Porodica Milutinović našla se u Barseloni stigavši sa tri strane sveta: Bora, selektor Kine, došao je iz Pekinga, supruga Maria iz Sjudad Meksika a ćerka Darinka-Elena iz Ženeve gde je poslednju godinu provela u jednoj školi usavršavajući jezike. Povod je bio Darinkin 15. rođendan. Darinka je rođena pred sam početak Svetskog prvenstva 1986. u Meksiku, prvog na kome je njen otac učestvovao vodeći selekciju Meksika. Posle će uslediti još tri mondijala sa tri različite reprezentacije: 1990. u Italiji vodio je Kostariku, 1994. u SAD ekipu domaćina a 1998. u Francuskoj bio je na klupi Nigerije. Nijednom se nije desilo da ne prođe prvi krug a sa Meksikom je 1986. u četvrtfinalu izgubio od Nemačke na penale. Sada je na redu novi izazov, od pre godinu dana Bora je selektor Kine i od avgusta mu predstoji odlučujuća faza kvalifikacija od koje zavisi da li će najmnogoljudnija zemlja sveta stići do svog prvog mondijala a on do svog petog.

"Četiri prethodna se ne važe, oni pripadaju prošlom veku. Sa Kinom otpočinjem novi ciklus", kaže u šali najmlađi iz fudbalske dinastije Milutinović (starija braća Milorad i naročito Miloš bili su kao i on odlični fudbaleri, a Miloš je bio selektor Jugoslavije u vreme kada je Bora 1986. bio na klupi Meksika).

Njegova karijera puna je kurioziteta, počev od dana kada se na beogradskom aerodromu podmladio četiri godine. Ne voli da se o tome mnogo priča jer ga "čini starijim", ali je već ispričano… Kad je 1966. pošao da igra u Francuskoj, policajac koji mu je gledao pasoš pitao ga je kad je rođen. "Piše valjda", rekao je Bora našta je usledio odgovor: "Da piše ne bih te pitao, pogledaj…" U pasošu je, mastilom kako se nekad činilo, kao godina rođenja pisalo:194… falila je poslednja brojka. Pošto je odlazio iz OFK Beograd, kluba koji je u upravi imao ondašnje istaknute policajce, sve je brzo sređeno a policajac je dobio uputstvo da doda brojku koja fali. "Šta da napišem", pitao je Boru. Ovaj je uzvratio: "Dodaj četvorku…" Otad mu u svim dokumentima piše da je rođen 1944. Kada je 1972. završavao karijeru u UNAM-u iz Sjudad Meksika, predsednik mu je rekao:

"Boro, ti si već u 33. godini (a imao je skoro 37!), šta misliš da te polako spremamo za trenera…"

Tako je počela jedna briljantna trenerska karijera.

Za nešto više od 24 sata u Barseloni Bori se desilo nešto što valjda samo njemu može i da se desi: Na Ramblasu, u blizini hotela u kome je odseo, dvojica tamnoputih klinaca pokušali su da ga odžepare, a kad im nije uspelo pala je komanda: Begamo! Shvativši da su lopovi naši, Bora im je doviknuo: "Pa gde mene nađoste?" "Nismo znali da si naš", uzvratili su bežeći.

Istog dana, od "hiljadu" turističkih agencija oko hotela ušao je u jednu da proveri nešto oko karte i odjednom začuo krik: Bora! Nije mogao da veruje očima – sreo je ćerku svojih kumova iz Meksika koji su venčali njega i Mariju… Nije imao pojma da je devojka u Barseloni, ali eto, "uspeo" je da je nađe.

Bori se, inače, dešavaju neobične stvari a njegova srećna zvezda počela je, izgleda, da obasjava i ogromnu Kinu. Kako će se avantura završiti još je rano reći, ali prvi deo posla uspešno je obavljen.

"U prvoj fazi kvalifikacija ostvarili smo 6 pobeda u 6 mečeva, Kina nikada nije tako startovala u kvalifikacijama za neko svetsko prvenstvo. Sada nam preostaje teži deo posla jer je deset poslednjih ekipa podeljeno u dve grupe, samo prvaci grupa idu direktno, drugoplasirani će u baraž a pobednika čeka novi baraž", priča Bora.

Priznaje da je zadovoljan žrebom:

"Izbegao sam Sanija (bivši jugoslovenski selektor Slobodan Santrač vodi Saudi Arabiju) i Ćiru (bivši hrvatski "izbornik" je na čelu Irana), u našoj grupi je najjači Katar, mislim da su bolji od Ujedinjenih Arapskih Emirata. Pogodio sam četiri od pet rivala u grupi, moji saradnici i novinari gledali su me u čudu… Pitaju otkud sam znao s kim ćemo igrati. Šta da im kažem? Jednostavno, ‘filing’."

U svom stilu dodaje:

"Sreća me je pratila do kraja – poslednju utakmicu igramo u gostima."

Na čuđenje sagovornika, jer većina trenera voli da poslednji meč igra kod kuće, stiže tipična Borina duhovitost:

"Kako ne razumeš, ako ne uspemo ne moram ni da se vraćam u Kinu, hvatam prvi avion i brišem", kaže kroz veliki osmeh.

Naravno, uveren je da to neće biti potrebno. U tom slučaju, odnosno ako se Kina plasira, kaže da će "skočiti sa Kineskog zida". Druga Borina šala… Kina je prošle godine sa njim na klupi osvojila jak internacionalni turnir u Šangaju, a na Azijskom kupu u Bejrutu stigla je do polufinala gde je ispala od Japana sa 3-2 posle vođstva od 2-1. Igrala je i 2-2 sa Južnom Korejom, a ako se zna da su Japan i J. Koreja najjače azijske ekipe, onda je jasno da je Kina u usponu.

"Moramo da popravimo igru na taktičkom planu, igrači su često naivni, prave greške koje su tipična posledica neiskustva", kaže Milutinović.

Na pitanje da li su Kinezi talentovani za fudbal, Milutinović kaže: "Talenat nije sporan, uostalom fudbal se može naučiti, ali potrebna je strast prema fudbalu, ljubav prema lopti, pasija… Kako za one koji igraju fudbal tako za one koji gledaju. Drugi problem je samopouzdanje. Teško se stiče a lako gubi. Kad moji igrači budu izlazili na teren sa idejom da mogu pobediti svakog rivala, stići će daleko. Treće, mora mnogo više da se radi sa mlađim kategorijama, da se formiraju jake omladinske lige. Iz masovnosti će izrasti kvalitet, tim pre što su uslovi za rad odlični. Na juniorskom prvenstvu sveta, koje se upravo igra u Argentini, Kina je prvi put postigla vredniji rezultat – prošla je prvu fazu i ušla u osminu finala. Biće talenata…"

Do nas su stigle neke informacije da nisi u ljubavi sa publikom, navodno si rekao da nije tvoja misija da "fudbalski edukuješ" publiku?

"Publika je svuda na svetu veoma važan faktor u fudbalu, često i odlučujući. Kad kineski navijači to shvate, biće lakše, pre svega kineskoj reprezentaciji. Meni nikada neće biti jasno da publika posle 6-0 počne da zviždi zato što smo, recimo, primili gol."

Ljuti se kad novine pišu da nikada, kroz kvalifikacije, nije doveo nijednu reprezentaciju do mondijala.

"To nije tačno, u kvalifikacijama za SP u Francuskoj vodio sam Meksiko i tri kola pre kraja obezbedili smo prvo mesto i plasirali se. Tada me je predsednik smenio jer, jednostavno, nisam bio njegov čovek. Ipak sam otišao na mondijal jer sam se dogovorio sa Nigerijom. Ne negira da je, radeći uglavnom sa selekcijama, pomalo zaboravio šta je svakodnevni klupski život:

"Nekad mi je bilo žao što nisam više vremena proveo u nekom klubu, ali posle sam navikao, selektorski ritam sasvim mi odgovara." Seća se kada je, trenirajući UNAM, otkrio Uga Sančesa, kasnije slavnog golgetera Atletiko Madrida i Real Madrida. Anegdotski zvuči priča da ga je nudio Zvezdi, a pokojni Ćosa (Slobodan Ćosić, generalni sekretar Zvezde) poručio mu je, otprilike, da tog "bezveznjaka" prodaje "svojim grobarima" tj. Partizanu, jer Zvezda "takve ima na kilo". Za vreme kratkog boravka u San Lorencu iz Buenos Ajresa posle Mondijala 1986. zatekao je mladog Paragvajca Hosea Luisa Čilaverta koji je bio (i ostao) golman, ali sa izrazito jakim i preciznim šutem što ga je uvelo u sve knjige neobičnih rekorda jer je dao grdne golove iz penala i slobodnih udaraca.

"Vežbali smo preciznost posle treninga, on levom ja desnom. U koka-kolu. Stalno mi je bio dužan, ali je lako i brzo napredovao. Prorekao sam mu sjajnu karijeru", seća se Bora.

Obožava da igra šah, a najviše voli da "izluđuje" brata Miloša za koga kaže da "igra bolje od mene ali sa mnom ne može". Njegova supruga Marija seća se kada je Šekularac svraćao u njihovu kuću u Sjudad Meksiku, partije su počinjale uveče a ona ih ujutru još nalazila za tablom dok je rezultat bio 145-138. Pitam ga, na kraju, večere: Dobro Boro, postoji li šansa da na šesti mondijal kreneš sa Jugoslavijom?

"Ja sam mislio da si mi ti prijatelj."

Kad bolje razmislim, nije rekao ne…