“Da li je realno da žene od 40 godina idu da gledaju Barbi i pritom se lože?”, pitao me je prijatelj, muškarac, baš u trenutku dok sam četrdesetogodišnja ja privodila kraju onlajn kupovinu karata za film, vrlo uzbuđena i “naložena”. Pitanje me, iskreno, zateklo. Naravno da žene od 40 godina idu da gledaju Barbi, pa to je film za nas, mi smo poslednja generacija koja se masovno igrala barbikama, posle su došle one glavate Bratz lutke i preuzele primat, a mi smo porasle i (velika greška) prestale da se igramo.

“Zar vi feministkinje ne prezirete Barbi?”, bilo je još jedno pitanje s kojim sam se susrela otkako je krenula “barbimanija” sa filmom Grete Gervig. Preziremo je i obožavamo je, i da, moguće je gajiti oba sentimenta u isto vreme, ali objašnjenje nije kratko, a nisam sigurna ni da umem da objasnim. Ali jedno znam: možda Barbi nije feministička ikona, ali autorka filma Greta Gervig apsolutno jeste, i to nam je pokazala kroz svoju ekranizaciju Malih žena Lujze Mej Alkot, kroz Lady Bird i Ja, Tonja. Ako u Barbi sumnjam, u Gretu ne sumnjam ni trenutka, iako su obe plavokose i plavooke.

O MAJKAMA I ĆERKAMA

Nipošto nisam ekspertkinja za Barbi, u smislu poznavanja geneze lutke, kolekcionarstva i slično. Samo sam žena koja je nekad bila devojčica, čija je mama bila jako mlada mama, pa je, maltene, čim me je rodila, krenula sa sakupljanjem sličica i popunjavanjem “Barbi albuma” (Panini, “Dečje novine”, Gornji Milanovac, sećate se?). Zato se prvog i ne sećam, a drugog, tematskog “Barbi u Njujorku” sećam se kroz maglu. Prva “Mattel” lutka koju sam dobila nije bila Barbi, nego njena mlađa sestra Skiper, i sećam se samo da je postojala, ali ne i kad je dospela u moje ruke. Tek ovih dana pitala sam mamu o Skiper. Odgovor me bacio u nesvest: moja tada dvadesettrogodišnja majka dobila je neki novac za svoj rođendan i od svega što je mogla i želela ona je odlučila da (jedva) dvogodišnjoj meni kupi – Skiper. “Htela sam Barbi, ali nisam je našla”, rekla mi je pre neki dan.

Poslednjih nedelja preplavljeni smo mrtvo-ozbiljnim kritikama filma Barbi, sa sve skandalizovanjima i ozbiljnim debatama da li je film kritika patrijarhata, kapitalizma, konzumerizma i nedostižnih fizičkih standarda lepote koji se nameću devojčicama.

Moj najveći utisak je da je film Grete Gervig jedna haotična, potpuno sumanuta, namerno logički nedosledna, povremeno preambiciozna i pretenciozna, ali sve u svemu odlična komedija. I nisam slučajno u svojoj priči o Barbi pomenula sopstvenu majku. U svim prikazima filma koje sam imala prilike da vidim, upadljivo nedostaje osvrt na to koliko mnogo mesta u Barbi zauzima odnos majki i ćerki. “Mi, majke, stojimo u mestu, da biste vi, naše ćerke, videle koliko ste daleko odmakle”, rečenica je koju u filmu izgovara lik Rut Hendler, koja je stvorila Barbiku, našoj glavnoj junakinji “Stereotipnoj Barbi”.

Jedna od najvećih zamerki filmu jeste to što nije jasno kojoj se ciljnoj grupi obraća. Istina, nejasno je, ali samo ako ciljne grupe posmatrate onako kako smo navikli: usko definisane po polu, godinama, mestu gde žive itd. Ako izađemo iz tog kalupa, ovo je film koji bi zajedno trebalo da gledaju mame i njihove ćerke tinejdžerke, mada i ja sa punih 40 planiram da ga gledam još jednom sa majkom, da se nekako odužim za to što se odrekla svog rođendanskog poklona i kupila mi Skiper.

Zaplet filma počinje kad Stereotipna Barbi zapadne u egzistencijalnu krizu, pa na žurci gde je okupila sve Barbike – Barbi Predsednicu, Barbi Nobelovke, Barbi Sudije Vrhovnog suda – najednom bubne: “Da li nekada razmišljate o smrti?” Sledećeg dana, Barbi više ne može da stoji na prstima, njena stopala postaju ravna i dobija celulit. Obraća se za savet Čudnoj Barbi, onoj jednoj koju svi dobro znamo, onoj koju smo šišale i šminkale je flomasterima, onoj sa najdužim stažom među svim našim barbikama. Kako ima najduži staž, Čudna Barbi ima i mudrost, pa brzo nalazi rešenje: između svake barbike i devojčice koja se njome igra postoji neraskidiva veza. Devojčica koja se igra Stereotipnom Barbi očigledno to radi na čudan i mračan način, pa lutka ima misli o smrti. Zato Stereotipna Barbi mora da napusti Barbilend u kom je svaki dan najbolji dan u njenom životu i da nađe devojčicu. Barbi odlazi u stvarni svet, u kom uspeva da vidi svet kroz oči svoje devojčice, i uspeva da je nađe. Ali, dolazi do velikog preokreta: devojčica koju Barbi nalazi uopšte nije njena vlasnica. To je – mama devojčice. Devojčica je barbikama prestala da se igra kad je imala šest godina, a sada Barbi smatra fašistkinjom koja je unazadila feminizam. Sve svoje barbike davno je spakovala i bacila, ali je mama uspela da iz kutije spremne za đubre spase svoju Barbi. Danas radi u Matelu, prolazi kroz egzistencijalnu krizu, pa kreira Depresivnu Barbi i Barbi sa celulitom, i tako izazova probleme našoj glavnoj junakinji. I eto odgovora na pitanje zašto žene od 40 godina idu da gledaju film: malo nas je u toj ciljnoj grupi koje bismo bacile svoju omiljenu barbiku. Moja je živa i zdrava, cela i neoštećena, uredno spakovana daleko od tuđih očiju, ali tu je.

A kad smo kod nje, došla je kao treća lutka u obliku odrasle žene u mom životu. Prva je, dakle, bila Skiper. Onda me je jednog dana tata pokupio iz vrtića i rekao: “Idemo da kupimo Barbi.” Padala je kiša, nismo imali kola, pa me otac u kupovinu barbike poveo kamionom! Kamion je pripadao kragujevačkom pozorištu i služio je za prevoz scenografije, vozač kamiona se radovao skoro koliko i ja što idemo po lutku. Ali, ponavljam, priča o barbikama je priča o mamama i ćerkama. Da li me je otac odveo u pogrešnu prodavnicu ili mu nije bilo jasno šta je Barbi, ne znam. Tek, kući sam se vratila sa Sindi, britanskim odgovorom na Barbi. Mama je bila malo razočarana, ali ja nisam imala primedbe: Sindi je bila prilično slična barbiki, a i vozila sam se kamionom, hej…

HVALA ANTI MARKOVIĆU

Jedan od većih šokova koje sam doživela otkako je krenula kampanja za film Barbi jeste saznanje da barbike širom sveta uopšte nisu bile skupe. Zato sam anketirala prijateljice različitih generacija i zaključila da je većina svoje barbike dobijala od rodbine iz inostranstva. Ja rodbinu iz inostranstva nisam imala, ali barbiku, jednu jedinu pravu, jesam. Dospela je u moje ruke u novogodišnjoj noći 1989. godine. Premijer SFRJ je bio Ante Marković, pa su plate bile velike, a širom zemlje nicali su tzv. “komisioni”.

Bio je, dakle, 31. decembar 1989. U kući je odjednom nestalo svetla, naglo se otvorio prozor i hladan vazduh sasekao je brata i mene dok smo se igrali sami u sobi. Svetlo se odjednom vratilo, mama je viknula: “Deco, brzo, bio je Deda Mraz!” Dotrčali smo prestravljeni da joj kažemo kako nam je otvorio prozor, što je ona ignorisala, jer ga je sama ostavila odškrinutog, da tata može da se išunja iz kuće i naglo ga otvori dok ona odvrće osigurač (gospode bože). Strah nas je prošao čim smo ugledali gomilu poklona umotanih u svetlucavi papir. Ne sećam se šta je sve dobio brat, jer sam pootvarala svoje poklone, bilo je tu svega, najviše igračaka, a među njima Ona! Barbi klizačica na ledu, u srebrnom korsetu sa visokim okovratnikom i suknjom od ružičastih traka. Imala je i klizaljke. U kutiji se nalazio i prospekt sa slikama cele kolekcije, a meni je to do dana današnjeg jedina noć kad nisam mogla da spavam od sreće i uzbuđenja.

Moja Barbi nije imala štikle nego klizaljke i to je bilo pomalo razočaravajuće, ali Ante i komisioni su potrajali još malo, pa me tetka odvela da kupimo odeću za Barbi (da, postojalo je i to, odeća, nezavisno od lutke), tako da sam izabrala neki apsolutno gnusan poslovni komplet, suknju i bluzu narandžaste boje sa ljubičastim karnerima i ljubičaste štikle. Moja Barbi je konačno mogla na posao. “Ona je sve, on je samo Ken”, kaže slogan na plakatu za film Grete Gervig.

SEDNICA KUĆNOG SAVETA

Improvizacija je neophodna za preživljavanje krize, pa je u onim siromašnim godinama moja Barbi morala da se zadovolji autfitima od toalet-papira i isečenih hulahopki, ako je htela nešto više od ona dva koja je već imala. Međutim, u mom životu postojala je Jelena sa petog sprata. Bila je godinu dana starija od mene i, nekako, oduvek je postojala u mom životu, ne pamtim vreme kad je nije bilo. Jelena je imala tetku u Londonu i bezbroj barbika i prateće opreme. Iz ove perspektive, Jelena je verovatno imala tri barbike, Kena i, eventualno, neki set, npr. kupatilo za Barbi, ali meni je to delovalo kao izobilje. Na moju sreću, Jelena je bila društveno biće i nije volela da se igra sama, pa smo se barbikama igrale zajedno, ali jednom je zbog te naše igre zasedao kućni savet.

Mi smo, naime, uzurpirale zajedničke prostorije. Barbilend u filmu Grete Gervig poseban je kontinent srcolikog oblika, koji jednom svojom stranom izlazi na okean (nejasno je šta ga još okružuje). Jelenin i moj Barbilend bilo je karirano ćebe koje smo stavile na pod zajedničke vešernice i tu napravile kuću, posao, kafić, sve što barbikama treba. Sve je bilo u redu dok neko nije oprao veš i hteo da ga suši u vešernici, ušao je i zatekao naš jadni improvizovani Barbilend, od kog nije moglo ni da se zakorači u vešernicu. Usledio je haos u kom su se odrasli međusobno svađali i zamerali jedni drugima sve, nekoliko decenija unazad, zasedao je kućni savet na kom je bilo još svađe, ali ni Jelena ni ja nismo dobile nikakvu specijalnu grdnju. Samo instrukciju majki da pokupimo igračke iz vešernice kad završimo sa igrom ili ako neko naiđe.

SETI SE, BARBARA

Opšte je poznata činjenica da devojčice prestaju da se igraju barbikama onda kad počnu da ih zanimaju prava šminka i prava moda. Takođe je opštepoznato i da bi lutka Barbi, zbog svojih dimenzija, morala da hoda četvoronoške, kao i teza da devojčicama nameće nerealne standarde lepote. Žene mojih godina su u tom smislu trajno oštećene, ali budite sigurni: nije nas Barbi ubedila da je debelo sve što nije živi kostur. Ne, to je krivica Kejt Mos, Karla Lagerfelda i heroin-šika koji su forsirali mediji devedesetih. Kasnijim generacijama žena isto to rade sestre Kardašijan-Džener. Ali činjenica je i da je Barbi više od lutke: to je fenomen koji traje duže od 60 godina i izaziva kontroverze. “Jedni je obožavaju, drugi preziru”, često se viđa u analizama ovog fenomena. Netačno: većina nas je u isto vreme obožava i prezire. Ili smo je u jednoj fazi života obožavale, pa prezrele i sada nas Greta Gervig vodi ka sintezi ta dva sentimenta. Ona u filmu adresira oba ova pogleda na Barbi i ne negira da je lutka i jedno i drugo: i patrijarhalno-kapitalistički proizvod koji idealizuje fizičku pojavu i seksualizuje ženu, ali i lutka koja u svojim različitim iteracijama, kao balerina, klizačica, astronautkinja, doktroka, naučnica, šalje devojčicama poruku da mogu da budu sve što požele. Razlog zašto to u realnosti nije moguće zaista leži u patrijarhatu. I to ovaj film pokušava da obradi, ali možda je baš taj deo jedini u filmu koji je namenjen isključivo mlađoj publici. Starijima može delovati pojednostavljeno i banalno, ali imajmo u vidu da nije lako obraditi ni patrijarhat ni feminizam u komediji. Ako se pitate otkud patrijarhat u Barbilendu: kada krene u stvarni svet, Barbi kreće sama, ne sluteći da se Ken krije na zadnjem sedištu njenog auta. Nakon što joj se “prikači”, Ken u stvarnom svetu doživljava preokret: uviđa kako su muškarci uvaženi i poštovani, nezavisni od žena. Vraća se u Barbilend i zavodi patrijarhat, dok Barbi u stvarnom svetu rešava stvarne probleme, da bi onda i kad se vrati u Barbilend morala da sređuje ono što je ovaj zabrljao.

Jedna od čestih zamerki filmu jeste ta što su muškarci prikazani kao potpuni idioti. I znate šta: u ovom filmu muškarci, tj. Ken i ekipa, stvarno jesu potpuni idioti. Ali, jedna od najgenijalnijih stvari u filmu Grete Gervig je ta što radnja u potpunosti preslikava logiku dečje igre. Barbi pije iz prazne šolje, njena kuća na sprat nema stepenice, prevrtanje automobila ne izaziva nikakve povrede. U našim igrama barbikama kenovi su, ako ih je uopšte i bilo, uvek bili ili leva smetala ili negativci (koje bi naše barbike efikasno neutralisale). Da ponovimo: “Ona je sve. On je samo Ken.” A oni kojima to smeta, neka preispitaju sopstvenu emotivnu zrelost i da li je toliko strašno što postoji, eto, jedan film, jedna komedija, u kojoj su muškarci upadljivo inferiorni u odnosu na žene. Uostalom, Barbi je, kakav god stav da imamo o njoj, ženska stvar. Napravila ju je žena za druge žene, tj. devojčice, i od kad postoji njome se gotovo isključivo igraju devojčice. Dakle, muškaraca ovo uopšte ne bi trebalo da se tiče, imaju svoje Betmene i Spajdermene, pa nek broje ženske likove i kako su prikazani.

A mi, žene, a i feministkinje, sad kad smo prerasle Barbi, imamo Gretu Gervig, da nam ponudi analizu sebe samih kakve smo bile i kako se sebe sećamo iz vremena koje smo provele u Barbilendu. I da se prisetimo kad smo i zašto prestale da verujemo kako možemo sve. Svaka za sebe.