Evo priznajem: ne bih nikad pogodio da će Beograd postati uspešan turistički centar, da će postati mesto koje će posećivati turisti sa svih strana sveta, da će se u njega radosno vraćati Turci, Grci, Kinezi, Slovenci… i ostavljati svote novca od kojih će živeti mnogi Beograđani i rađati se novi biznisi – to nisam mogao ni da pretpostavim.

Inače, ja sam arheolog i već se više decenija bavim pokušajima da društvo aktivira svoje nasleđe u turističke svrhe Beograda i Srbije. Kada god sam razmišljao o stranim turistima pred očima su mi bili brodovi puni turista koji stižu Dunavom, i kako ih na neki način skrenuti u Vinču i pokazati im nalazište i rezultate istraživanja ovog neolitskog grada starog 7000 godina, koje sam imao čast da istražujem u prethodnih dvadeset godina. Zbog brojnih nepremostivih administrativnih okolnosti koje su uključivale: Sekretarijat za kulturu grada Beograda, Muzej grada Beograda, Carinsku upravu, policiju i brojne druge, sve ove ideje ostale su samo planovi u pokušaju. Istina, bilo je i nekoliko uspešnih kao što su Putujući Vinčanski festival, Tajne zemlje ili arheologija za javnost, Arheologija za decu… Ipak svi su bili kratkog daha i nisu zaživeli kao nezavisan turistički proizvod.

Beograd je sada, kako vidimo, zanimljiv mnogima. A sećamo se kako je to sve počelo pre petnaestak i više godina, kada je glavna atrakcija Beograda bilo mnoštvo splavova u kojima se, bez stresa od fajronta konzumiraju preglasan turbo-folk, neograničene količine piva i duvana i gola preplanula leđa prelepih beogradskih adolescentkinja. Od tog vremena se turistička publika znatno promenila pa sada vidimo vođene turističke ture kako disciplinovano istražuju Knez Mihailovu, Kalemegdan i pokušavaju da odgonetnu šta li su to Monument of Vuk i Captain Miša’s Edifice, i da li se isplati istražiti Cvetko Market ili zašto je samo St. Sava Temple, a sve ostalo Church…

PITANJE ZA MILION DOLARA: Zapravo je, iskren da budem, povod za ovaj tekst moje iznenađenje i ogorčenje izazvano spoznajom da se investiraju velike svote iz gradske kase u ukrasne saksije duž autoputa kroz Beograd, a da u isto vreme grad izdvaja više nego skromna sredstva za programe iz kulture koji bi trebalo da čine važan deo turističke ponude grada. Kako je moguće da su očigledno ogromni novci uloženi u tako neizvesan poduhvat. Neizvesan zato što smo sličnih pokušaja viđali od sedamdesetih naovamo i ni jedan nije zaživeo. Naime, iz štampe saznajemo da su zasađeni berberis i vinka. Površnim pregledom na Vikipediji saznajemo da je berberis listopadno šiblje te će od oktobra pa do sledećeg proleća biti bez lišća, dok vinke najverovatnije neće ni biti pošto, za razliku od berberisa koji voli jako osunčana mesta, kakva su na pola bandere, ona više voli senku. Priroda je čudo! Iskreno se nadam da će sistem cevi kojima će biljke u novim saksijama biti navodnjavane doneti sjajne rezultate. Ipak rizik je veliki i ne bih rekao da je šansa za uspeh ovih biljaka veća od pola-pola. Jako bih voleo da vidim studiju izvodljivosti ovog projekta.

Sledeće pitanje se nameće samo po sebi: koji drugi projekat (u turizmu, ili u bilo kojoj drugoj privrednoj grani) bi bio finansiran kada bi investitor unapred znao da je šansa da projekat uspe najviše 50%. Složiće te se da je sasvim nezamisliv sledeći poslovni razgovor: "Hajde da ovde sagradimo neku kuću ili muzej, ili crkvu, pa ako se sruši, šta mari… Šanse su nam fifti-fifti da će da valja." Sa druge strane obnova kulturnih dobara i njihovo uključivanje u turističku ponudu ima mnogo veće šanse za uspeh od pola-pola!

Iz medija dalje saznajemo da će glavni grad uskoro moći da se podiči sa desetinama novih fontana! Divna vest. U celoj priči pominju se milioni koji stižu od turizma u grad koji je do pre petnaestak godina bio tranzitno mesto u koje se dolazilo sa boščom, svraćalo na kongres ili u obilazak šire familije. Ta fascinacija turizmom je prilično jasna i razumljiva pa se gradske vlasti upinju da grad učine lepšim, doduše po estetskim kriterijumima koji su često, najblaže rečeno, diskutabilni.

Novca očigledno ima budući da se na ulepšavanje grada troše nezamislive količine novca, od kojih se kulturnim stvaraocima vrti u glavi. Novi ukrasi za novogodišnje praznike, novi spomenici koji pre pripadaju 19. veku nego 21, nove fontane, nove saksije po banderama duž trase autoputa kroz Beograd… Naravno da niko nije protiv ulepšavanja našeg grada. Naravno da niko ne smatra da bi trebalo da se prikazujemo kao zapuštena Balkanska kasaba. Čak mi ne pada na pamet da se osvrćem na teorije zavere o tome ko je, zašto je i kako je naručio saksije. Ni govora. Ne bih takođe želeo da me neko doživi kao osobu kojoj smeta sve što je novo, naprotiv, radujem se svakoj uspeloj novoj modernoj kući u Beogradu, čak mi se dopada i fontana na Slaviji. Ono što mi se ne dopada su prioriteti koje će političari ubedljivo pravdati na ovaj ili onaj način, verovatno budžetskom raspodelom… Slažem se da će čistiji i šareniji Beograd biti privlačniji nego prljav i crn, saobraćajem začepljen grad. Ne slažem se pak da će Beograd ikada fontanama i spomenicima moći da konkuriše drugim turističkim metropolama. Ipak, postoje druge stvari u kojima je naš grad i te kako konkurentan.

Milion dolara vredno pitanje je na stolu: da li je pametnije prvo uložiti novac u šminkanje i ulepšavanje i po svaku cenu postavljati spomenike po gradu, i graditi fontane i saksije ili spasiti, zaštititi, prezentovati i aktivirati stotine zapuštenih spomenika kulture u gradu koji baš i daju lik i šarm Beogradu. Iskrenosti radi, meni je kao insajderu jasno da od naših kulturnih pregalaca nije lako izvući projekte koji bi bili ujedno i dovoljno privlačni za javnost a sa njom naročito i turiste, i dovoljno stručno opravdani i dovoljno dobro finansijski osmišljeni. Ipak, ipak. Nije li zdrav razum dovoljan za odgovor na gornje pitanje? Očigledno nije.

VAŽNA JE PRIČA: Ako izuzmemo kulturne poslenike, njihove porodice i prijatelje, ono što običnom čoveku najčešće padne um kada se pomene reč kultura su film, pozorište, umetnička muzika, opera, balet, retko kad istorija, književnost, pesništvo, arheologija, fotografija, etnologija, arhitektura… Iz brojnih primera po celom svetu, ali i na osnovu najnovijeg slučaja privatnog Muzeja iluzija u Beogradu, možemo videti da za uspešan i samoodrživ muzej najvažnija dobra ideja. Kao što to učimo od banaka, osiguravajućih društava, web i ptt provajdera i ostalih proizvođača virtuelnih dobara – ključ je osmišljavanje novih proizvoda.

Čini se da je svima nama prilično nejasna veza između kulturnog stvaralaštva, naučnog istraživanja i turističkog proizvoda. A veza je jednostavna, u pitanju je dodata vrednost koju stručnjaci obezbeđuju. Bez dodate vrednosti u vidu priče, objašnjenja, narativa, bilo koji spomenik pa bio on egipatska piramida ili Kuća cveća bio bi neuporedivo manje interesantan. Da ne znamo da su piramide izgrađene pre skoro četiri hiljade godina i da ne znamo ništa o faraonima i egipatskom društvu tog doba jedna piramida bila bi kao bilo koja druga piramida. Ogromna, doduše lepo uređena, gomila kamenja. Slično je i sa drugim proizvodima kulture – neophodan je narativ koji će publiku zainteresovati i preneti joj nešto od poruka i pouka prohujalih vremena. Stoga su naučna istraživanja, strpljivi boravci u arhivama, dugi dani provedeni na arheološkim istraživanjima, interpretiranje i publikovanje rezultata ono što je preduslov za stvaranje dodate vrednosti koja će određeni spomenik učiniti jedinstvenim i zanimljivim za obilazak. A za taj deo posla potrebni su vreme i novac.

Tokom prethodne dve decenije imao sam prilike da sarađujem sa Turističkom organizacijom Srbije i Beograda. Svaka saradnja Projekta Vinča sa njima, a takođe i sa gradskim Sekretarijatom za privredu, podrazumevala je da mi već imamo gotovu dodatu vrednost u vidu interesantnih podataka, rekonstrukcija, animacija… Njih ne zanima, niti bi i bili u prilici da finansiraju bilo kakva arheološka istraživanja ili pravljenje skupih 3D modela ili animacija. Oni žele gotov proizvod. Njihova uloga je samo promocija. Tu se upravo javlja i najveći problem. Kulturni poslenici najčešće nemaju sredstava za investiranje u kulturni turizam. Retke prilike koje im se ukazuju da dođu do nekog novca za turističke proizvode su nekoliko godišnjih manifestacija koje organizuje Grad (Dani Beograda, Dani evropske kulturne baštine, Noć muzeja, Noć istraživača). Izgleda da naše društvo posao kulturnih delatnika, bili oni istoričari, arheolozi ili etnolozi ili neki drugi, vidi kao teret i potrošnju a ne kao proizvodnju dodate vrednosti. Jednom kada budemo shvatili da bez istraživanja i interpretacije nema turističkih sadržaja i kada počnemo kao društvo da ozbiljnije ulažemo u te grane privrede i turizmu će svanuti znatno bolji dani.

Za sada, iako su usta političara svakodnevno puna obećanja da će se u budućnosti više izdvajati za kulturu, možemo videti da se slabo šta suštinski događa na tom planu. Sadašnji budžet za kulturu i informisanje je 0,72 odsto BDP a za 2018, što je daleko ispod 1 odsto koliko preporučuje UNESCO. U prigodnoj publikaciji Vlade RS budžet za kulturu i informisanje nalazi se pod "Ostalo" što je samo po sebi dovoljan pokazatelj o mestu koje kultura (sa sve informisanjem) ima u ovoj, ali i svim prethodnim Vladama Srbije. Na nivou grada Beograda procenat namenjen kulturi je nešto viši (3,68) ali trećina tih sredstava odlazi na plate zaposlenih u institucijama kulture grada, deo odlazi na održavanje objekata koji su im na staranju, da bi na kraju najmanji deo bio namenjen za realizaciju programa iz kulture. Poruka je jasna – država očekuje privatnu inicijativu i investicije u turističku ponudu. Da bar postoji neka pogodna kreditna linija, koju bi investitori u kulturi mogli da koriste kao bi njihovi programi zaživeli i postali deo stalne turističke ponude. Takođe ne bi bilo loše kada bi turistički preduzetnici razumeli koliko su humanističke nauke bitne za stvaranje novih turističkih proizvoda i uložili u njihov razvoj zbog razvoja sopstvenog biznisa.

KAKO IZGLEDAMO ONLAJN?: Kako bih se što bolje upoznao sa trenutnom turističkom ponudom Beograda, dao sam se na pretraživanje popularnih pretraživača za turiste na internetu. Kad pretražite, na primer, TripAdvisor ili Lonely Planet, vidite da za Beograd trenutno postoji ponuda od preko 100 turističkih tura. Ipak, one se uglavnom svode na obilazak grada (autobusom, kombijem, limuzinom, sedžvejem, biciklom, na rolerima ili pešice). Postoji i nekoliko zaista inovativnih tura koje prikazuju Beograd iz nekog neočekivanog ugla (kajakom oko Ratnog ostrva; obilazak zanatskih pivara…) pa mi se čini da bi upravo u tom smeru valjalo obogaćivati turističku ponudu. Izuzetno su retke ture vezane za kulturni turizam i uglavnom se svode na obilazak manastira koji su dostižni u jednom danu iz Beograda. Trenutno se na sajtovima mogu naći informacije o 18 muzeja u Beogradu. Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti su u međuvremenu otvoreni ali i dalje nisu na prominentnom mestu na pomenutim sajtovima. Slučaj Muzeja grada Beograda je još uvek u limbu, a kako trenutno izgleda, proći će još vode ispod beogradskih mostova pre no što ova prebogata riznica našeg grada konačno otvori svoja vrata i pokaže blago koje je akumulirano u Beogradu tokom sedam milenijuma od kako se na ovom mestu živi. Teslin muzej je postao pravi hit a ispred njega se smenjuju autobusi iz kojih teku potoci turista svih boja i rasa.

Iako se na Lonely Planet Beograd i dalje predstavlja kao grad "uzbudljivog noćnog života" u onlajn ponudi ipak su najzastupljeniji muzeji kojih navodno ima 45. Kako bi muzeji bili posećeni a i domaći i strani posetioci zadovoljni trebalo bi razlučiti koji su muzeji u Beogradu interesantni domaćoj a koji inostranoj publici pa u skladu sa tim rezultatima uraditi i rebrending određenih muzeja. Sumnjam da će Museum of Vuk and Dositej privući bilo kog stranog turistu pod zvaničnim nazivom izuzev Kongresa slavista i Srba iz dijaspore. Vuk? Dositej? Možda bi muzeji, legati i postavke sa izrazito lokalnim značajem mogli da dobiju neku vrstu podnaslova i dodatne ekspozicije kako bi uz Vuka i Dositeja, koji su neosporno naše neprolazne nacionalne veličine, strancima mogao biti prikazan i život Beograda kao balkanske pogranične varoši osamnaestog i ranog 19. veka. Na taj način bi inostrani gosti informacije o Vuku i Dositeju dobili kao bonus i upoznali se sa njihovim doprinosom srpskoj kulturi.

NASLEĐE VREDNO TURIZMA: Beograd je jedna od retkih evropskih prestonica u kojima bi se mogle postaviti izložbe koje prikazuju život grada kroz periode koji pokrivaju vremenski raspon od 5800 godine stare ere pa do danas. Tako bismo mogli da kroz niz minijaturnih i adekvatno obezbeđenih privremenih i prigodnih postavki vidimo na primer: lokalno kuhinjsko posuđe od neolita do danas, Sedam milenijuma nakita na tlu Beograda (replike); rimsko staklo, turske lule, jevrejsku kulturnu baštinu, modernu arhitekturu…

Siguran sam da niste znali da u regionu Beograda, u koji bih ovom prilikom obuhvatio i Pančevo i Obrenovac, postoji preko 70 (i slovima sedamdeset) nalazišta neolitskog perioda. Od toga trećina pripada starčevačkoj kulturi (6000–5300. st. ere) a dve trećine vinčanskoj (5250–4500. st. ere). Ova dugo čuvana tajna poznata je šačici kolega iz Muzeja grada i Filozofskog fakulteta koji su bili deo istraživačkog procesa. Ono što svi, pak, znaju je da se ni jedno od njih, izuzev Kalemegdana i Vinče, ne može videti. Nema ni traga ni spomena o njihovom postojanju a kamoli nekih smislenih turističkih aktivnosti u vezi sa njima.

Beograd je grad u kome su se više hiljada godina susticali uticaji sa istoka i zapada i sa severa i juga. Sve je to zapisano u materijalnoj kulturi grada. Ti tragovi su posejani po muzejima, arhivima, privatnim zbirkama i po beogradskim ulicama. Na nama samima je da otkrijemo način da ovo bogatstvo kulture i nasleđa plasiramo na način koji bi bio zanimljiv ne samo lokalnom stanovništvu koje poseduje neophodno predznanje o kulturnom i istorijskom kontekstu već i posetiocima koji se sa našim gradom prvi put sreću.

Kako je to već primećeno i opisano, savremenog turistu sve manje interesuju konkretni spomenici i fenomeni a sve više kontekst i priča koja ih prati. Storytelling je izgleda ključna reč u savremenom turizmu prezasićenom najrazličitijih senzacija. Dobar narativ, i atraktivan pripovedački pristup (na odgovarajućem jeziku) je alat kojim ćete najobičniju kuću dobiti "Kosančićev venac broj 7".

Samoodrživost je po mom mišljenju ključan termin pogotovo za velike zahvate u turističkoj ponudi. Primera oko nas ima dosta ali ih je teško primetiti i prepoznati. Retko ko će se na pomen samoodrživosti u kulturi setiti manastira, koji su ilustrativan primer koji se pokazao kao efikasan u najrazličitijim društvenim uređenjima i to kroz ceo jedan milenijum. Videli smo kroz skoriju istoriju šta se dogodi kada se manastirima oduzme ekonomska samostalnost i kako velikom brzinom propadaju i postaju gomile kamena i crepa. Primer koji manastiri nude govore o kulturnom dobru kao aktivnom subjektu, kao institucijama koje imaju sa jedne strane kontinuitet funkcije a sa druge svoju ekonomsku bazu (manastirska gazdinstva). Taj model se pokazao uspešnim širom sveta. Setimo se francuskih sireva koji se prave u tamošnjim manastirima, dobrog crvenog vina, pa piva koje monasi Trapisti prave vekovima… Poenta je svuda samoodrživost i kontinuitet. Bilo bi korisno ove postulate osavremeniti, prilagoditi, zakonski urediti i primeniti na sve spomenike kulture gde je to izvodljivo. Na muzeje, arheološka nalazišta, legate… Društvo bi trebalo da uloži napor i da takvim spomenicima kulture omogući priliku da postanu održivi i profitabilni i to stvaranjem zakonskih okvira za ulaganje u spomenike kulture, sa jasnim pravilima i obavezama i države i investitora i/ili sa injekcijama početnog kapitala.

Na kraju, ono što i dalje ne mogu da shvatim i što se jednostavno ne da opravdati jesu prioriteti koji su uspostavljeni u raznim političko-poslovnim strukturama koje u prvi plan ističu površne stvari, smatrajući da su turisti nekakvi moroni koje će nepregledni zasadi berberisa i vinke zalivani sistemom "kap po kap" ili blještavilo novogodišnjih ukrasa u martu ubediti da u ovom gradu svečani doček traje bez prekida.

Poruka ovih redova mogla bi da bude upućena baš onima koji su u postupku osmišljavanja svoje poslovne budućnosti a nemaju kvadratne metre na dobrom mestu koje bi nudili na Airbnb ili ih pretvorili u hostel, da prouče neku od predloženih ideja i osmisle proizvod koji ima potencijala da bude održiv. Kulturni sadržaji u formi turističkog proizvoda koje sam dole nabacao plod su maštanja o mestima i turama koje bih voleo da posetim ili doživim lično…

• Apisov Muzej – turistička postavka (World War I behind the scenes)

• The Museum of Rock’n’Roll – History of Yugoslavia through Rock music

• Stereo 3D interaktivna projekcija Beograda 15. veka (Postoji od 2004. godine i čuva se u Arhivu Beograda);

• Dadaisti, Zenitisti i Klokotristi (muzej otkačene poezije; Museum of Serbian Surrealism)

• Srpski nadrealisti osvajaju fasade državnih institucija (veliki printovi sa motivima iz nadrealističke poezije i nadrealističkog slikarstva)

• Spomen–česma Marine Abramović (Slobodno stojeća pocinkovana cev od pola cola formirana kao česma koja teče u fiksirani plehani lavor pored koje je fiksirana drvena stolica, natpis. Sve je izrađeno od sekundarnih sirovina)

• Anthony Bourdain – Belgrade gastronomy tribute tour (Nacionalna gastronomska tura dostojna Bourdaina)

• Beogradska arhitektura (turistička tura prema predavanjima Bogdana Bogdanovića)

• Moderna u arhitekturi Beograda (veliki printovi izloženi na bilbordima duž auto-puta)

• Beogradska secesija – primeri primenjene umetnosti (bilbordi, veliki printovi)

• Zanati trećeg milenijuma – Obilazak radionica savremenih zanatlija (u poseti programerima, brodogradilište Art of Kinnetik; Zanatske pivare; kasapnice, upoznajte beogradske dentiste, Vrlo poučna tura – ili popravite bicikl priručnim sredstvima)

• Tragom beogradskih pesnika – pijana tura po Dorćolu

• Mala rakijska tura (Serbian hard spirits tradition)

• Osvojite Ratno ostrvo kajakom

• Beogradski mali pijac (Discover what vegetables should really taste like?)

• Belgrade cheese experience

• Vinča noću – poseta arheološkom nalazištu u vreme kada se ne vide nebriga i zapuštenost