Kada sam pre četiri godine bio na Zanzibaru, upoznao sam se sa jezivim detaljima Zanzibarske revolucije 1964. (“Vreme” broj 1464) tokom koje je počinjen jedini genocid u istoriji koji je gotovo u potpunosti snimljen kamerom. Naime, tu se zatekla ekipa italijanskih dokumentarista koji su snimali film Africa Addio posvećen dekolonizaciji Crnog kontinenta. Italijani su iz helikoptera uspeli da snime neverovatne scene koje su posle ubacili u film: vidimo nepregledne kolone arapskih civila koji marširaju putevima između palmi i izgledaju kao neka džinovska bela zmija. Kada se helikopter približi, uočavaju se naoružani crni stražari koji ih sprovode, a nešto kasnije, grupe od po sto ljudi se odvajaju i šalju u unapred pripremljene plitke jame gde ih ubijaju. Jedan od onih koji su izbegli ovaj genocid bio je Farok Bulsara, koji će se deceniju kasnije proslaviti kao Fredi Merkjuri.

Sa tim slikama u glavi iskrcao sam se prošle nedelje u luci Matrah pored Maskata, glavnog grada Sultanata Oman. Kao i veliki broj drugih institucija i toponima u zemlji, luka nosi ime Kabusa ibn Said el Saida, kontroverznog ali progresivnog sultana koji je vladao zemljom tačno 50 godina.

Prolazimo uobičajenu proceduru “odbijanja ponuda” kada su ovakva mesta u pitanju. Prvo vam nude zvanični “hop-on hop-off” autobus za razgledanje grada po ceni od 75 evra po osobi. Nešto dalje je prvi krug taksista koji zatim nudi cenu trosatnog razgledanja grada za 100 evra po automobilu sa četiri osobe, da biste na kraju stigli do taksista na samom izlazu iz luke sa kojima se dogovorite za 60 evra po automobilu, što je prihvatljivih 15 evra po sobi.

Prva stanica naše posete je Velika džamija, a ona, pogađate, nosi ime sultana Kabusa koji je dao nalog da počne njena gradnja. Zvanično otvorena 2001, Velika džamija sultana Kabusa prima 25.000 vernika i ima pet minareta od kojih najviši ima 90 metara. Napravljena je od 300.000 tona kamena sa vratima i prozorima od drveta i stakla. Velika “muška dvorana” prima 6.500 vernika koji mogu da se mole u isto vreme, a manja “ženska dvorana” 750.

Žene u našoj grupi dobile su marame kojima su pokrile glavu, a mi koji smo bili u šortsevima morali smo za 8 evra da iznajmimo arapske kaftane. Prvo što vidimo su velike površine pod cvećem i vodom. Setih se Andrića: ”Teško je naći na Orijentu građevinu koja je cela lepa, čista i kojoj se ništa ne bi moglo prigovoriti. Ali, s druge strane, ne postoji na Istoku građevina koja, ma kako oronula i zapuštena bila, nema bar pedalj zelene bašte, ili česmu žive vode, ili samo jednu jedinu saksiju sa pažljivo negovanim cvećem minđušice ili ruže mesečarke!”

Persijski tepih u Velikoj dvorani ima čak 1.700.000.000 čvorova, pokriva 4.343 kvadratnih metara, težak je 21 tonu i trebalo je četiri godine da ga Iran Carpet Company napravi. Nekada je bio najveći tepih na svetu, da bi nakon izgradnje Džamije šeika Zajeda u Abu Dabiju pao na drugo mesto. Iznad tepiha i vernika visi luster visok 14 metara (delo italijanske kompanije Fausting). I on je izgubio svoju poziciju najvećeg na svetu kada je napravljena Džamija šeika Zajeda u Abu Dabiju. Težak je 8,5 tona, sadrži 600.000 kristala i 1.122 halogene svetiljke.

Sledeća tačka naše posete bila je zgrada Kraljevske opere (The Royal Opera House Muscat), koja spolja nije impresivna kao Sidnejska, na primer, ali njen enterijer vas bukvalno ostavlja bez dana. Razgledanje sa vodičem košta 8 evra.

Zgrada opere se nalazi u ulici koja, naravno, nosi ime sultana Kabusa, velikog ljubitelja opere i umetnosti uopšte. Ima 1.100 mesta, a otvorio ju je španski tenor Plasido Domingo izvodeći operu Turandot. Na njenim daskama nastupali su i Andrea Bočeli i Rene Fleming. Dok nas vodi po prostranom holu, vodič nam pokazuje stare i retke instrumente koje je sultan dobijao na poklon, neki od njih su čak iz 18. veka.

Vozač nam predlaže da produžimo našu turu za još jedan sat jer je ostalo da obiđemo i Palatu al Alam, jednu od šest sultanovih rezidencija. Sve ostalo možemo i pešice. Palatu je pre 200 godina sagradio sultan Bin Ahmed koji je vladao Omanom, predak sadašnjeg vladara sultana Haitama. Palata sa fasadom u plavoj i zlatnoj boji nije otvorena za javnost, ali je moguće prići samoj ogradi i fotografisati je. Pored palate su tvrđave Mirani i Džalali koje su još u 16. veku sagradili Portugalci.

Inače, sultan Kabus došao je na vlast 1970. kada je uz pomoć Britanaca svrgnuo sa prestola svog oca Saida Bin Tajmura. Dok je svrnuti sultan provodio poslednje dane u Hotelu Dorchester u Londonu, njegov sin je učvršćivao vlast u zemlji.

Pored reformi koje je sproveo, sultan Kabus je imao istančan ukus za umetnost: voleo je klasičnu muziku, a bio je posebni poklonik orgulja. Oženio se 1976. jednom rođakom, ali je brak u kojem nije bilo dece završen razvodom tri godine kasnije. Londonski “Tajms” je u tekstu povodom Kabusove smrti 2020. naveo često pominjane insinuacije kako je sultan bio naklonjen sopstvenom polu.

Ipak, Kabus će ostati upamćen po tome što je u turbulentnom okruženju (u susednom Jemenu se već godinama vodio građanski rat) uspeo od svoje zemlje da napravi “Švajcarsku Arabijskog poluostrva” i diplomatsku luku u koju radi pregovora dolaze predstavnici zaraćenih strana.

Kada je 1970. svrgnuo svog oca, Kabus je seo na tron siromašnog sultanata u kojem su vladali siromaštvo, nepismenost i bolesti. Akt o ukidanju ropstva bio je jedan od prvih koje je po dolasku na vlast potpisao. Prosečni životni vek u Omanu bio je 40 godina, a u celoj zemlji bilo je samo 9,6 kilometara asfaltnih puteva. Danas je očekivani životni vek 70 godina, a pismenih u zemlji je više od 90 odsto.

Dan nakon sultanove smrti otvoren je koverat u kojem je Kabus, koji nije imao potomstvo, naveo ime svog naslednika. Sadašnji sultan Haitam bin Tarik ima 67 godina, dva sina i dve ćerke. Stariji sultanov sin je ujedno i aktuelni ministar kulture, sporta i omladine.

Dogovorenu vožnju završili smo kod suka (pijace) u luci Matrah odakle smo posle kraćeg razgledanja otišli u restoran “Bait al Luban Omani”, koji mi je nekoliko sati ranije preporučila poznanica iz Novog Sada što sam je slučajno sreo u Velikoj džamiji. Dok smo uživali u omanskim specijalitetima, posebno u šuvi (sitno cepkanoj pečenoj jagnjetini koja se služi uz pirinač) i omanskoj kafi sa đumbirom sličnoj onoj koju sam pio u jednom lokalu u Via Dolorosa u Jerusalimu, javio mi se Nenad Valentik, kolega sa kojim sam radio pre 20 godina, a koji proteklih 10 godina živi i radi u Omanu.

“Tvoj steg na svakom gradu je gde ti se neko raduje!”, pevao je Balašević u svom hitu Živeti slobodno i bio je u pravu. Najveća je radost kada u svakom od gradova u koji doputujete imate po nekog prijatelja sa kojim ćete podeliti bocu vina, koji će vas sporednim ulicama dovesti do luke kada kasnite na brod.

Nenad nas čeka ispred restorana obučen u beli kaftan, sa arapskom kapom na glavi, pustio je bradu i izgleda kao autentični Omanac. Dok se vozimo kroz predgrađa Maskata, Nenad nam objašnjava kako je u zemlji dugo bila zabranjeno podizanje zgrada koje bi nadvisile minarete džamija, što je dovelo do toga da Oman izgleda potpuno drugačije u odnosu na Abu Dabi, Dubai ili Dohu, koje odlikuju višespratni oblakoderi. Izgleda kao “Orijent kakav je nekad bio”, da parafraziramo čuvenu reklamu za hrvatsko more sa CNN-a (“Mediterranean as it one was”).

Pošto je bilo ostalo manje od dva sata do isplovljavanja našeg kruzera, odlazimo na terasu Hotela Crown Plaza sa koje se pruža možda jedan od najlepših pogleda u ovom delu sveta. Talasi Omanskog zaliva, pesak i palme u odblesku popodnevnog sunca bili su savršen ambijent za završetak dana u sultanatu. Nisam izdržao, spustio sam se dugačkim stepenicama do obale i borio se nekoliko minuta sa talasima pristiglim iz Indijskog okeana dok sam pokušavao da plivam.

Kada smo stigli u luku, na razglasu su već izgovarali naša imena i brojeve kabina. Uskočili smo preko “mosta” u “Costa Toscanu” poput Džeka i njegovog druga u “Titanik”. U džepu mi je, umesto magneta za frižider koji nismo stigli da kupimo, ostalo nekoliko školjki koje sam našao na plaži.