Pre sto godina štošta se promenilo u svetu. Raspala su se tri carstva, rusko, nemačko i austrougarsko. Rodio se niz novih država, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, Čehoslovačka, Izrael, Avganistan. Preraspoređene su kolonije u Africi i Aziji, oduzete su Nemcima, nove je uzimala Velika Britanija. Versajski i Trijanonski ugovori povukli su nove granice i odredili velike odštete koje su morale da plate države koje su izgubile rat. U Rusiji se rađala prva komunistička država na svetu, krvavo su propali pokušaji da se na osnovu iste ideologije stvore državna ustrojstva u Nemačkoj i Mađarskoj. Osnovana je Liga naroda, na neki način nespretna prethodnica Ujedinjenih nacija. Iako su mnogi evropski gradovi tek počeli da se rađaju iz ratnih ruševina, rađala se nada da će na njima nastati večni mir. Nije se shvatalo da je zapravo posejano seme za ratove još većih razmera. Stogodišnjice svih tih događaja povod je za diskusije, nove knjige, nova tumačenja, a ove jeseni sve se preklapa i sa 80. godišnjicom početka Drugog svetskog rata koji dve skromne decenije mira pretvara u zatišje pred novu oluju. Zbog svega toga malo ko se seća da je baš te 1918, a pre svega 1919. godine, najstrašnija pandemija u istoriji čovečanstva prouzrokovala gotovo isto toliko, a po nekim računicama čak i više smrti nego ceo Prvi svetski rat. Bolest nazvana španskom groznicom ubila je između 50 i 70 miliona ljudi na svim kontinentima. Danas je nemoguće utvrditi tačan broj, statistike su tada bile nepouzdane, uzroci smrti nisu uvek precizno utvrđivani, jer iznenađeno zdravstvo čak se ni u evropskim zemljama nije pokazalo spremnim da izađe na kraj s tom pošasti. Nisu još potpuno bili zbrinuti ni ranjenici i invalidi rata.

Kako smo mogli da taj pakao na zemlji potisnemo u zaborav?

OD ANTONINSKE KUGE DO ŠPANSKE GROZNICE

Da bi se širenje jedne bolesti nazvalo pandemijom, prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji treba da budu ispunjena tri uslova: da se radi o dotle nepoznatoj bolesti; da uzročnici inficiraju ljude sa teškim posledicama; da se uzročnici šire veoma brzo.

To znači da se, na primer, velika smrtnost zbog raka širom sveta ne može nazvati pandemijom jer uzročnici nisu zarazni, bolest se javlja samo individualno. Karakterističan za pandemiju nije samo broj smrtnih slučajeva, nego su bitne infekcija i globalnost pojava.

Navešću nekoliko poznatih slučajeva pandemije. Antoninska kuga se širila od 165. do 180. godine posle Hrista i prouzrokovala 5 miliona smrtnih slučajeva. Ime je dobila po caru Marku Antoniju jer se pojavila u doba njegove vladavine. Nije izvesno, ali pretpostavlja se da je i sam car podlegao toj bolesti koju je Galen opisao u svom traktatu Methodus medendi. Bolest su u Rim preneli legionari vraćajući se sa pohoda u Mesopotamiji. Danas se smatra da se zapravo nije radilo o kugi, nego o variola veri, o velikim boginjama, ali tadašnja medicina nije precizno razlikovala zarazne bolesti.

Justinijanska kuga nazvana je po caru Justinijanu, harala je od 527. do 565. godine, prouzrokovala je smrt gotovo polovine stanovnika Istočnog rimskog carstva. Može se smatrati da je izazvala oko 12,5 miliona smrtnih slučajeva. Zaraza je krenula iz Egipta, ali se proširila i na Zapadno rimsko carstvo, od nje je umro i papa Pelagije II. Crkva je smatrala da se radi o kazni božijoj.

Takozvana crna smrt – druga pandemija kuge – širila se poznatim svetom od 1346. do 1353. godine. Uzrok je bila bakterija yersinia pestis. Pokosila je između 75 i 100 miliona ljudi. Evropa je ukupno imala toliko stanovnika, njeno je stanovništvo prepolovljeno od te bolesti. Javila se prvo u centralnoj Aziji, a u Evropu stigla Putem svile, za razliku od prethodnih nisu je širili vojnici, nego trgovci. U nekim delovima Evrope smatralo se da je Jevreji namerno šire, tako da je došlo do pogroma naročito na jugu Francuske i u Kataloniji, u Švajcarskoj i Italiji. Stigla je i do Srbije, car Dušan Silni se sa svojom porodicom sklonio u Hilandar. Sveta gora je zaista ostala pošteđena, verovatno pre svega zbog toga što nije imala mnogo kontakata sa ostatkom sveta. Kuga je već 1348. stigla u Dubrovnik. Poučeni tom nesrećom, mudri Dubrovčani su 1377. godine doneli odluku da brodovi ne mogu da uplove dok ne provedu neko vreme na ostrvu Mrkan pod nadzorom franjevačkog reda ili na Mljetu pod nadzorom benediktinskog manastira. Karantin je posle premešten bliže, ali van gradskih zidina, svi su namernici tu morali da provedu 40 dana pre nego što bi mogli da uđu u sam grad.

Pred kraj Prvog svetskog rata, 1918. godine, među vojnicima koji su taman srećno preživeli sve opasnosti bojišta, počela je da se širi infekcija koju su u prvo vreme smatrali gripom. Ljudi inače oslabeli, loše uhranjeni, sve dotle izloženi raznim klimatskim neprilikama, lako su se razboljevali, logično, zar ne? Vojnici su demobilisani i hrlili svojim kućama širom sveta. I poneli infekciju. Krajem 1918. godine pokazalo se da to nije obična influenca jer su sve češće beleženi smrtni slučajevi, i to pretežno među mladim, dotle zdravim muškarcima, populacijom koja se dotle smatrala najmanje izložena težim oblicima bolesti respiratornog trakta, a teži oblici te bolesti i smrt dotle su zadesili uglavnom starije ljude.

PRAVITE KOVČEGE

Počelo je da se govori o novoj bolesti jer je uzimala više žrtava nego na bojištima vatreno, hladno i hemijsko oružje. Širila se neverovatnom brzinom, zabeležena je na udaljenim pacifičkim ostrvima, u tropskim krajevima, ali i među Inuitima na severu, među večnim snegom i ledom. Ta smrt nije bila probirljiva, umirali su ljudi bez obzira na vrstu uniforme ili civilne odeća, narodne ili verske pripadnosti, strasnih političkih ubeđenja ili nezainteresovanosti za društveni razvoj.

Neko je tu bolest nazvao španskom groznicom i to se održalo. Ona se svakako nije prvi put javila u Španiji, ali su tamo na drugi način obraćali pažnju na nju, jer je ta zemlja u Prvom svetskom ratu bila neutralna, štampa otvorenija, liberalnija nego kod zaraćenih strana. Španija nije imala gubitaka na ratištima, nije razarana. Vojne vlasti svih zaraćenih zemalja nisu dozvoljavale da se objavljuju vesti o broju obolelih i umrlih da se ne bi širila panika. U Španiji, međutim, kad je u Madridu obolela trećina stanovnika, među njima i kralj Alfonso XIII, pa su zbog zaraze stali tramvaji, zatvarana nadleštva i trgovačke radnje, to je i te kako bila vest. Nemački vojnici su među sobom govorili o "flandrijskoj bolesti" jer su bili zaraženi mnogi ratni zarobljenici u tom delu severne Belgije.

Grip je, naravno, odavno bio poznat, ali nova zaraza je bila specifična po ekstremnoj brzini širenja i smrtnosti ponekad već trećeg dana posle oboljenja. Bolest se javljala sa skokom temperature, bolovima u glavi i udovima, za tri dana je ili prolazila ili izazivala smrtonosno zapaljenje pluća. Upravo vojnici, još u uniformi ili tek demobilisani, koji su sebe smatrali očvrslim i hteli na nogama da prebole bolest, na kraju bi popadali na ulicama.

Pošto su bolesni američki vojnici stigli u domovinu i tamo počeli da šire zarazu, odande je poslat nervozan telegram: "Sakupite sve stolare da izrade kovčege i slobodne radnike da kopaju rake, inače nećete stići da sahranite mrtve…"

Ime bolesti među Srbima tada još nije bilo poznato, ali španska groznica zahvatila je i srpske vojnike na Krfu i na Solunskom frontu. Srpski narod je već i dotle desetkovan pegavim tifusom, malarijom, kolerom i drugim teškim bolestima, tako da se na smrtnost sa novim simptomima izgleda nije obraćala posebna pažnja, i o tome ne raspolažemo statističkim podacima.

VIRUS H1N1

Za vreme trajanja zaraze mnogi lekari su smatrali da se radilo o bakterijskom oboljenju. Između dva svetska rata bolest se proučavala samo u naučnim krugovima. Pojednostavljeno rečeno, definitivni proboj i dokaz o čemu se radilo dogodio se tek 1995. godine. Tada je dr Johan Haltin u večnom ledu Aljaske našao dobro očuvane posmrtne ostatke žene iz plemena Inuita umrle verovatno u tridesetoj godini, a virolog dr Džefri Taubenberger (1961) u Vojnom medicinskom centru "Valter Rid" blizu Vašingtona na osnovu njenih pluća je definisao virus tipa H1N1 kao uzročnika španske groznice.

Sada i mi laici bar nešto razumemo jer o takvom obeležavanju virusa gripa saznajemo u medijima svake jeseni kada se povede diskusija o tome kako se zaštititi od te bolesti. Prouzrokuje epidemije koje nazivamo svinjskim gripom, a drugi tip ptičjim gripom. I u novije doba se čovečanstvo sretalo sa epidemijama te zarazne bolesti, ali danas imamo vakcinu, imamo niz lekova, pre svega antibiotike koji pre sto godina nisu postojali, smrtnost se javlja uglavnom samo kod starijih osoba koje već i iz drugih razloga imaju oslabljen imunitet. Kod nas se upravo piše o virusu zapadnog Nila koji prenose komarci, a od koga je ove sezone u Srbiji umrla jedna 84-godišnja žena koja je imala dodatne hronične bolesti. Briga modernih vremena, smrtnost od zaraznih bolesti, brzina širenja zaraze u naše vreme ni po čemu ne može da se uporedi sa pandemijom koja je harala celim svetom od 1918. do 1920. godine.

Za proglašavanje pandemija danas je odgovorna Svetska zdravstvena organizacija, kao posebna organizacija UN. Osnovana je 1948. godine, sedište joj je u Ženevi. Ona proglašava upozorenja, odnosno uzbune o pandemijama u šest kategorija. Prva je "mali rizik", druga kad se u životinjskom carstvu zapažaju virusi koji mogu da postanu opasni i po čoveka, treća kad se bolest životinja širi na više zemalja i kontinente, a ljudi su zaraženi samo u zemlji porekla isključivo ako su imali bliži kontakt sa životinjama. Uzbuna četvrtog stepena proglašava se kad je zapažen prenos zaraze sa čoveka na čoveka u zemlji porekla, ali virus još nije dobro prilagođen, a uzbuna petog stepena stupa na snagu kada je virus prilagođen čoveku i prenosi se sa čoveka na čoveka i izvan zemlje porekla. Najzad, period pandemije se proglašava kada se virus širi sa čoveka na čoveka obuhvatajući celo svetsko stanovništvo.

Poslednje decenije uzbuđivalo nas je proglašavanje svinjskog, pa ptičjeg gripa. Bilo je tada i kontroverznih obaveštenja da je farmaceutska industrija uticala na Svetsku zdravstvenu organizaciju da proglasi pandemije ne bi li bolje prodavala određene vakcine. Sve u svemu: opšti pomor kao što se zbio 1919. godine više se ne može zamisliti, osim… Osim ako se eksperimenti sa veštački stvorenim virusima kojima se bave neke velike sile u ratne svrhe ne otmu kontroli.

U POMEN ŽRTVAMA BOLESTI

Postoje i dva konkretna datuma kojih treba da se setimo kada se radi o stogodišnjici, a posebno se tiču i Srbije i eventualno bi trebalo da ih obeležimo.

U dvorcu Sen Žermen kraj Pariza 10. septembra 1919. predstavnici Austrije, pobedničkih sila i nasledničkih zemalja potpisali su ugovor kojim je zvanično prestala da postoji Austro-Ugarska. Italijanski pesnik i avanturista Gabrijel d’Anuncio je 12. septembra 1919. na čelu paravojne formacije umarširao u Rijeku i time pretekao snage Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca da svojoj državi priključi Istru sa pretežno slovenskim življem.

Ko će u tom kontekstu da misli na one koji su tada umirali od "običnih", "civilnih" bolesti?

I danas za mnoge važi čuvena izreka Dulce et decorum est pro patria mori – Slatko je i slavno za otadžbinu mreti. I Danilo Kiš je jednoj svojoj noveli dao tu izreku kao naslov. Mnogi misle da je to stara latinska izreka, ali nije, napisao ju je engleski pesnik Vilfred Oven 1917. godine inspirisan napadom otrovnim plinom na zapadnom frontu i pogibijom britanskih vojnika. Napisao je to tužno, cinično jer je smatrao da ta smrt nimalo nije bila ni slatka, ni slavna. Međutim, spomenici ratnicima koji su slavno poginuli u ratovima podignuti su svuda na svetu.

Za one desetine miliona vojnika i civila koji pre ravno sto godina nisu poginuli u borbi već umrli od španske groznice, nigde nema spomenika. Neka makar ovaj tekst bude u pomen žrtvama najveće pandemije čovečanstva do današnjih dana.