Stave, dvadesetak kilometara od Valjeva, baš ispod Medvednika. Kroz centar sela put, nekoliko kafana, nekoliko kuća, osnovna škola, preko puta seosko fudbalsko igralište. Na ulazu u to igralište transparent Dani kupine, Stave 2008, tri devojčice-devojke, u neke bele kuhinjske prečage, sa so i ‘lebac. Jedan, veli, Dobro došli, iza njega, na to igralište, već gužva, po igralištu šatorčići, bijeli čadori, tu i pano manifestacije, skoro žut, Dani kupine, plod kupine, u neku teget boju, iz koje bije bujno i zeleno, a kakvo će biti, zelenilo.

Pod ti bijeli i mali čadori, kako u programu piše, Sajam poljoprivrede. Šta ima, vez, drugi gobleni, ta narodna jela, kajmak, pite, još pite, još veza, razni melšpajz, med, rakija, ima i suvenir šajkače, opančići, slike, neka intarzija sa slamu i sušeno cveće, motivi razni, priroda, crkva od ti’ biljaka, i nešto za šta reporter pita, Šta je to, umetnica spremno odgovara, Ako ne pogodite to je promašaj, reporteru izlete, ‘Tica, umetnica S. Ilić potvrdi sa ,Tako je, ‘tica, reporter već pun samopouzdanja krenu dalje, medovina, stade zagleda teglu orahovače u koju beše naslagano rezno voće, orasi, limun, smokve, kajsija, za ono sitno pogodi da je kikiriki.

KOL’KO PLAĆA CVETKO: Iduć’ tako po ti čadori novinar stiže na kraj igrališta, do potoka i visokog drveća, gde behu zastrte školske klupe na kojima behu izložene kupine u gajbama. Tu kolege već naveliko snimaju i tonski ‘vataju, reporter uhvati da cena mala, 12-15 dinara po kilu, da sinoć Cvetko plać’o 17 dinara, stane i on ‘vata šta jedan nad gajbama govori, Za naš kraj je ovo dobro, da se okupimo, da se vidimo, da vidi Srbija, i naši političari, i naši otkupljivači, da svet vidi šta mi imamo, šta proizvodimo, i šta moramo da bacimo, šta da radimo mi sa ovim, deset dinara, pa bi poručio političarima da se pozabave seljacima. Na to što izgovori seljak Petar Starčević aktivno se nadoveza, koje pitanjem, jedna medijska poslenica, Nadamo se da će sledeće godine, kad se vidimo, biti pameti u političara, i pameti, i poštenja, a Petar se dopuni sa, Daj bože…

Među ti bijeli čadori sa raznu ponudu i plavi čador patronažne službe, mere pritisak, mere šećer, vade druge rezultate. Na radnom mestu i radnom zadatku i viši patronažni tehničar Srba Simeunović, koji ima talenat za tu poeziju, i koji mnogo voli da nastupa po ti razni susreti i panađuri. Srba već izvadio bijele ‘artije, ko da se preslišava za nastup, specijalno pis’o, beležimo, Turci bili gamad i barabe/ ovi sada uzimaju džabe… Ima on i ti’ i Onih stihova, isto specijalno pisani, Osta mala u kupini grešna/ što se stuka kad je poljubešna… Od te sorte i nadahnuća i Zoran Ninić, od Osečine slavne, on u narodnom odelu ide po ti čadori, u harmoniku dalapira i sitno glasom akorde rimuje, S Medvednika vetar piri/ dok kupina zrije/ Ni otkupna niska cena/ sprečila nas nije…

Bi i čador u kome je estradni umetnik sa bradicu plus šeširić Andrija Vuković, umetničko ime Andrija Vuk, originalno nudio svoj proizvod, Povratak srpskog zvuka sa zvucima Andrije Vuka. Jopet te kolege, jopet se snima i ‘vata, jedan meštanin udario po nisku cenu, ali da nije samo to problem, tu šljiva, tu meso, mleko, poslali telegram Ministarstvu, traže da budu razgovori o tome, neće oni krizu i protesti, samo razgovori, napravili su vašar, napravili priču, skrenuli pažnju, eto toliko, ni pop nije ‘teo da im osvešta priredbu, rek’o da kupina nije pravoslavna, šta dalje da priča kad tri dana nemaju struju.

Sa prirodne zelen bine, koja se nastavljala na to igralište, krenu program, taj folklor: nedelja, publike kol’ko ‘oćeš, ima i oni koji na zadatku, uz predsednicu Turističke organizacije Valjevo, koja tu zato što iz G17, sve ‘oda jedna ekspertica sa noge i pripadajući šeširić, pristig’o i poslanik SPS-a, radikala, tu i demokrate, sve nešto državnički pokazivaju sa ruke u tu masu i narod, jedino nigde onog njihovog ministra Šutanovca da iskoristi priliku, digne tri prsta, u ime Svetog trojstva pozove đenerala Ratka – koji nedaleko na livadici ima tačno 201. košnicu – da se preda. U to se pročita voditelj, Dragi domaćini, ljubitelji jagodičastog voća, i ostali nam dragi gosti, dobar dan, i dobro došli na prvu tradicionalnu manifestaciju Dani kupine, koja pretenduje da postane tradicionalni privredno-turistički skup… Za mikrofon stade potpredsednica Privredne komore Srbije Vida Džagić, svima zemljački nazva boga, nazva dobar dan, požele svima da se osećaju lepo, pa zvanično nastavi da mnogi nisu verovali u Dan kupine, ona jeste, i danas su ovde, još nastavi, Da pokažemo sav preduzetnički potencijal ovog kraja, da pokažemo duh, snagu, i umeće življenja naroda na ovim prostorima, i da pokažemo sve njegove prirodne lepote…

KAKAV JE UKUS: Nastupi frulaš koji se odsvirali, stupi Zoran Ninić od Osečine, koji je za ovu posebnu priliku brižljivo odabrao kompozicije, sačeka se tehnika, pa sićušni Milan krupno oplete, Oj Srbijo primi pozdrav iz valjevskih Stava/ Dan kupine proslavljamo ispod svoda plava… Publika zatraži još i jošte, bi još i jošte, Od Valjeva do Vrnjačke banje/ najlepše je Suvodanje… Ondak turistički inspektor Nedeljković sve oplemeni svojim prijatnim Oj golube, moj golube glasom, sa svoju ukrštenu rimu nastupi i onaj pjesnik što nastupa na Dvoru Pjevčević, Opet se srpska frula čuje/ s njom se napeva slavuj na grani/ po livadama pčele bruje/ vide se šajkače i šiljkani…

Uto prođe glas da stig’o ambasador Japana, pogledamo, jesu kola sa diplomatskim tablicama, jeste i Japanac, pitamo, jeste i ambasador, Tadaši Nagaji. Još pitamo, došao kao gost Udruženja invalidnih lica iz Beograda, koji su na Stavama gosti Žene zmaja Dragice Stepanović. Ambasadora primi potpredsednica PKS Vida, krenuše po ti bijeli čadori, pokazaše ambasadoru – koji beše bez pratnje, izletnički obučen – srpsku ponudu, opančiće, pa medovinu, pa šajkaču malu, razne pite, razne proje, pasulj, punjene paprike, sarmice, uštipke, i svega što je bilo. Ovaj učtivo klimajući učtivo sve ispogleda, dovedoše ga i do potoka u te kupine, proba kupinu, klimnu, seljaci povikaše, A ukus, ambasador još jednom učtivo klimnu, doneše i gajbu sa malinom, proba i malinu, stadoše da ga zavode u još pite i uštipaka, sa bine se viknu onaj Andrej Vuk, koji imaše načisto scenski i sa pokazivanjem nastup, Iznad plavih valjevskih šljivika…

Dok je ambasador učtivo prob’o šestu pitu, primače mu se pjesnik Pjevčević, dariva mu svoju 166. knjigu, reče, da pozdravi Miću, ambasador uze knjigu, učtivo odgovori, Dobro, oko ambasadora se navališe ti’ novinari, ovaj učtivo pokuša da kaže da nije znao za ovu manifestaciju, da došao na izlet na poziv Udruženja invalidnih lica koje pomaže japanska vlada, ali jok, poslenici javne reči navalili sa pitanja, jedan pita, Kakve su kupine, drugi ga dopunjuje, Kakav je ukus, treći k’o da ima pravo pitanje, Da li prvi put vidite kupinu, ambasador se pravda, tek stig’o, sve lepo, lepo je vreme…

Ambasador je još im’o da odgovara na pitanja o toj kupini, na binu sa specijalni stihovi stade i patronažni Srba Simeunović, Oj Javorka nemoj da me kudiš/ šta ti meni u kupini nudiš/ Nije leško izašla iz mode/ nisu decu donosile rode/ U kupini zorno si shvatila/ da se roda u gaće vratila… Bi još ti’ vaskurzijevdan stihova, jopet, sad sa autobiografsku pesmu, bi Milanče od Osečine slavne, Pitaju me, odakle si brale/ a ja kažem, iz varoši male/ Podgorac sam, time se ponosim/ jer šiljkane i šajkaču nosim…

Dok još bilo radosti i ushićenja programom na bini pročitaše ko ima najveći, ko najbolji kupinjak, rekoše da programu kraj, oko ambasadora još se gomilaše tije novinari, stigli i do pitanja o malini, na red, što se taj publicitet tiče, stigla i Dragica Stepanović iz Suvodanja, koje tu, ona ima titulu Privredne komore Srbije "Žena zmaj", ona, i kao takva, nosilac jednog od prvih 200 srpskih pasoša. Dragica u frizuru, u nošnju, bavi se poljoprivredom, bavi se seoskim turizmom, narodnom radinošću, članica Udruženja poslovnih žena, priznanje dobila za najmodel zapošljavanja, do sad je ona nosila tu titulu, sad titula nosi nju, ima motivaciju za sve, ne popušta.

Bi pravi kraj, bi ručak pod dvije velike šatre, gulaš, sitno plus mlado pečenje. Među narod sede i gospodin ambasador Japana, domaćini pred njega staviše veliku praseću glavu, do nje, takav je vele red, prineše i jagnjeću glavučicu, neće da čuju, sve ima da se proba.