Reprezentacija Španije je osvojila Evropsko prvenstvo u košarci iako je usred smene generacija. Ovom pobedom je objedinila titule evropskog i svetskog prvaka. Ovog leta su sve selekcije Španije od 16 do 20 godina u muškoj kategoriji ušle u finala na svim takmičenjima na kojima su igrale. Španija je zemlja košarke.

Srbija posle Evropskog prvenstva za seniore to više nije. Na Evropskom prvenstvu za igrače ispod 20 godina, reprezentacija Srbije ove godine zauzela je prvo mesto. Da, prvo mesto, ali u Evropskoj B diviziji, pobedivši Island sa 80:67. Nismo se kvalifikovali za Olimpijske igre prošle godine, a veoma teško ćemo ići i na Svetsko prvenstvo sledeće godine. Od zemlje košarke nam je ostalo samo to da smo u jednoj drugoj košarkaškoj igri – basketu (košarci 3 na 3), svetski i evropski prvaci.

SRBIJA NA EVROPSKOM PRVENSTVU

Reprezentacija Srbije je pre početka prvenstva važila za jednog od favorita za osvajanje medalje. Igrama u pripremnom delu i u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo svakako je konkurisala za najviši plasman. Nikola Jokić, kao dvostruki uzastopni najbolji igrač NBA lige, i Vasilije Micić, kao najbolji igrač u Evropi u poslednje dve godine, predstavljali su najidealniji mogući spoj. Nema reprezentacija u Evropi koje mogu da se mere sa nama na ovim pozicijama u timu. Nikola Kalinić i Vladimir Lučić su odbrambeni zid naše ekipe, i kao takvi ulivaju samopouzdanje za igru u napadu. Milutinov je godinama unazad jedan od najkvalitetnijih centara u Evropi. Po imenima, zaista dobar tim.

Tokom utakmica u grupnom delu koji je Srbija završila sa svih pet pobeda, moglo se naslutiti šta je slabija tačka naše reprezentacije. Naš tim nema beka šutera, odnosno igrača koji može u kontinuitetu da ubaci 15 do 20 koševa po utakmici. Nedostaje Bogdan Bogdanović, i to je bilo očito. Protiv objektivno lošijih timova sa kojima smo igrali u grupi to je još nekako i moglo da prođe, ali čekala nas je utakmica protiv Italije.

Reprezentacija Italije nas je pobedila prošle godine u Beogradu u finalu kvalifikacija za Olimpijske igre u Tokiju. Italiju smo jedva pobedili na pripremnom turniru u Nemačkoj, pred početak Evropskog prvenstva. Lako je sada, nakon svega, biti pametan u analizi utakmice, ali Italijani su veoma brzo shvatili da ako duže ostanu u igri imaju šanse da nas pobede. Osim Jokića, nije bilo igrača koji je u stanju da ekipu odvede u laganu završnicu. Vasilije Micić je po ko zna koji put u reprezentaciji u najvažnijim utakmicama zakazao. Dosta čudno, uzevši u obzir da je igrač koji je pokazao kako je sjajan u velikim mečevima u klupskoj košarci.

Nikola Jokić je igrao svoju igru i dok je bio na terenu, mi smo imali prednost. Zašto je stručni štab odlučio da u trenucima kada se lomi rezultat ostavi Jokića na klupi, verovatno nikada nećemo saznati, a ni shvatiti. Da li se očekivalo da možemo dobiti utakmicu bez njega i da ga treba odmarati za nastavak borbe za medalje? Odmarati njega, koji u NBA ligi igra najmanje 82 utakmice u trajanju od 48 minuta protiv fizički najjačih igrača na svetu?

Kako to obično biva, Italija je u jednom šuterskom cirkusu iskoristila bezglavih 10 minuta u igri naše reprezentacije. Više nismo uspeli da se vratimo u igru, odnosno nismo imali, osim Jokića, nijednog igrača koji je u stanju da pogodi koš. Potpuno je stala odbrana, koja nas je držala tokom prvenstva u trenucima kada nam nije dobro išlo u napadu. Gledali smo kako protivnik ubacuje koševe iz svih pozicija.

Povratka nije bilo i naša reprezentacija je završila učešće na ovom takmičenju. Da li je Italija bolja od tima Srbije? Ne, nije, ali je znala kako da igra protiv nas i nije odustajala od plana igre koji je imala. Teatralno ponašanje selektora Italije bio je samo još jedan način pritiska na naš tim, koji je postao bezvoljan kada je shvatio da ne može da se rezultatski odvoji. Na našoj klupi nije bilo nikakve reakcije koja bi podigla borbeni duh ekipe. Klupa se ponašala kao da gubimo sa 50 poena razlike, a ne da se lomi rezultat. Bezvoljno i naoko nezainteresovano smo delovali u trenucima kada smo još mogli da utičemo na rezultat. Tako ne bismo mogli da pobedimo ni mnogo lošiji tim od Italije.

KAKO DALJE

Kolika je razlika između ovog tima sa Bogdanom Bogdanovićem i bez njega? Tolika da bi sa njim mogao da uzme zlatnu medalju, a bez njega je tu gde jeste. Kako smo došli do toga da nemamo sjajne šutere u našoj košarci? Na mestu beka šutera Bogdanovića menja Gudurić, koji u utakmici sa Italijom postiže dva poena za ceo meč. Kalinić je primoran da tokom prvenstva upućuje najveći broj šuteva sa distance iako nikada nije bio vrhunski šuter. Ostali su imali trenutke kada su sposobni da ubace dve ili tri trojke, i to je bilo sve. Ne može selektor Pešić da uči bekove kako se šutira sa distance. Jednostavno, nemamo pravog igrača koji bi menjao Bogdanovića.

Nije samo tu problem naše košarke. Mi nemamo nijednog mladog igrača koji bi u budućnosti mogao da predstavlja evropsku i svetsku elitu. Kada Jokić, Micić i Kalinić napuste našu reprezentaciju, nećemo imati igrače koji bi ih dostojno zamenili. Godinama u mlađim kategorijama nemamo vrhunski talentovane igrače. Ako se i pojavi neki talenat, veoma brzo se baca u vatru i ne radi se individualno sa njim.

Jedina svetla tačka je košarkaški klub Mega Basket. Miško Ražnjatović, kao vlasnik ovog kluba, pokušava da na jednom mestu okupi najtalentovanije igrače iz Srbije. Ipak, iako se u ovom klubu dobro radi individualno sa igračima, finansijski interes ne ostavlja dovoljno vremena za igračko sazrevanje i najbolji mladi igrači veoma brzo odlaze za primamljive ugovore u veće klubove u inostranstvu, a veoma često i direktno u NBA ligu. Još strašnije, naši klubovi za relativno mali novac kupuju prosečne igrače iz inostranstva i nemaju vremena da čekaju dovoljno dugo da se formira podmladak kluba. Rezultati su uvek potrebni sad te taj pritisak ne ostavlja mesta za podmlađivanje klubova.

Sve ovo znači da ukoliko se nastavi trend lošijih igara u mlađim kategorijama u narednih desetak godina, nećemo imati reprezentaciju koja bi značila nešto u evropskim i svetskim okvirima, a o eventualnim medaljama sa takmičenja možemo samo da sanjamo.

STRANCI U REPREZENTACIJI

U poslednje vreme sve više se postavlja pitanje igranja naturalizovanih stranaca za reprezentaciju Srbije. U nedostatku odličnih plejmejkera, usled smene generacija i povreda, reprezentacija Španije je na ovom prvenstvu angažovala američkog igrača Lorenca Brauna. Ispostavilo se da je Braun bio jedan od najboljih igrača u reprezentaciji i na sjajan način je dirigovao igrom španskog tima, koji je na kraju uzeo zlatnu medalju.

Svetislav Pešić je u odgovoru na ovo pitanje naglasio kako nema ništa protiv da stranac obuče dres reprezentacije. Poznato je šta je o tome pre nekoliko godina rekao i doskorašnji kapiten reprezentacije Miloš Teodosić: “Ako bi Srbija odlučila da uzme stranca u reprezentaciju, ja bih tog trenutka prestao da igram za nacionalni tim. Ne bi me to zanimalo čak ni kao navijača, u tome ni na koji način ne bih želeo da sudelujem. Meni to nije normalno. Zna se šta je klub, a šta je reprezentacija. Ja bih uvek igrao s onim što imam, bez obzira da li je to dovoljno za zlato, peto ili deseto mesto”.

Na košarkaškim forumima su se uveliko povele diskusije na ovu temu. Po srpskim običajima, razgovori o tome veoma brzo prerastaju u kletve i najcrnje scenarije iako smo već imali iskustva u angažovanju američkog igrača, tj. igračice. Naime, ženska reprezentacija Srbije je u poslednjih nekoliko godina koristila usluge Danijel Pejdž i sa njom postala prvak Evrope. Niko nije imao problem sa njom, a posebno joj niko nije mogao zameriti da se manje zalagala od naših igračica. Naprotiv, svaki put je davala sve od sebe. Sada je pomoćnik u stručnom štabu ženske reprezentacije Srbije do 20 godina.

Argument o Danijel Pejdž kao članici ženske reprezentacije Srbije i uspesi koji je ovaj tim imao malo je otreznio usijane glave. U trenutku kada je Bogdan Bogdanović povređen, mogli smo angažovati nekog od američkih košarkaša koji već imaju srpski pasoš. Na forumima je gotovo trenutno izbio na prvo mesto Kevin Panter, pre svega želja navijača Partizana, kao odličan bek šuter koji je mogao da na ovom prvenstvu zameni Bogdanovića. Svakako nam ne bi odmogao, makar zato što u ovom trenutku Srbija nema boljeg igrača na njegovom mestu u timu.

Košarkaški savez bi morao da se zamisli nad budućnošću naše muške košarke, inače će ovaj sport deliti sudbinu reprezentativnog fudbala, odnosno, u skorije vreme ćemo doživljavati delirijum navijača ako se plasiramo na Evropsko prvenstvo, a na Svetsko možemo računati samo ako prošire kvotu za Evropu.