Prelom, iščašenje, istezanje, pucanje, posekotine, udarci, samo su neke povrede koje rekreativci amateri zadobijaju nakon hladnoće i zimskog sivila kada, uz prve sunčane zrake, toplo prolećno vreme i cvrkut ptica, nepripremljeni izađu iz svojih domova i krenu sa sportsko-rekreativnim aktivnostima.

Golema strast za sportom ili želja za što bržim oslobađanjem od suvišnih kilograma čini da se bez prethodne provere fizičkog stanja organizma i sistematskih priprema za sportske aktivnosti odmah kreće s rekreacijom. Lekari kažu da je najteže s ljudima koji ne žele da se pomire s činjenicom da više nisu živahne dečkonje iz vremena kad su studirali. Takav se pacijent najčešće nađe u čudu zašto mu je izletelo koleno kod drugog šuta, ili kako to da je nakon 50 pretrčanih metara "izgubio tlo" pod nogama i zaribao bradom po betonu.

Za laganu šetnju naravno da nisu potrebne opsežne fizičke pripreme, ali za trčanje, tenis, fudbal, košarku i druge slične skakutave i živahne sportove i te kako jesu. Za ekstremne sportove poput paraglajdinga ili ronjenja dobra fizička pripremljenost se podrazumeva.

Za razliku od sportista profesionalaca, koji ceo radni vek provode u treningu i takmičenju i pod stalnim nadzorom lekara i fizioterapeuta, rekreativci često vođeni velikom ličnom ambicijom, ali bez pomoći stručnjaka, pokušavaju da postignu dobre sportske rezultate. To se često završi neuspehom zbog povreda, koje rekreativca mogu onemogućiti da se aktivno bavi sportom za ceo život.

REKREATIVNE PRIPREME: Generalne fizičke predispozicije ljudskog organizma za sportske napore uslovljene su stanjem kardio-vaskularnog sistema i disajnih puteva, te opštom izdržljivošću. Posebno je važno da povećanu izdržljivost prilikom velikih napora mogu da podnesu ligamenti, zglobovi i mišići jer su oni najosetljviji i najčešće stradaju tokom bavljenja sportom. Pre odlaska na utakmicu malog fudbala, džoging ili neku drugu sportsku aktivnost treba da se vodi računa o tome kako izgledamo, za šta smo sposobni i šta je naš sportski maksimum – jednostavno, potrebno je uskladiti želje s mogućnostima.

"Svi koji se aktivno ne bave sportom, pre upuštanja u rekreaciju moraju da prođu kompletan medicinski pregled, kako bi znali u kakvom stanju je njihov organizam. U svim sportovima redovno treba da se konsultuje lekar i fizijatar. Pre rekreacije mora da se krene s laganom kondicionom pripremom, istezanjem mišića i vežbama snage. Svi tipovi vežbi treba da se rade ravnomerno za celo telo jer često se dešava da sportisti zapostave određeni deo tela", kaže dr Dušanka Stefanović, specijalista za fizikalnu terapiju iz privatne ortopedske ordinacije Akutens.

Savet stručnjaka je da se pre početka rekreacije napravi plan priprema kojima se jača fizička spremnost organizma. Na samom početku dobro je raditi vežbe kojima se povećava fizička izdržljivost, a kasnije preći na vežbe snage (rad mišića koji omogućavaju pokrete tokom pojačanog fizičkog napora), vežbe za reflekse (sposobnost reagovanja na spoljašnje nadražaje) i spretnost (sposobnost kontrole i koordinacije pokreta koji omogućuju da se svaki pokret izvede uz najmanji gubitak energije).

Pre početka bavljenja rekreativnim sportom dobro rešenje je i vežbanje na bodibilding i fitnes spravama kod kuće. Za vežbe izdržljivosti preporučljivo je plivanje i vožnja bicikla.

Svako ko poseduje elementarnu sportsku kulturu uvek će pre neke sportske aktivnosti odvojiti deset do petnaest minuta za vežbe zagrevanja kako bi se predupredile povrede, bol u mišićima i grčevi. Preporučljivo je da se prvih pet minuta izvode vežbe za ruke, noge i savitljivost tela, a nakon toga krene s trbušnjacima, sklekovima i drugim sličnim vežbama.

Da je zagrevanje jedan od preduslova za bezbedno bavljenje sportom smatra i prof. dr Radomir Nedeljković, načelnik Odeljenja ortopedije s traumatologijom u KBC "Bežanijska kosa": "Zagrevanje i istezanje mišića pre sportske aktivnosti je obavezno kao što se i motor svakog jutra pusti da u leru radi nekoliko minuta pre nego što automobil krene". On dodaje da je najjednostavnija preporuka za starije građane da za rekreaciju izaberu šetnju, dok mlađi svet treba da praktikuje sportske aktivnosti kojima je sklon i za koje poseduje fizičke predispozicije.

SPORTSKE POVREDE: U knjizi Povrede u sportu, M. Grujić ovaj vid povreda definiše kao "povrede koje su okarakterisane značajem niza funkcionalnih ispada lokomotornog sistema u odnosu na sportsku aktivnost povređenog sportiste, ispada koji i, pored veoma često minimalnog anatomskog supstrata, u potpunosti onemogućuju sportsku aktivnost".

Uopšte, sportisti, kao i amateri, najčešća povređuju kolena, natkolenice i skočni zglob, a zatim ramena, šake i prste, glavu, lice, stopala, listove, prepone, leđa, laktove i tako dalje. Medicinska teorija deli ih u endogene (povrede tkivnih struktura usled premora i prenaprezanja) i egzogene (nastale delovanjem spoljnjih sila ili supstanci). Vrsta povrede najviše zavisi od sporta.

"Sportisti mogu da budu profesionalci i rekreativci, ali uvek je u pitanju povreda lokomotornog aparata, dakle, donjih i gornjih ekstremiteta, najčešće nogu. Profesionalci najčešće povređuju deo tela koji najaktivnije koriste, pa će bokseru stradati lobanja, skijašu i fudbaleru koleno i skočni zglob, dizač tegova može da povredi kičmu, a atletičaru često pucaju mišićna vlakna zbog naglog starta. Profesionalni sportisti intenzivno se spremaju za aktivnosti, pa su čak povrede rekreativaca mnogo češće. Oni često nisu dovoljno kritični prema funkcionalnom stanju svog organizma. Često žele nešto da urade, ali ne mogu, pa se polome", kaže Nedeljković.

Sportske povrede podjednako su česte među svim sportistima – amaterima i profesionalcima, s tom razlikom što amateri ponekad zadobijaju i netipične povrede. "U moju ordinaciju najčešće dolaze rekreativci s uganućem (iščašenjem) skočnog zgloba i s povredama mišićnih pripoja usled prenaprezanja. Rekreativci, koji se sportom bave tokom cele godine, češće se povređuju od onih koji su u sportu povremeno. Ozbiljni rekreativci obično su veoma disciplinovani pacijenti koji završe terapiju do kraja, dok oni koji se retko bave sportom nakon povrede brzo odustaju od terapije, pa i od rekreacije. Nije presudno da li je neko mlad ili star jer često i kod mladih dođe do zamora materijala. Svako ima neku "ahilovu petu" u organizmu koja može da se povredi usled frekventnog rada. Čak i profesionalni sportisti zapostavljaju kičmu, a čuvanje i jačanje mišićnog midera oko kičmenog stuba neophodno je za uspešnu rekreaciju bez povreda. Fudbalerima se često pokidaju pripoji oko prepone, što je jako bolno i ta mišićna vlakna nemaju sposobnost regeneracije i više nikada ne mogu da budu rastegljiva kao pre povrede. Teniseri najčešće imaju problema s laktom usled prenaprezanja. Povrede lakta zahtevaju veliku disciplinovanost pacijenta", smatra Dušanka Stefanović.

SANACIJA: Za lečenje svake sportske povrede koja treba da se imobiliše potrebno je minimalno šest nedelja uz duševnu bol koju izaziva odsustvo sportske aktivnosti. Cilj lečenja svake povrede je da se povređenim tkivima omogući regeneracija i da pri tome što manje izgube prvobitna svojstva i funkciju. Najblaža povreda koja pogađa rekreativce je distorziona povreda istezanja kapsule ligamotornog aparata.

"Pri džogiranju najčešće se uganu skočni zglob i koleno, istegnu tetive i mišići, a neretko se dešavaju i prelomi potkolenice. Razlozi za ove povrede su nedovoljna pripremljenost za sportske aktivnosti", kaže u razgovoru za "Vreme" prof. dr Radomir Nedeljković i dodaje: "Za trčanje je najvažnija adekvatna obuća, meka i elastična. Takođe, veoma je važno bandažiranje skočnog zgloba. Bitna je i podloga po kojoj se trči jer trčanjem po betonu i po manje elastičnim podlogama nema amortizacije i zglobovi se nabijaju".