Slikar Savo Peković nema atelje, razgovaramo u Prodajnoj galeriji "Beograd" na Kosančićevom vencu gde me je oduvala košava, a dočekala njegova izložba Mediteranski ciklus / Oživljavanje slike dominantnih plavih slika velikih formata i upečatljivog ekspresivnog naboja. Uz diskretne sive, žute i bele akcente, koji se bolje primete kada se slici približi, pažnju posebno privlači i dovodi u nedoumicu platno čiji su završni nanosi žestoko crveni. Vodeći se vizuelnim senzacijama i svešću o dosadašnjim radovima iz "Mediteranskog ciklusa", plavu boju logično dovodimo u vezu sa morem i horizontom, zelenu sa čempresima i maslinama, žuta je, naravno, sunce, siva i bela su pena talasa, a ta iznenađujuća crvena više govori o emocijama, što će se kasnije u razgovoru sa umetnikom i pokazati, o patnji, bolu, povredama.

SLIKA JE TAJNOVITA

"Za mene je boja vizuelna fascinacija, emocija, ali pre svega materija sa kojom baratam", kaže Savo Peković. "Boja je sećanje na trenutke koje sam proživeo i preživeo. Još kao dete, u Boki Kotorskoj sanjao sam plavetnilo mora i neba i ono me ispunjava do danas. Taj plavi trag oduvek slikam, a od 45 samostalnih izložbi koje sam imao, poslednjih deset je bilo posvećeno Mediteranu. Mediteran je središte sveta davnašnjeg i sadašnjeg." Oživljavanje slike iz naziva izložbe označava da se pred belim platnom uvek različito oseća, reaguje i deluje, kaže Peković. "Nanosim slojeve boja, bude ih i trideset, živim sa slikom, pitam se šta ona od mene hoće, šta ja od slike tražim. Onda se prepustim intuiciji, ima tu i ljutnje i neslikarskih materijala, plastike, drveta, kanapa, zgužvanog platna, do stvaranja treće dimenzije. Za mene je slika beg, sreća, magija. Kada slikam, ja sam srećan. Volim da razmišljam o nekim običnim stvarima, sećam se kakav je bio sladoled iz mog detinjstva, njegove boje i ukusi, i pitam se da li boju doživljavamo preko izgleda ili preko ukusa. Sviđa mi se da razmišljam o nekom ukusu pa da taj ukus spojim sa nekom bojom. Slika je tajnovita, a zadovoljstvo u radu je upravo u otkrivanju nedostižnih saznanja. Valjda smo ostali deca pa nam je tajna uvek zanimljiva. Bez prestanka pokušavam da je odgonetnem tražeći skrivene razloge u svemu što vidim. Da, slika je magija, i beg, i uteha."

Radovi velikih dimenzija Save Pekovića su jedna od karakteristika njegovog stvaralaštva. "Veliki format mi je potreban da bih ja mogao da se smestim u njega. To je raspon mojih ruku i moja visina. Nemački umetnik Ginter Iker je rekao da je prostor ono što čoveku dozvoljava da može da udahne. Svako mora da ima svoj prostor, a moj prostor je moja slika. Potrebno mi je i da dodirujem to što napravim, jako su važni slojevi koje gradim jer između prethodnih i potonjih ostaje prostor. Da ne radim u stanu, u skučenom prostoru, trodimenzionalnost bi bila još izraženija."

Radovi na izložbi Oživljavanje slike nastali su ove godine. Da li to znači da su namenski rađeni i šta Peković češće praktikuje, da priprema izložbu prema unapred datom prostoru ili najpre slika a onda se izložba – desi?

"Najčešće radim zato što moram, a zatim ono što sam već pripremio prilagođavam potrebi aktuelne galerije. Nevolja je što se i ova izložba, kao uostalom i sve ostale, zatvara a to znači da se platna pakuju, transportuju i smeštaju u improvizovani depo gde će čekati neku novu priliku", sa žaljenjem kaže autor bez ateljea, koji već 15 godina ima status istaknutog umetnika pa samim tim i uslov za dobijanje ateljea. "Nije to ništa neobično, tako se ovde živi, većina stvaralaca je na ivici opstanka, a i suočava se sa mnogobrojnim nelogičnostima pa ne može sebi da obezbedi atelje. I niko se ne buni, ćute, ljudi su izgubili energiju. Šta smo mi radili ovih tridesetak godina unazad, od kada su počeli ratovi? Neki su se približili vlastima i dobili sva potrebna sredstva. Niko da izađe na ulicu i da se pobuni zato što se predviđa nakaza ispred nekadašnje Železničke stanice, ili zbog premeštanje starog Železničkog mosta u park na Ušću. Mi smo narod koji ne postavlja pitanja i ne daje odgovore. Nama su ukinuli obrazovanje, a za kulturu se iz budžeta sramotno izdvaja ispod jedan posto. Sve su to nonsensi i apatija."

ODSUSTVO PRISUSTVA

Iskoraci njegove karijere bili su prva godina studija i Milica Stevanović, profesorka koju zove "umetnička majka" i koja je došla na njegovu najnoviju izložbu, kao i studijski boravci u Parizu i Diseldorfu, gde je imao i prvu izložbu u inostranstvu. I tada i sada, više mu znači da vidi postavku nego ko će da dođe na izložbu. "Tek kada su slike nameštene, to je kraj ozbiljnim preispitivanjima i dilemama. Veoma sam se radovao izložbi Odsustvo prisustva u Paviljonu "Cvijeta Zuzorić" 2012. godine. Bio sam znatiželjan kako će dela izgledati, zato što je reč o velikom prostoru, veoma zahtevnom. Izložio sam 64 platna, a svaka slika bila je moja nova adresa, kao da sam se sa svakim novim radom preselio u drugi stan. Moja dela su uvek posvećena sećanjima i emocijama, pa i naziv Odsustvo prisustva govori o našim osećanjima. Svakome se ponekad učini da je okružen poznatim stvarima, ljudima, idejama, a da to u stvarnosti nije tako, jer ni ljudi ni ideje nisu onakvi kako smo ih mi zamislili. Živimo više našu misao o životu, nego stvaran život."

Savo Peković, i uopšte autori klasične umetnosti, ne eksponiraju sebe nego svoje delo, što je suprotno od stava "umetnik je prisutan" koji prikazuje Marina Abramović izložbom Čistač u Muzeju savremene umetnosti, a i inače, drugim izložbama. "Marina Abramović je velika umetnica", tvrdi i moj sagovornik, "dobro je što je došla da pokaže kako treba da izgleda organizacija jedne ozbiljne izložbe, a i da smo u stanju da je izvedemo. Neophodno je da postoje različiti umetnički svetovi, ali uvek će, kao suprotnost performansima i savremenim tehnologijama i medijima, opstajati i klasična slika. Od deset velikih svetskih umetnika i sada se osam bavi klasičnim slikarstvom, na ovaj ili onaj način. Verujem da publika, barem njen veći deo, ne razume šta se to događa sa umetnošću čak i kada se radi o ljudima koji misle da su upućeni u njene aktuelne tokove, dok je na slici unutrašnje biće autora. Da bi počeo međusobni razgovor, biće posmatrača mora da se poklopi sa bićem umetnika. Nije slika prostor koji se može opisati rečima, prostor u kome se nalaze predmeti, predeli, portreti. Nije slika odraz ili podražavanje sveta, ona je sam svet. Nedavno sam bio na koncertu vrhunskog pijaniste Jevgenija Kisina i dok sam slušao Betovena, osetio sam da su moj organizam i svaka moja ćelija dovedeni u red. Hoću da kažem da umetnici žive, baveći se svojim poslom, u nekom paralelnom boljem svetu. Verujem da se to dogodi i publici koja ume da se prepusti, oseti i razume stvaralaštvo."

Profesor, magistar Savo Peković, ima i bogato pedagoško iskustvo. Između ostalog, kao stipendista francuske vlade, a u okviru projekta njihovog Ministarstva obrazovanja, predavao je slikarsku tehnologiju na Akademiji lepih umetnosti, bio je redovni profesor na Fakultetu za umetnost i dizajn Univerziteta Megatrend, a trenutno je redovni profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Trebinju Univerziteta Istočno Sarajevo.

Zbog iskustva u radu na privatnim i državnim fakultetima, a u vreme izuzetne medijske pažnje usmerene na Megatrend, nemoguće je zaobići tu temu. "Nije suština u pitanju da li postoji državno ili privatno obrazovanje, nego da li postoji kvalitetan i nekvalitetan odnos prema radu kako profesora tako i studenata. Ako profesor hoće da se bavi svojim poslom odgovorno, pošteno i čestito, nije važno da li predaje na privatnom ili državnom fakultetu. Podučavao sam generacije i generacije, i mnogi moji đaci, bez obzira sa kog su fakulteta, veoma su uspešni u onome čime se bave, ovde i u inostranstvu. Ivana Bašić je, na primer, završila na Megatrendu, a bila je naša kandidatkinja za Bijenale u Veneciji i uspešno je izlagala na Oktobarskom salonu, što nisu uspele mnoge njene kolege sa državnih fakulteta. Ponosan sam i na dve studentkinje iz Trebinja, Zoranu Milićević i Milicu Lojović, ona je došla iz malog sela blizu Gacka, a obe su uspele da u Beogradu na Fakultetu likovnih umetnosti upišu doktorske studije. Predajem studentima slikanje i crtanje, sve o vizuelnim poetikama, tehnikama, zanatima, objašnjavam im šta je vizuelna kultura, ali moj najvažniji posao je da decu inficiram ljubavlju, strašću ili bolešću koja se zove umetnost. Radim to na sve moguće načine. Najvažniji je prisan odnos. Cenim bliskost, poverenje. Onda je moguća svaka vrsta razgovora. Ako student oseti da ste mu prijatelj, tada će hteti da od vas dobije i znanje. Ja ih učim da budu dobri ljudi, da budu ljudi koji žele i uspevaju nekome nešto da daju."