Američki snajperista
Strava u Ulici brestovoj
Dok izađe ovaj broj "Vremena" iz štampe, nepoznati snajperista će možda biti uhvaćen, a njegovu priču imaće priliku da čuje ceo svet. Pomahnitali vijetnamski veteran/međunarodni terorista ostavlja tragove i čeka da bude uhvaćen
Tri nedelje posle prvog napada snajperiste iz predgrađa četiri oblasti Vašington D.C. čini se da je malo toga poznato policiji ili dostupno medijima. Ne zna se da li je u pitanju domaći ludak ili ga treba tražiti u redovima "jugoslovenskih dezertera", kako su neke agencije izvestile pa potom objavile demanti, a na CNN-u emitovan je apel nadležnog policajca Čarlsa Musa da im se terorista obrati telefonom. Činjenice govore da je beli kombi uvek bio viđen u blizini mesta ubistva, i to je za sada jedino sigurno što zna vašingtonska policija. Takođe se pretpostavlja da je u pitanju muškarac "maslinastog tena", kako tvrde neki očevici poslednjeg ubistva, kao i da je možda koristio automatsku pušku AK-74 ruske proizvodnje. Jedan američki analitičar iz redova bezbednosti kaže za CNN da "niko nije video da neko izlazi ili ulazi iz tog vozila sa puškom, puca iz njega ili sa njega", istovremeno prebacujući medijima da iznose teorije koje nisu od koristi.
"NE ČUJEMO DOBRO": Devet ubistava, jedan promašaj, troje povređenih; tri ubistva izvršena su u oblasti Virdžinija, a šest u okrugu Montgomeri. Prva žrtva sredovečni Džejms Martin nastradao je usred bela dana na parkingu supermarketa koji se nalazio tačno ispred policijske stanice. Pet milja dalje snajperista je usmrtio Džejmsa Sonija Bjukenena, a pola sata kasnije i Premkumara Valekara, taksistu induskog porekla dok je točio benzin. Taksistu je ćerka identifikovala prepoznavši na TV-u američku zastavu koju je njen otac držao na zadnjem prozoru taksija. Dve milje dalje snajperski metak pogodio je Saru Ramos dok je, ne znajući šta se dešava, sedela na klupi u parku. Tada je prvi put primećen beli kombi i dok je policija kretala u potragu za vozilom, snajperista je usmrtio Lori Luis Riveru na Šelovoj pumpi. Ubrzo je pogođen i 72-godišnji Paskal Šarlot. Zatim je na parkingu u oblasti Spotsilvanija, oko 120 kilometara udaljenom od oblasti u kojima je do tada delovao snajperista, ranjena još jedna žena.
Ubrzo ubica se opet pojavio 7. oktobra u mestu Bouvi. Na dvadeset koraka ispred školske zgrade snajperista je usmerio cev svoje puške u 13-godišnjeg dečaka koga je tetka minut ranije dovezla kolima. "Upucan sam", dečak je rekao učiteljici držeći se za stomak. Tada je prvi put snajperista ostavio trag za sobom. U blizini škole nađena je smrtna tarot karta sa porukom: "Gospodine policajče, ja sam Bog". Pretposlednja žrtva snajperiste je Linda Frenklin, analitičar FBI-ja i majka dvoje dece, nastradala takođe na parkingu u mestu Falls Church. Ovo ubistvo je karakteristično po tome što je izvršeno sa manje udaljenosti nego inače, ubica je bio neoprezniji pa su neki očevici mogli sa sigurnošću da potvrde pol ubice i vrstu oružja iz kojeg je pucano – puška AK-74 ruske proizvodnje, precizna u rasponu od 450 metara – cal. 5,56 x 85mm. Ubica je potom usmrtio na benzinskoj pumpi u blizini autoputa sledeću žrtvu u oblasti Princ Vilijams, a dan posle na oko 90 kilometara jugozapadno od D.C. pogođen je još jedan čovek. Poslednji napad desio se u subotu 20. oktobra u mestu Ešvil isped restorana Ponderosa kada je ranjen 37-godišnji čovek. Snajperista iz predgrađa je i tada ostavio trag: nejasna poruka nađena je u drvetu iza restorana.
Čarls Mos, glavnokomandujući tima koji vodi istragu, uputio je tada preko medija poruku ubici: "Osoba koju si zvao nije mogla da čuje ono što si rekao. Ton je bio nejasan i mi želimo jasno da te čujemo. Zovi nas ponovo da bismo mogli jasno da te čujemo." Iz ovoga što je Mos rekao zaključuje se da je snajperista pokušao da se obrati policiji, ali policija ne otkriva šta je pri tom ubica poručio ili tražio. Procenjeno je da oko 2000 ljudi radi na slučaju snajperiste, uključujući Biro za alkohol, duvan i vatrogasne jedinice, lokalnu policiju i FBI. Posle ubistva Linde Frenklin lokalne vlasti su zatražile pomoć armije, a Donald Ramsfeld, ministar odbrane SAD, odobrio je istražnim organima zahtev za nadgledanje terena vojnim avionom sa pilotom koga će pratiti agenti FBI-ja. Istražni organi ne isključuju mogućnost da je posredi veća teroristička grupa, domaća ili međunarodna, čiji je cilj držanje zajednice u konstantnom strahu. Na zahtev FBI-ja vojska je započela pretraživanje dosijea svojih bivših pripadnika koji su prošli snajpersku obuku, a zatim su udaljeni iz službe ili su je samovoljno napustili.
TAROT: Američka štampa navodi da je nađeno više tarot karata na mestima ubistva, dok policijski izvori demantuju tu vest. Smrtna tarot karta nađena u školskom dvorištu može da ukazuje na to da je snajperista učestvovao u vijetnamskom ratu. Naime, magazin "Time" piše da su tarot karte sa oznakom "smrt" tokom vijetnamskog rata ostavljane na leševima vijetkongovaca. U svakom slučaju, tarot karta je poslata na DNA analizu otisaka prstiju u FBI, mada je malo verovatno da ih je ostavio ubica. "Serijske ubice ponekad ostavljaju male nagoveštaje o sebi, žele da javnost zna ponešto o njima, ko su i šta rade", kaže Džejmi Grin, klinički i forenzički psiholog. "Oni žele priznanje." Jedan od mnogobrojnih FBI profajlera (koji su uneli veliku pometnju u istragu, tvrdi policija) Kim Rosmo sumnja u to da ubica bira žrtve slučajno: "Nasumična ubistva nisu nasumična u matematičkom smislu."
Policija zasad nema glavnog osumnjičenog. Pretresani su mnogi beli kombiji, po prijavama hapšeni razni "sumnjivci u kamuflažnom odelu" pa se posle ispostavilo da su u pitanju lovci sa strelom i lukom u zadnjem delu kombija. Dan posle poslednjeg napada snajperiste, u Ričmondu su privedena dvojica Latinoamerikanaca na benzinskoj pumpi i posle ispitivanja puštena su na slobodu. Mediji navode, prema neimenovanim policijskim izvorima, da je snajperista telefonirao policiji koristeći modulator glasa iz telefonske govornice sa benzinske pumpe na kojoj su uhapšena ova dvojica. Raspisana je nagrada od pola miliona dolara za informaciju o serijskom ubici, objavljen je broj telefona na kome građani non-stop mogu da informišu policiju, a otvorena je i on-line internet adresa. Eksperti za policijska pitanja žale se medijima da je došlo do mešanja nadležnosti budući da su uključeni istražni organi iz četiri okruga. U okrugu Virdžinija, gde su izvršena tri ubistva, nadaju se da će baš oni uhvatiti snajperistu iz predgrađa, a potom ga osuditi na smrtnu kaznu koja je kod njih na snazi.
U istrazi se pored profajlera, eksperata za serijska ubistva, vidovnjaka koriste usluge i serijskih ubica koji leže u zatvorima. Jedan od njih, Dejvid Berkovic, koji služi 6×25 godina robije zbog ubistva šestoro i ranjavanja sedmoro ljudi u Njujorku od 1976. do 1977. godine, obratio se "kolegi" snajperisti u pismu koje su objavili svi mediji. "Sin Semov", kako je Berkovic sebe nazvao, ljubazno je zamolio snajperistu da "prestane da povređuje nevine ljude", navodeći pri tom da "oseća da je ta osoba besna na FBI, predstavnike zakona, a možda i na čitavu vladu SAD". Berkovic je inače priznao sopstvene zločine godinu dana po hapšenju, rekavši da mu je "komšijski pas naredio da pobije te ljude". Kao i za sada nepoznati snajperista, Berkovic je posle izvršenog zločina ostavljao poruke za sobom: "Ja sam čudovište. Ja sam sin Semov". Bivši FBI profajler Klinton Van Zant kaže da se ovaj slučaj razlikuje po tome što ubica želi da stupi u kontakt s policijom za razliku od tipskog serijskog ubice kakav je, recimo, Semov sin.
MATEMATIKA: Prvi metak, ispaljen 2. oktobra u Aspen hilu, predgrađu Vašingtona, napravio je rupu na prozoru "Michael’s" prodavnice i proleteo iznad glave kasirke, ali nikoga nije usmrtio. Čaure metka nađene na podu prodavnice, nedaleko od figura od marcipana mlade i mladoženje, upozoravale su da bez obzira na to koliko je komšiluk miran a okruženje bezbedno svaki građanin može biti žrtva – piše magazine "Time" u tekstu koji je dospeo na naslovnu stranu. Snajperistu niko nije primetio, ni tada a ni prilikom sledećih napada, uprkos velikom broju ljudi koji se kretao ulicama. Ispostavilo se da su predgrađa sa bezbrojnim neonskim reklamama i anonimnim radnjicama bolja strelišta od tamnih uličica. Žrtve koje je snajperista birao nasumično različitih su nacionalnosti, boje kože, uzrasta, pola, i profesije (FBI analitičar, pejzažista, čistačica, dadilja), a nastradali su prilikom obavljanja rutinskih aktivnosti na rutinskim mestima kao što su parkinzi, restorani, supermarketi, parkovi… U okruzima Merilen i Virdžinija većina škola i koledža je zatvorena posle ubistva dečaka i strah se uvukao među stanovništvo svih oblasti države Vašington. Trgovina štitovima, kacigama, gas-maskama, neprobojnim odelima i drugim zaštitnim odevnim predmetima procvetala je u državama Vašington i Njujork.
Sa druge strane, novinari i eksperti pokušavaju da dođu do neke teorije: jedanaest pokušaja ubistva, devet ubistava = 9/11, septembar jedanaesti, dan kad je izveden napad na Svetski trgovinski centar (STC). Posle poslednjeg, dvanaestog napada, opet je datum poslužio za teoriju o najavama sledećeg terorističkog napada, sa inverzivnim tumačenjem datuma: 9/12 = deveti decembar. Većina teorija vezana za uvozni terorizam bazira se na pretpostavci da je Vašington poprište zločinačkih zbivanja zbog toga što je 11. septembra 2001. olako prošao. U međuvremenu, dok se ne otkrije ubica u oblastima Vašingon D.C. buja korov ksenofobije, biljke koja je našla plodno zemljište naročito posle napada na STC.
Kako izbeći metak
Iako snajperista vreba možda baš tu iza ugla, život u ugroženim oblastima Vašington D.C. ide dalje. Mora da se ode u nabavku u supermarket, mora da se radi, mora da se uđe u kola ili taksi… Jedno od uputstava za preživljavanje sastavio je profesionalac obučen za hvatanje snajperista i uputio ga na e-mail adrese svojih prijatelja koji žive i rade u oblastima Vašington D.C.
U prvom delu poruke autor objašnjava način rada snajperiste tumačenjem poznatih činjenica: prvi udar je izveo u svojoj oblasti po principu "jedan metak, jedan žrtva", ne gađa prvu osobu koja mu se pojavi na nišanu, već traži idealne uslove za preciznost… Zatim daje uputstva za izbegavanje snajperskog metka: izbegavajte nepotrebne poslove, povedite nekoga sa sobom, nemojte se zadržavati ispred vrata automobila, kupljene namirnice stavite na zadnje sedište kako biste mogli brzo da ih zgrabite i uteknete u kuću, na semaforu držite zatvorene prozore, hodajte cik-cak i krećite se po uglovima, nikada u pravoj liniji više od 20 koraka, koristite kola kao zaklon jer ubica čeka u nekom ulazu, parkirajte se najbliže što možete, hodajte daleko od žbunova i izbegavajte predgrađa, uzimajte hranu u "drive thru" restoranima brze hrane…
Ako se slučajno zateknete sami na ulicama predgrađa, kaže autor, gde vas može ugledati snajperista, često se osvrćite, gledajte preko ramena u daljinu i postarajte se da ubica to primeti – možda će ustuknuti ako pomisli da ga je još neko primetio. Nagovestite mu da možete lako da stupite u kontakt s drugim ljudima i da on može biti uhvaćen. A ako vam je sve ovo komplikovano, ostanite kod kuće – zaključuje ekspert za snajperiste.
Na licu mesta: Glava u torbi, a kaciga na glavi
Devetoro nastradalih na četiri miliona stanovnika u oblasti – statistika kaže da nema mesta za paniku. Međutim, na iracionalnom, stomačnom nivou izgleda sasvim drugačije: svaki stanovnik ima utisak da je na nišanu puške snajperiste–sadiste
Specijalno iz Kensingtona, Merilend
Juče sam uočila jednu ženu na izlasku iz parfimerije: osmotrila je parking prostor koji je trebalo preći, duboko je uvukla glavu među ramena i trčećim cik-cak korakom uputila se ka svom "fordu taunusu". U sekundi sam shvatila: žena je bežala od snajperiste koji od 2. oktobra teroriše oblast Vašington DC. Devetoro ljudi je hladnokrvno ubijeno, a još troje ranjeno dok je obavljalo svakodnevne uobičajene aktivnosti; nastradali su usred pauze na klupi u parku ispred kuće, tokom tegljenja namirnica iz supermarketa, utovara istih u prtljažnik ili na benzinskoj pumpi.
Devetoro nastradalih na četiri miliona stanovnika u oblasti – statistika kaže da nema mesta za paniku. Međutim, na iracionalnom, stomačnom nivou izgleda sasvim drugačije: svaki stanovnik ima utisak da je na nišanu puške snajperiste-sadiste. Znam da to zvuči prilično patetično u poređenju sa 78 dana bombardovanja, ali takva je trenutna situacija u oblasti DC. Na nekim benzinskim pumpama osvanula su plastična šatorska krila, drugi su unajmili takozvane anđele čuvare za točenje benzina histeričnim mušterijama, ali ono što je svima zajedničko jeste štampanje priručnika za izbegavanje snajperskog metka. Kao bivši policijski reporter, priznajem da sam budnija i opreznija nego do sada, ali i odlučna da ne podlegnem sveopštoj razarajućoj paranoji. Nemilosrdni mediji otežavaju celu stvar sa dramatičnim naslovnim stranicama posvećenim ovim nasumičnim ubistvima, dok vlasti prikupljaju poene eksploatišući sveopšti i sveprisutan strah.
Pet od prvih devet ubistava snajperom odigrao se u radijusu od dve i po milje od mojih ulaznih vrata. Zapravo, u trenutku kad je ludilo počelo sipala sam benzin na maloj pumpi u komšiluku, koja je udaljena manje od 100 jardi od mesta gde je ustreljena mlada guvernanta dok je pumpala gume na svom kombiju na kensingtonskoj Šelovoj pumpi. Jutros, dok sam uz gunđanje čistila nedeljni nanos lišća i žirova ispred svojih vrata, prišao mi je Aladin, sused Marokanac, i šaljivo mi se obratio: "Gde ti je PVO jakna i kaciga za bicikl?" Dok je zamicao iza ćoška vozeći se na posao, uzvratila sam mu iz sveg glasa: "A gde je tvoj vetrobran?", pokušavajući na taj način da se oduprem ludilu koje nam nameće sadista snajperista. I pre njegove pojave, maksimalna budnost bila je preovlađujuće raspoloženje u američkom društvu. Danas je to najuočljivije i najistinitije u predgrađima Vašingtona.
Od avgusta naovamo nekoliko događaja dovelo je građanstvo do same ivice izdržljivosti: zveckanje Bušove administracije oružjem radi sticanja podrške za rat protiv Iraka, sentimentalna godišnjica terorističkog napada na STC u septembru 2001. godine, a s tim u vezi i ograničavanje ličnih i građanskih sloboda. Ovonedeljna vest da Severna Koreja poseduje nuklearno naoružanje intenzivirala je osećanje da su stvari u svetu izmakle kontroli. Bušova administracija zauzela je pristup "tata zna najbolje" prema javnosti, a glasačima je sugerisano da ne pitaju ništa, već da veruju. Možda u Beloj kući postoji predajnik koji emituje signale: "Ne brinite. Budite srećni. U većini smo. Sve ćemo srediti". Zapravo, učestale izjave predsednika Buša "ili ste sa nama, ili ste protiv nas" uticale su na ponašanje većine demokrata u parlamentu, kao i na stav medija čiji se kriticizam potpuno izgubio. U novom, Bušovom "sve opasnijem svetu", političari i drugi pripadnici političke javnosti koji se usude da se suprotstave unilateralističkoj viziji svemoćne administracije ili, pak, da dovedu u pitanje pretnje upućene Iraku rizikuju da budu proglašeni "nepatriotama" ili, još gore, "izdajnicima".
Danas, dve nedelje pre ključnih izbora, republikanci su isukali velike mačeve na demokrate koji su u protekloj dekadi glasali protiv povećavanja odbrambenih potencijala zemlje. Svako ko je glasao protiv skorašnje rezolucije kojom se autorizuje sva neophodna sila protiv Iraka ili se protivi mentalitetu prvi-udarac-je-naše-pravo naročito je podložan političkom blickrig-advertajzingu sa desnice. Pol Velstoun, progresivni demokrata iz Minesote koji je glasao protiv pomenute rezolucije i predstavlja trn u oku Bušove administracije, napadnut je od republikanskih "dilera strahom". Oko dotičnog senatora podigla se velika prašina i pojavile su se teorije da ako republikanci uspeju da izbace Velstouna iz parlamenta, uspeće ponovo da preuzmu vlast. Ako se to dogodi, ućutkaće se glasovi protiv politike koju vodi Bušova administracija a tiču se potrebe finansiranja "Star Wars" raketnog programa, rešavanja problema narkotika i mentalnog zdravlja. Ali, čak i oni koji su glasali za rezoluciju, poput senatora Maksa Klilanda, demokrate iz Džordžije koji je izgubio obe noge u Vijetnamu, nisu gadljivi na trgovinu strahom. Priča o Klilendu je posebno teška za varenje – umereni senator preusmerio je neke takse koje je uvela Bušova administracija na istraživanja u sektoru biološkog oružja u cilju potpomaganja borbe protiv globalnog terorizma. Uprkos tome, republikanci postavljaju pitanje Klilendovog patriotizma i brige za nacionalnu bezbednost upoređujući ga sa Osamom bin Ladenom, Sadamom Huseinom i teroristima koji su izveli napad 9/11/01.
Nema sumnje da je današnje biračko telo mnogo uplašenije zbog terorističkih napada na Njujork i Pentagon. Ni slučajevi trovanja antraksom nisu rešeni, a postojanje terorističkih ćelija negde u svetu ili u zemlji deluje onespokojavajuće na stanovništvo širom Amerike. Najnoviji razvoj događaja vodi u situaciju da obični ljudi u vašingtonskoj oblasti moraju da strepe za svoju ličnu bezbednost, strahujući da će ludak (ili ludača) uperiti cev svoje puške u njihovom pravcu po principu "slučajnog uzorka". Republikanci se, u frenetičnim pokušajima da konsoliduju svoje redove i povrate moć, ne libe besprizorne upotrebe straha u političke svrhe, a patriotizam koriste kao sredstvo za iskušavanje i varanje naroda.
* * * * *
Made in USA
Jedan moj zaverenički raspoložen prijatelj, Ljubiša, u normalnim okolnostima razborit i promišljen mikrobiolog, otišao je toliko daleko u teoriji da su ovdašnji snajperski napadi zapravo orkestrirani od strane Bušove administracije kao sredstvo širenja faktora straha u javnosti: "…da bi nas naterao da podržimo bilo koji odbrambeni plan ili rat iz njegovih snova", tako je otprilike rekao. Malo sam ga izgrdila i odbacila njegovu hipotezu, mislim da čak ni ja nisam toliko cinična. Međutim, budući da su američka administracija i vojni resursi fokusirani na borbu protiv terorizma u stranim zemljama, malo ko je primetio da je došlo do erozije savremenog američkog načina života. Ova snajperska ubistva u prestoničkoj oblasti, zajedno sa 19 drugih ubistava koje prezauzeta policija sada zove "tradicionalna ubistva" (sa čijim su podvrstama urbanog nasilja mnogi ljudi suočeni svaki dan), samo su jedna od naznaka da se u Americi, koja je do sada nasilje isključivo izvozila u strane zemlje, prikrada zastrašujući terorizam domaće proizvodnje.
Joan McQueeney–Mitrić, nezavisni novinar
