pa čak i života.

ANĐEO SMRTI: Nema nikakve sumnje da se pojedinim naučnicima mora ili pak da im se moralo suditi. Ekstremni primer je slučaj nacističkog "anđela smrti", doktora Jozefa Mengelea, koji je svojim eksperimentima na ljudima u Aušvicu usmrtio i podvrgao neljudskom mučenju na stotine hiljada žrtava. Međutim, upravo je Mengele od onih naučnika koji nikad nisu odgovarali. Uspeo je da izbegne Nirnberški proces, pa i da bežeći u Paragvaj uspešno skriva tragove sve do 1985, kad su njegove kosti konačno otkrivene.

Sasvim slično, i naučnici na pobedničkoj strani koji su istovremeno bili i kreatori najvećih sprava za masovno uništavanje, kao što je atomska bomba, prošli su bez posledica. Za Hirošimu i Nagasaki niko među američkim naučnicima nije odgovarao. Mada su i šef projekta "Menhetn", američki fizičar Robert Openhajmer, kao i njegov brat Frenk, izvođeni pred sud, to se tokom Makartijeve ere događalo zbog njihove komunističke delatnosti, a ne zato što su napravili bombu koja je u jednom danu usmrtila 65.000 ljudi.

Sa druge strane, postoji obilje naučnika čije je delo iz ko zna kakvih razloga bar privremeno bilo sistematski bačeno u zaborav, podvrgnuto izvesnom damnatio memorie, da bi ko zna kako potom izronilo iz tame. Biolog i avgustinski fratar Gregor Mendel, koji je krajem XIX veka otkrio zakone nasleđivanja na kojim je utemeljena današnja genetika, doživeo je zanimljivu sudbinu nakon što se kao opat u Brnu sa lokalnim vlastima upustio u jedan višegodišnji sudski spor, koji će posthumno izgubiti. Kao rezultat spora su svi njegovi radovi spaljeni i bile su potrebne decenije da oni izazovu pravu malu revoluciju u biologiji XX veka.

Značajni su i primeri osude za života – stuba srama ili progonstva za one čije teorije iz nekog razloga ne mogu da se potvrde, kao u slučaju astronoma Galilea Galileja, Đordana Bruna ili statističara Henrika Bolcmana i, na kraju krajeva, toliko drugih čije su brojne predikcije svojevremeno izazivale podozrenje. Međutim, mogućnost da trajno zaćute takvi pioniri ljudske misli, ma šta rekao bilo koji lokalni sud, nikad nije bila njihova opcija.

Iz istog broja

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu