Po stavu prema motociklima kao prevoznom sredstvu, ljudski rod se može podeliti na zaljubljenike i protivnike dvotočkaša. Zaljubljenici tvrde da nema lepšeg iskustva i osećaja slobode od onog koji pruža vožnja motociklom, dok protivnici insistiraju na nebezbednosti takvog poduhvata i ne baš jasno definisanim posledicama po zdravlje. Oni prvi, zaljubljenici, mogu se takođe podeliti na dve grupe: na one za koje postoji samo "harlej-dejvidson" i ništa više i na one koji tvrde da je to loš motocikl, preskup za ono što pruža, čista šminka, poziranje, lažni mit, motociklistička penzija… Kako god, jedno je sigurno: "harlej-dejvidson" je stalna tema razgovora među motociklistima, bilo da je hvaljen ili kuđen. Tako legende, uostalom, i nastaju.

Prvi "harlej-dejvidson" u Beograd je stigao početkom tridesetih u vreme ekspanzije moto-sporta kod nas, ali sve do devedesetih ovih motocikala bilo je manje nego prstiju jedne ruke i više su skupljali prašinu po garažama nego što su se mogli videti na ulicama i putevima. Prevagu na našem tržištu su, naime, imali britanski "trijumf" i "norton", kasnije nemački BMW, čehoslovačka "java" i istočnonemački "MZ" i, na kraju, kao svuda u svetu, motocikli japanskih proizvođača. Tokom devedesetih, otvorena je u Beogradu specijalizovana prodavnica "harlej", koja je, doduše, kratko trajala ali dovoljno da se "harlej kult" zapati i ovde, a s njim i beskonačna razmena uvek istih za i protiv argumenata, od bezrezervne glorifikacije do istog takvog nipodaštavanja.

ZA I PROTIV: "Uvek sam težio ka brzim motorima, takozvanim grbavcima, takav mi je temperament", rekao je za "Vreme" jedan, od pre nekoliko godina pravoverni "harlejevac" objašnjavajući svoj sadašnji stav: "Brzi motori su, pokazalo se, i vrlo opasni: više naših drugova, bližih ili daljih, poginulo je, neki su ostali invalidi. Ušao sam u četvrtu deceniju života, motocikla ne želim da se odreknem, ali bih i rado da sačuvam živu glavu. Jedini način da tako bude jeste kupovina motocikla koji ne mami na brzu vožnju a to je upravo ‘harlej-dejvidson’. Ne kažem da mi ne zaigra srce kad vidim nekoga da projuri na brzom motoru, ali sve ređe i ređe. S vremena na vreme pozajmim od nekog prijatelja ‘grbavca’, da me želja mine, izdivljam se deset-petnaest minuta koliko mi je dosta da zadovoljim one divljačke porive koje valjda svako ima i miran sam neko vreme." Kaže da se, nasuprot "grbavcima", "harlej" vozi polako, sa uživanjem, bez adrenalina i da je to ono pravo. "Dobro se osećam dok ga vozim, ispunjava me zadovoljstvom." Kaže dalje da nijednog vozača "harleja-dejvidsona" ne interesuje maksimalna brzina njegovog motocikla, snaga motora ili ubrzanje, uopšte uzev tehnički podaci, već užitak koji pruža. "Tehničke karakteristike su nebitne", kategoričan je, ali podatke za svoj ipak zna. Njegov motocikl je tipa "fet boj" tj. debeli dečko, model 2000, zapremine motora 1440 kubnih centimetara, 46 KW. odnosno 62 konjske snage, težine 330 kilograma, maksimalne brzine oko 180 kilometara na čas. "Još se kajem što sam ga vozio tako brzo", poverava se.

"’Harleji’ služe samo za slikanje, ne i za vožnju", kategoričan je njegov dugogodišnji prijatelj koji vozi, kako kaže, "najbrži motocikl na svetu" i da će ga voziti "sve do onog dana kada se u prodaji ne pojavi brži". Za "harleje" nema lepih reči sem da "lepi jesu, spora nema, ali samo za izlog ili za ispred kafića", da za drugo nisu, pa ni za duga putovanja kako se inače reklamira i u šta se veruje. Objašnjava: "Sad skoro bio sam na jednom ‘harlej’ skupu u Mađarskoj, doduše sa svojom ‘jamahom’, kol‘ko da vidim kako to izgleda. I šta sam video? Svi motocikli tamo parkirani, više od tri hiljade njih, bili su sjajni i uglancani, samo je moj bio prljav. Kako, pitao sam se, kako su stigli do tamo, sa raznih strana Evrope a da ni trunku prašine usput ne pokupe. Lako, shvatio sam brzo: dovezli su svoje motocikle kamionima." Tvrdi da je video nekoliko stotina parkiranih kamiona sa "harlej" oznakama kojima su motocikli dovezeni na skup i kojima će se posle vratiti odakle su došli.

PLODNA ISTORIJA: Istorija motocikala "harlej-dejvidson" počela je u Milvokiju davne 1903. godine. Prvi motocikl je napravljen isključivo za trke koje su već tada bile veoma popularne u Evropi i Americi. Pokretao ga je jednocilindrični benzinski motor skromnih karakteristika. Iste godine postignut je i skroman komercijalni uspeh: jedan od tri tada proizvedena motocikla je i prodat.

Tokom stogodišnje produkcije, od primitivnog jednocilindričnog motora na početku proizvodnje preko čuvenog dvocilindričnog V motora do najnovijeg, sa direktnim ubrizgavanjem goriva, kompanija "Harlej-Dejvidson" beleži konstantan rast prodaje. Tražnja je tolika da se neretko na isporuku čeka po nekoliko meseci.

"Harlej-dejvidson" je, korak po korak, za mnoge postao sinonim motociklizma. Popularnost motocikala ove firme danas je veća nego ikad, uprkos velikoj konkurenciji italijanskih i japanskih proizvođača, prevashodno zbog kulta koji se oko njega gradi već ceo vek. Trenutno se u svetu "vozi" više od 650.000 motocikala ovog proizvođača raznih tipova i godišta. Takvim rezultatom ne može se pohvaliti nijedan drugi proizvođač motocikala. Tokom devedesetih, kompanija "Harlej-Dejvidson" je proširila proizvodni program na skoro sve tipove dvotočkaša sa motorom: od skutera do već poznatih krstarica.

UNIKATNI POLUPROIZVOD: Najjeftiniji primerak motocikla ove marke može se kupiti za oko 15.000 evra. No, to je samo osnova koju će svaki "pravi bajker" dorađivati da bi napravio tačno ono što želi. Dorada je, međutim, skup sport i u poneke primerke zaljubljeni vlasnici, radi prestiža ili pukog užitka, ulažu po stotinu i više hiljada evra. Kažu da samo karburator, neki specijalan, košta četiri do pet hiljada evra. S druge strane, zahvaljujući upravo doradi, dva ista "harleja" ne postoje.

"’Harleja-dejvidsona’ ne može svako da vozi, pre svega zbog cene", objašnjava zaljubljenik u ove motocikle. "Skuplji je od drugih, iako i nije nekog osobitog kvaliteta, ali je jedno neosporno: ‘harlej’ je brend, njegova vrednost nije u tehnici već u tome što se proizvodi već sto godina, reč je o ‘lajf stajlu’, to je trajna vrednost: možeš ga voziti celog života, ostaviti sinu u nasleđe, on zastareti neće. To je motocikl sa identitetom, član porodice… Motocikli koji se konfekcijski proizvode, kao što su japanski, na primer, svi su isti", insistira. "Sa ‘harlejem’ stvari drugačije stoje: svako ga personalizuje baš onako kako želi. Da li je to s ukusom ili ne, bespredmetno je raspravljati." Objašnjava dalje da je i kao poluproizvod unikatan i time opravdava njegovu visoku cenu: "Te motocikle ne pravi kompjuter ili robot, već ga prave živi ljudi, kućno, i zato mora biti skup." Navodi i primer: "Liniju na braniku i rezervoaru, u celoj fabrici, rukom ‘izvlači’ samo jedna žena. Pošto nije moguće rukom povući dve identične linije, svaki je drugačije obojen i samim tim unikatan. Banalno ili ne, tako je."

"Ne mogu čudom da se načudim", kaže osporavač "harleja". "U osnovi je preskup s obzirom na kvalitet koji nudi i još moraš, pošto ga kupiš, pola delova da izmeniš da bi uopšte mogao da ga voziš, da mu staviš kočnice, amortizere, električnu instalaciju… i opet, niti ide dobro niti koči kako valja."

"Istina je", potvrđuje zaljubljenik i objašnjava: "Ako želiš da voziš ‘harleja’ kao ‘jamahu’, zaista sve moraš da mu promeniš, ali ‘harleja’ niko ne kupuje da bi ga tako vozio, već da bi uživao." Kaže da ovaj motocikl zbližava ljude, svi koji ga voze deo su ogromne, slobodno se može reći, porodice. Svako, naime, ko kupi ovaj motocikl automatski postaje član HOG-a, oficijelnog "Harlej-Dejvidson" klana u okviru koga se organizuju razne manifestacije, skupovi, putovanja.

"’Harlej-dejvidson’ je motocikl o kome brinu Amerikanci, bez obzira na to gde se nalazi", kaže osporavač "harlej" vrednosti. "Svima je poznato da se često kvare, ali će zato fabrika po potrebi poslati mehaničara u bilo koji deo sveta da ga osposobi, samo da bi moglo da se kaže da se vozi. ‘Harlej’ je propaganda kojoj niko ništa ne može. Isto kao što američki auto ne valja, ali su Amerikanci prinuđeni da ga voze jer, isto kao i mi, imaju carine i poreze na japanske automobile. Na kraju, ‘harlej-dejvidson’ nije samo motor: to je i jakna, pojas, kaciga, upaljač, šnala… biznis, brate." Postoji, kaže, ogromna prateća industrija, na hiljade kompanija, koja je mnogo jača od same firme "Harlej-Dejvidson" a proizvodi dodatnu i prateću opremu. "Ali, to je samo imidž i ništa drugo. Voze ih ljudi poput mog druga koji je izdao i sebe i nas i samo traži opravdanje. Sve ga nešto gledam i pitam se da li je u nekoj sekti i kako da mu pomognem."

"Kada psihički sazriš", zaključuje razgovor zaljubljenik u ove dvotočkaše, "kada izađeš iz adolescentnog perioda i kada ti više nije važno šta drugi misle o tebi već sam sebi postavljaš standarde i odabireš stilove, onda možeš da ispoliraš svog ‘harleja’, obučeš se tako da budeš zadovoljan sobom, da se voziš njime i da ništa više na svetu ne postoji, već samo ti i tvoj ‘harlej’. I srećan si. Nikakve veze nema to što je ‘harlej’ možda obična kanta, što nije brz i slabo koči, bez značaja je da je možda u pitanju neka prevara, znam samo da kad ga upalim i čujem taj zvuk osećam zadovoljstvo, kada ga zagrejem i krenem znam da je moja žena srećna što je sa mnom, da sam ja srećan što sam na njemu. To može biti samo na ‘harleju’ a ne, na primer, na ‘hondi šedou’ ili nekoj drugoj sličnoj gluposti, koja je samo puka imitacija, mada verovatno kvalitetnije izrade."