Karl Luis u Beogradu
Srećni heroj
"Često se šalim sa svojom majkom, a ona se ljuti kad je podsetim da je bila najbolji lažov na svetu. Uveravala me je, i kada sam bio dvadeseti, da ću jednoga dana postati neko. To je najvažnija poruka roditeljima i porodici – uverite svoju decu da mogu biti najbolja"
Tokom trodnevnog boravka u Beogradu Karl Luis je kao promoter maratona osvojio sve sagovornike svojom neposrednošću, iskrenošću izjava i vidljivim zadovoljstvom što je u zemlji poznatoj po sportskim rezultatima. I, isto takvom, skromnošću. Odbio je da se, posle dodele trofeja pobednicima Beogradskog maratona, popne na pobedničko postolje. "Ovaj trenutak slave pripada samo njima", rekao je. "Ja sam svojih imao dovoljno."
Na praznom Partizanovom stadionu održao je čas atletike za dvadesetak devojčica i dečaka koji su nedelju dana ranije pobedili na dečjem maratonu. Poručio im je da nipošto ne odustaju: "Uživajte u sportu, pokušavajte, jer nikad ne znate koliko daleko možete dogurati." A njihovim roditeljima je rekao: "Vrlo je važno da podržite svoju decu, što ne mora da znači samo najbolje namere i uslove. Važno je da budete tu za svoju decu." O sebi kaže: "U početku nisam bio nimalo uspešan, baš nimalo. Ali, hvala bogu, ipak je upalilo."
Upalilo je kada je Karlton Frederik Luis sa 17 godina (1978) skokom udalj od 7,84 m postao juniorski, da bi već naredne godine – još uvek kao junior – postao seniorski vicešampion SAD (8,09 m). Što bi rekli sportski novinari, sve ostalo je legenda o Karlu Luisu, jednoj sportskoj karijeri i, u istom žargonu, priča o (zvanično) najboljem atletičaru XX veka i (nezvanično) svih vremena.
Rođen je 1. jula. 1961. u Birmingamu, Alabama, SAD. Osvajač devet zlatnih i jedne srebrne medalje na Olimpijskim igrama 1984. u Los Anđelesu, 1988. u Seulu, 1992. u Barseloni i 1996. u Atlanti. Osam puta svetski atletski prvak postaje između 1983. i 1993. U to vreme svetska prvenstva održavana su na četiri a ne, kao danas, na dve godine.
Ponovio je podvig Džesija Ovensa sa Olimpijskih igara u Berlinu 1936, pobedivši – u Los Anđelesu 1984 – na 100 i 200 metara, u skoku udalj i štafeti 4×100 metara. Ponovio je podvig Ala Ertera koji je pobedio na četiri olimpijade (od Melburna 1956. do Meksiko Sitija 1968. u bacanju diska), pobeđujući na četiri olimpijade (od Los Anđelesa 1984. do Atlante 1996) u skoku udalj, kao prvi u istoriji modernog olimpizma kome je to pošlo za rukom. Pre Luisa nema čak ni dvostrukog olimpijskog pobednika u toj disciplini, kao što pre njega niko nije dva puta pobeđivao u trci na 100 metara (Luis: 1984. i 1988).
To je ono što Karla Luisa zaista – bez ikakvog preterivanja – čini jednakim s antičkim herojima olimpijskih igara kakvi su bili četvorostruki pobednik u trčanju Leonida sa Rodosa ili višestruki pobednik u rvanju Milon iz Krotona. A da se onda takmičio, možda bi ga snašla sudbina Teagena sa Tasosa – da postane bog.
Jedva punoletan, Karl Luis kvalifikovao se u skoku udalj i štafeti 4×100 metara i za Olimpijske igre u Moskvi 1980. Da SAD nisu bojkotovale moskovsku olimpjadu Luis bi, prema tadašnjim rezultatima američke štafete 4×100, zasigurno osvojio zlatnu medalju, što bi ga danas učinilo svetskim sportistom s najviše zlatnih olimpijskih medalja. Ovako, "plasiran" je iza sovjetske gimnastičarke Larise Latinjine, finskog trkača Pava Nurmija i američkog plivača Marka Špica. Osvojio je isti broj zlatnih, ali samo jednu srebrnu olimpijsku medalju.
Dva puta je pobeđivao stigavši – drugi. Prvi put na svetskom atletskom prvenstvu u Rimu 1987, kada je pobednik trke na 100 metara Ben Džonson diskvalifikovan zbog dopinga. Drugi put, u istoj trci na Olimpijskim igrama u Seulu 1988, kada je Džonson diskvalifikovan zbog upotrebe steroida. Luisovi rezultati: 9,93 i 9,92 sekunde "Govorio sam protiv dopinga i kada to nije bilo baš popularno", govori Luis. "Moramo da guramo dalje, da sačuvamo sport onoliko čistim koliko je to moguće. Srećom, ogromna većina sportista ne koristi doping, vredno rade i treniraju na pravi način. To je put da sport učinimo čistijim."
Tokom boravka u Beogradu stigao je da obiđe izložbu diploma Nikole Tesle i učestvuje na donatorskom koktelu NIS Petrola, generalnog pokrovitelja Unicefove kampanje "Za školu bez nasilja". Pred start Beogradskog maratona ponovio je da je srećan što je u Beogradu, posebno zato što "onda kada je trebalo nisam mogao da dođem", misleći na video-poruku koju je kao promoter uputio učesnicima Beogradskog maratona 1994, usred sankcija.
Legenda kaže da je na prvenstvu Sjedinjenih Američkih Država u Indijanapolisu 1982. Karl Luis skočio udalj neverovatnih 9,14 m, ali su sudije – plašeći se neverice svetske atletske javnosti – odlučile da je reč o – prestupu. Nema veze.
Karijera
1978. Sedamnaestogodišnji Karl skokom udalj od 7,84 m pobeđuje na juniorskom nacionalnom šampionatu SAD.
1979. Još uvek junior, Luis postaje seniorski vicešampion SAD skokom udalj od 8,09 m, da bi, samo što je napunio 18 godina, skokom od 8,13 m osvojio bronzanu medalju na Panameričkim igrama.
1980. Kao drugoplasirani na kvalifikacionom takmičenju ulazi u olimpijski tim za igre u Moskvi – koje će Sjedinjene Američke Države bojkotovati. Na svetskim rang-listama skakača udalj zauzima peto mesto.
1981. Prvi skokovi duži o 28 stopa (8,534 m). Osvaja prvu od šest titula prvaka SAD u skoku udalj (8,63 m) što mu, uz pobedu na 100 metara na državnom šampionatu, donosi titulu najboljeg sportiste amatera u Sjedinjenim Američkim Državama. Prvi je na svetskim listama skakača udalj i sprintera na 100 m.
1982. Uz titule šampiona SAD, na sportskom festivalu u Indijanapolisu skače udalj 8,74 m. Ponovo je prvi na svetskim listama skakača udalj i sprintera na 100 m.
1983. Na Svetskom prvenstvu u atletici osvaja zlatne medalje u skoku udalj (8,55 m, kraće od skoka kojim je te godine ponovo osvojio šampionat SAD – 8,79 m), trci na 100 m (9,97 sek) i štafeti 4×100 m.
1984. Na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu ponavlja četvorostruko slavlje Džesija Ovensa osvajanjem zlatnih medalja u skoku udalj (8,14 m) i trkama na 100m (9,99 sek), 200m (19,80 sek) i 4×100 m (svetski rekord 37,83 sek). Na svetkim listama prvi u skoku udalj, i u trkama na 100 i 200 m.
1985. Na četiri atletska mitinga skače preko 8,53 m a "usput" pobeđuje na atletskom susretu SAD–SSSR–Japan u Tokiju. Po peti put prvi na svetskim listama skakača udalj i trkača na 100 m.
1986. Na prvenstvu SAD pobeđuje skokom od 8,67 m i u trci na 100 m (9,91 sek).
1987. Na svetskom atletskom prvenstvu u Rimu osvaja zlatne medalje u trci na 100 m (9,93 sek., posle dikvalifikacije Bena Džonsona zbog dopinga), skoku udalj (8,67 m i četiri skoka duža od 8,23 m) i štafeti 4×100 m. Prvi na svetskim listama skakača udalj i trkača na 200 m.
1988. Na Olimpijadi u Seulu osvaja drugu zlatnu medalju u skoku udalj (8,74 m) i trci na 100 m (svetski rekord 9,92 sek., opet posle diskvalifikacije Bena Džonsona zbog upotrebe steroida). Drugi je u trci na 200 m. Po šesti put je prvi na rang-listama skakača udalj i trkača na 100 m.
1989. Još jednom u posleolimpijskoj godini ponavlja seriju skokova preko 8,5 metara.
1990. Pobeđuje na sva tri takmičenja na kojima je učestvovao: u Barseloni i Sijetlu u skoku udalj, na prvenstvu SAD u trci na 100 m.
1991. Tridesetogodišnji Karl Luis opovrgava sve prognoze o kraju karijere. Na prvenstvu SAD pobeđuje skokom od 8,64 m, osvaja srebrnu medalju u trci na 100 m (9,93 sek., iza Liroja Barela, koji postavlja svetski rekord: 9,90 sek). Na Svetskom atletskom prvenstvu u Tokiju pobeđuje "svojim" svetskim rekordom na 100 m (9,86 sek., u seriji izvanrednih rezultata ostalih učesnika: Liroj Barel 9,88; Denis Mičel 9,91; Linford Kristi 9,92 sek). U dramatičnom nadmetanju s Majkom Pauelom gubi zlatnu medalju u skoku udalj za četiri centimetra: Pauel s 8,95 m obara 33 godine star rekord Boba Bimona. Dva dana kasnije, trči štafetu 4×100 m koja postavlja svetski rekord od 37,50 sek.
1992. Zbog prehlade Luis ne uspeva da se izbori za učešće u američkom olimpijskom timu za 100 i 200 m. Na Igrama u Barseloni osvaja treću zlatnu medalju u skoku udalj (8,67 m) a u štafeti 4×100 m, zajedno s Majkom Maršom, Lirojem Barelom i Denisom Mičelom postavlja još uvek važeći svetski rekord (37,40 sek).
1993. Na Svetskom atletskom prvenstvu u Štutgartu Luis učestvuje samo u trkama na 100 (četvrti) i 200 metara (treći).
1994. Tim Atletskog kluba Santa Monika (Karl Luis, Majk Marš, Liroj Barel, Flojd Herd) postavlja svetski rekord u štafeti 4×200 m (1:18,68).
1995. Mada se kvalifikovao za skok udalj, zbog povrede tetive kolena ne učestvuje na Svetskom atleskom kupu u Geteborgu.
1996. Luis se kvalifikovao u američki olimpijski tim za skok udalj kao treći. Dva meseca kasnije, na Igrama u Atlanti, osvaja prvo mesto skokom od 8,5 m. Deveta olimpijska zlatna medalja (četvrta u skoku udalj) izjednačava ga s još samo troje olimpijaca moderne ere.
1997. Na Gran priju Berlina, 26. avgusta, zajedno s Donovanom Bejlijem, Lirojem Barelom i Flojdom Herdom osvaja zlatnu medalju u štafeti 4×100 m. Osamnaest dana kasnije, 13. septembra, istrčaće svoju oproštajnu štafetu 4×100 m u timu Atletskog kluba Santa Monika.
