Svaki grad ima svoju, neponovljivu, dušu i u njoj ima nešto što voliš na pristrasan, drugačiji način, sa nekom vrstom isključivosti. U njemu, naravno, tražiš deo svoje duše, ono što ti je na najprisniji način priraslo k srcu. Zagreb pohodim već trideset pet godina i stvarno ga volim baš tom osobenom, naročitom isključivošću. Volim ga kroz Sveučilišnu i nacionalnu biblioteku Hrvatske, Biblioteku u kojoj sam proveo, kad bi se sabrali svi moji boravci u ovom uzbudljivom gradu, skoro tri pune godine života. Plus vojnička služba kad je Biblioteka bila, takođe, moj zaštitni znak, znak prepoznavanja nekog drugog, ne tuđeg. Ova Biblioteka je za mene, naravno, simbol svih simbola, hram nad hramovima – onaj prostor koji me upio u sebe. A 2007. jeste godina kada ova ključna hrvatska nacionalna institucija slavi četiri stoleća svog postojanja. (Volim Zagreb i kroz neobične knjižare i antikvarijate – nekada ih je bilo mnogo više, bile su neuporedivo bogatije knjigama sa svih strana bivše, zajedničke države.) Kad god sam se spremao na put u Zagreb, već u Beogradu u duši bi mi progovorila Sveučilišna i nacionalna biblioteka sa slikama čudesne brige prema svemu onome što je pisana reč na tlu Hrvatske, dakle, jedna nadasve zdrava briga prema svim nacionalnim vrednostima. Uvek sam imao utisak da unapred imam ispisane reverse, i odmah po pristizanju na Glavni zagrebački kolodvor, posle kratkog predaha i jutarnje kafice u kafani Putnik, uputio bih se prvo u Sveučilišnu, u staru zgradu na Marulićevom trgu, i bio bih među prvim jutarnjim korisnicima… Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina nezaboravne dane proveo sam u Odjelu periodike (preseljen je zbog nedostatka prostora iz prelepe zgrade u tzv. Vojarnu, u Cesarčevoj ulici). U novoj zgradi, Nacionalna i sveučilišna biblioteka je od 28. maja 1995. godine. Ta veličanstvena šestospratnica jeste najlepši govor o izuzetnosti jedne kulture, njenom ozbiljnom odnosu prema nacionalnim vrednostima; ona jeste ono čarobno mesto u kome dišem drugačije, otvorenije, ponosnije jer sam baš tu stvarao mnoge knjige koje sam i pisao i priređivao. U ovome hramu nalazio sam mnoge odgovore, pronalazio mnoge činjenice kao retkosti koje pripadaju srpskoj kulturnoj baštini. I dočekivan sam u njemu, uvek, s velikim poštovanjem, čak i onda kada sam u zahtevima preterivao. Jednostavno, želja da mnogo više uradiš u toku kratkog boravka nije remetila izuzetno gostoprimstvo domaćina.

Biblioteka je, dakle, simbol koji mi u svakome gradu otkriva deo moje duše. I knjižare, i antikvarnice, a njih je sve manje u našim gradovima pred naletom prljavog kapitala. Knjiga se ubija i proteruje na tako zverski način. I put na Brione (Brijune) koje pamtimo kao nevidljivo i nepoznato, skriveno i zabranjeno središte u kome su decenijama stolovali i kraljevali vlasnici naših života, započinjem pričom o Biblioteci koju sam pohodio kao vernik svoju bogomolju. Ona svakako za mene jeste najveličanstveniji hram u koji odlazim na poklonjenje, s neopisivim uzbuđenjem, radošću kojoj ravne nema.

U ZAGREBU: Četvrtak 5. jula 2007. godine, dolazak u ranim jutarnjim časovima na Autobusku stanicu, razdrndanim autobusom Niš-ekspresa, linija Bujanovac–Zagreb. Hladna srpanjska noć, bez grejanja. Sačekuje me moj veliki prijatelj Vlaho, odlazimo u Leksikografski zavod "Miroslav Krleža" u Frankopanskoj (nekadašnji Grafički zavod Hrvatske koji sam pohodio, takođe, u davnim vremenima, danas on više ne postoji). Sećam se, kod Nenada Popovića, tu sam upoznao i Ranka Marinkovića, velikog čitaoca "moje" "Književne reči" – koja je tih osamdesetih godina bila i najznačajniji hrvatski književni list! – koji je uvek s radoznalošću, stari lisac satirik!, čitao "Vinaverovu ulicu", a posebno tekstove jurodivog Žike Obretkovića. Sećam se neverovatnog razgovora iz kafane "Korčula", neobične fascinacije rugalicama iz "Vinaverove ulice"). Leksikografski zavod je, takođe, moja kuća u kojoj su mi vrata uvek širom otvorena, a u ovome času ima poseban značaj jer je sastavni deo moje brionske priče o Krleži, i povodom Krleže. Na Štrosmajerovom trgu 4, danas je tu, ako se ne varam, Ministarstvo vanjskih poslova, daleke 1973, polovinom maja, išao sam na "poklonjenje" Miroslavu Krleži, po njegovoj želji. Razlog: sačinio sam Bibliografiju Miroslava Krleže 1968–1973, ogromnu, rađenu za seminarski rad iz hrvatske književnosti kod profesora Mate Lončara (preko 150 stranica, verovatno i najobimniji seminarski rad u istoriji Filološkog fakulteta u Beogradu); želeo je gospodin Fric upoznati mladog čoveka koji je uložio ogromnu energiju u taj neobično važan posao. Susret je bio i neverovatan i nezaboravan (opisao sam ga u "Vremenu" dve decenije kasnije). I u Leksu sam stalni gost, na privremenom radu, i uvek priman s velikim uvažavanjem. To je i mesto gde sam kod Velimira, prvog izuzetnog zagrebačkog prijatelja, upoznao mnoge stvaraoce koji su bili važni saradnici "Književne reči". Nekadašnji Jugoslavenski leksikografski zavod, ranih osamdesetih godina bio je neka vrsta zagrebačke redakcije "Reči". Uvek je Velimirova uredska soba bila mesto velike književne gozbe, stecište i mladih i starih poslenika književne umetnosti i književne nauke. Petog srpanjskog-julskog prepodneva Viskovićeva soba, inače središte, zasigurno njegove kapitalne Hrvatske književne enciklopedije, njegovog životnog dela, bila je za mene i prostor u kome je veliki borhesovac, izuzetan prevodilac, Marko Grčić imao jedan čudesni monolog o Stanislavu Vinaveru, koji je bio neka vrsta blagoslova za Citat Vinaver. A onda do Čedomira Višnjića da mu darujem Biblioteku srpske književnosti, divnu knjigu, mahom o srpskom XVIII, Dositejevom prosvetiteljskom evropskom veku, Mirjane D. Stefanović i svoj Citat Vinaver. Protrčao sam kroz nekolike zagrebačke knjižare, zadržao se ponajviše u Prosvjetinoj na Cvjetnom trgu, pa u Profilovoj gde vas hvata vrtoglavica od obilja knjiga, podseća me na prave evropske, pariske Fnakove knjižare. Nisam odoleo nekim naslovima, a knjige su vrlo skupe. Juriš po knjižarama prekinuo sam jer je u podnevnim časovima trebalo krenuti put Briona/Brijuna. S Mažuranićevog trga krenula je družina krležologa koju je okupio Velimir Visković (Slavko Goldštajn, Mani Gotovac, Ivo Banac, Igor Mandić, Mate Lončar, Mihajlo Pantić, Dubravka Crnojević-Carić i Tomislav Brlek i ja).

PUT NA BRIONE: U društvu sa Igorom Mandićem, najvećim hrvatskim polemičarem u proteklih nekoliko decenija i danas, na putu kroz bajkoviti Gorski Kotar, novim autoputem, preko Rijeke do Fažane, bilo je neopisivo mirno. Dva polemičara na jednom mestu, sličnoga kova, proizvode tišinu kao najrečitiji govor. U kasnim popodnevnim časovima pristigli smo do rajskog otoka Velikih Brijuna koji su optočeni ostrvcima u kojima pisci "vide pipke velike pritajene hobotnice, a nekoji i ovapnjene tragove najvećeg dinosaura", a uz zalazak sunca to je "smaragdna ogrlica s dijademom i biserima!" (D. Načinović). Rajsku tišinu, noćnu naročito, prolamaju teški krikovi galebova. Lepota Briona opčinjava, opija, očarava, zarobljava; tek na njima osećam magiju sumatraističke vizije Crnjanskog, na visovima i proplancima nazirem obrise Fruške gore s kojima sam stalno u dosluhu, razgovoru. Dva raja na dva kraja nekadašnje, ipak, bajkovite domovine. Predvečerje na Brionima uz povremeni huk morskih talasa, krikove jata nemirnih i neuviđavnih galebova, tek skrivene proplamsaje lampiona u beskrajnoj carskoj šumi ostataka edenskog vrta, i sve podseća na bajku. I tu su se nekada, na ovom zabranjenom, skrivenom, nedostupnom običnom svetu, ostrvu krojile mnoge i državne i lične sudbine titovske Jugoslavije. Krleža je bio drag gost u Titovom raju. Ipak, priča o Krleži iz brionske perspektive, to jest iz ideološke matrice, skriva pravu istinu o veličini i izuzetnosti najvećeg hrvatskog pisca XX stoleća. Nova čitanja Miroslava Krleže, ovog skrajnutog genija hrvatske književnosti, kulture i encikopedističkoga duha evropskih razmera, i preko su potrebna i važna u mnogo širem kontekstu, u onome koji je nekada imao ime Jugoslavija. U organizaciji zagrebačkog Kazališta Ulysses a pod jednostavnim naslovom Krleža danas, na Brijunima se odvija sedma po redu sezona "čitanja", posvećena "najplodnijem i najsvestranijem književniku XX stoleća". Prve večeri odgledao sam u društvu glumaca i reditelja maksimalistički profesionalnu probu monodrame Moj obračun s njima, u izvođenju Radeta Šerbedžije. Činilo mi se da je, i ne varam se, Šerbedžija prosto nadopisao Krležine tekstove jer s njima živi decenijama, sutradan na premijeri taj stvaralački udeo je nestao, ali je govor Šerbedžijinog Krleže bio fascinantan. Majstor je majstor, pa je i njegovo nadvikivanje s galebovima na sceni delovalo savršeno. Veče izrazitog krležijanca, a takvih je sve manje! Šerbedžijin prolog pred prepunim gledalištem i pod otvorenim nebom, poput antičkih pozorišnih gozbi, otvorio je sezonu Ulyssesa u kojoj će dominirati pozorišno, savremeno čitanje ogromnog Krležinog opusa: Pijana noć 1918, Iva Štivičića–M. Krleže, u režiji Lenke Udovički (kao gosti pojaviće se, u predstavi, Nebojša Glogovac, Branislav Lečić, Ksenija Marinković, Josipa Lisac…); Balade Petrice Kerempuha u režiji velikog majstora hrvatskog i jugo-roka Davora Rundeka i opet, Radeta Šerbedžije; monodrama Na rubu pameti Dragana Despota (predstava počinje u potpunom mraku – privid građanske idile, a završava u svetlu – unutrašnjeg sumraka i praznine); pa Petritza und Millitärgrenzemusik po motivima klasičnih Balada…, politički stand–up show osmislio Željko Vukmirica; pa premijera dokumentarca o Krleži Predvečerje puno skepse Eduarda Galića (po arhivskim materijalima iz autorovih emisija o Krleži).

Manifestaciju posvećenu Krleži ukrasiće i Šekspirov Kralj Lir – "ideja da se Lir postavi na Malom Brijunu, na Tvrđavi, nekadašnjem austrougarskom fortifikacijskom objektu, u vreme kraja Prvog svetskog rata i raspada Austrougarske, pokušaj je pozorišnog odgovora na pitanje gde i kada. To je vreme kada se formira nova karta Evrope. Iz sna ili ludila?" (režija Lenke Udovički); Play Beckett – "pozorišno je čitanje zastrašujućeg iskustva golootočkih partijskih kažnjenika, u razdoblju od 1949. do 1956." Beketovi likovi su poslužili autorima za pozorišni dijalog s apsurdnim vremenom. Sjajna glumačka ekipa: Rade Šerbedžija, Pero Kvrgić, Zijah Sokolović i Ivica Vidović, autori Šerbedžija (i režiser) i Borislav Vujčić; Tesla Electric Company Darka Lukića (drama o dugo neshvaćenom i neprepoznatom geniju; i posle smrti Tesla je bio jednako tajanstven i nerazumljiv kao i za života – autori pokušavaju pronaći odgovore na pitanje kako je sve to bilo) u režiji Tomaža Pandura… Sasvim sigurno, pamtiće se koncerti "Nokturno" Šerbežije i Miroslava Tadića, te "Between" Darka Rundeka&Isabel i, na kraju, nenadmašne Josipe Lisac. Velika umetnička gozba na Brijunima, "smaragdnoj ogrlici s dijademom i biserima".

NOVI KLJUČ ZA ČITANJE: Forum "Krleža danas", to jest okrugli sto o Krležinom delu i njegovom mestu u našoj savremenosti (dva dana, 6. i 7. jula u sali hotela Neptun, besedilo se pred studentima iz Pule) organizovao je Velimir Visković (u saradnji sa Marinom Vujčić iz Kazališta Ulysses), i svojim sveobuhvatnim uvodnim predavanjem, osvetlio je, iscrpno i ubedljivo, Krležin stvaralački projekat, i dokazao je, još jednom, da je danas, nesporno, jedan od najpouzdanijih proučavalaca ogromnog dela najvećeg pisca sveukupne novije hrvatske književnosti. Visković je konstatovao: "Aktualna društvena stvarnost ponudila je novi ključ za čitanje Krleže, za njegovu ponovnu reinterpretaciju. Ta činjenica samo dokazuje staru istinu da sva velika umjetnička djela nose potencijal za različita čitanja; veliki umjetnici uvijek svoju viziju čovjeka i tajne njegova postojanja motre poliperspektivno, kompleksno; njihov bogat umjetnički izraz nadrasta okvire reduktivne političke pragmatike, čak i onda kad se njihovo djelo interpretira u ideološkom ključu. Stoga možemo zaključiti da je semantički i formalno bogat Krležin opus prošao uspješno i veliki ispit smjene političkih paradigmi i rekonstitucije državnih okvira. On trajno ostaje kao osnova kanona hrvatske književnosti." Tema Goldštajnovog teksta je dnevničko-memoarskog tipa: moglo bi se reći da Goldštajn piše o tome kako trojica Karlovčana doživljavaju Krležu; pored njega reč je o slikaru Josipu Vaništi i Stanku Lasiću. Uvodne stranice su posvećene Vaništinim fascinacijama Krležinim delom i njegovom sećanju na poslednje dane Krležinog života; ključni deo teksta je priča o Lasiću i Krleži, o fascinaciji i o razočarenju; posle Sukoba na književnoj ljevici urednik "Libera" svedoči o Lasiću kao najprisnijem sagovorniku, a potom o njegovom potpunom raskidu koji se najbolje sagledava iz svedočenja o sudbini rukopisa Lasićeve Kronologije Krležina života i rada i o poziciji "Libera" u tom sporu.

Pozorišnom stvaralaštvu Miroslava Krleže posvećena su dva izlaganja. Darko Gašparović, iz perspektive pomerenog ogledala, ispisuje uzbudljive polemičke stranice o sudbini Krležinog glembajevskog ciklusa u pozorištu danas; Mani Gotovac u problematizovanju fenomena glembajevštine ide znatno dalje, čak bih rekao i polemički radikalnije, opisujući svoj slučaj čitanja Gospode Glembajevih u sasvim novom istorijskom i političkom kontekstu.

REINTERPRETACIJA: Političko kontekstualizovanje Krležinog stvaralačkog opusa prisutno je u izlaganjima Mate Lončara (u srpskom političkom književnom kontekstu "Ne/sporni Krleža"), Iva Banca ("Krležin povijesni pesimizam" – dovođenje u izvesnu sumnju njegovog političkog diskursa u razdoblju jugoslovenskog komunizma) i Milana Rakovca ("Zadah epohe" – neka vrsta parodije, iskrivljene vizure "levičarskog" rukopisa u formi "političkog" abecedarija). Polemički diskurs Igora Mandića je neka vrsta autopoetičkog "obračuna sa samim sobom" kao taocem tri oca (biološkog Emila Mandića, intelektualnog Miroslava Krleže i političkog – Josipa Broza Tita). Izlaganje Mihajla Pantića ("Mit velikog pisca") privuklo je, svojom duhovitošću, najviše pažnje: teorija prvog i drugog reda na policama za knjige je zapodenuta Vinaverovim iskazom o Krležinom "titanskom talentu… koji ide do mističnog užasa u pronalaženju nekih novih perspektiva koje se, iznenadno i ludo pojavljuju u najobičnijim, najsvakidašnjim trunkama običnog života…" (tako je pisao Vinaver u splitskoj "Hrvatskoj riječi" 7. septembra/rujna 1921, u tekstu "Moderna jugoslovenska književnost" – a ja to preštampao u "Književnim novinama" u oktobru 1985. godine, pa u knjizi Prkosi i zanosi Stanislava Vinavera devedeset i neke). Teorijom drugog reda na policama čitanja Pantić je izložio, i na Krležinom primeru, kako veliki pisac nestaje sa scene, i šta od njega ostaje u pamćenju tradicije. Drugi red je stvar potiskivanja, zaboravljanja, eliminacije – ali ne i reinterpretacije.

NAŠA PROŠLOST: Napokon, izdvajam tri teksta, koji svaki na svoj način, jeste novo čitanje Krležinog opusa: Vladimir Biti se bavi fenomenom "muževne ljudskosti" u Davnim danima; Dubravka Crnojević-Carić iz vizure feminističkog diskursa interpretira "vječno žensko" u Krležinim ranim, avangardnim, dramama (Adam i Eva, Maskerata, Saloma). Ako bi se moglo reći šta je u interpretativnom smislu obeležilo ovu raspravu o Krleži danas, svakako se mora ukazati na izvanredno uspelu analizu "Djetinjstvo u Agramu kao uvod u čitanje Krleže" Tomislava Brleka. Na kraju, moje izlaganje čine tri celine koje se otvaraju "Pismom prijatelju Velimiru Viskoviću, a o našoj krležijanskoj prošlosti" – sva tri pokrivaju tragična, apokaliptička vremena razaranja svih utopija, krajem proteklog veka; rečito govore o recepciji Krležinog dela kao projekta koji je bitan za razumevanje srpsko-hrvatskih odnosa, ali i o činjenici da govor o Krleži ni u najtragičnijim vremenima sukoba u Srbiji nije prestajao.

Ono što je iz svih izlaganja nesporno: Krležino delo, koje je prećutkivano u poslednjoj deceniji XX veka na svim stranama nekadašnje zajedničke države, u novom vremenu traži nove, nepristrasne čitaoce; istovremeno, ideološko reinterpretiranje podrazumeva veću meru objektivnosti i političke korektnosti koja isključuje diskurs diskvalifikacije. U kontekstu hrvatske književnosti Krleža jeste pisac koji se ponovo vraća na književnu scenu, i jeste pisac iz čijeg se dela može stvarati kanon hrvatskog poetskog moderniteta. Jednostavno, Krleža jeste, vinaverovski rečeno, "titanska" pojava koja provocira interpretativnu čestitost i širinu. Dva dana na Krležinim Brijunima pokazala su da se njegovo sveukupno delo mora čitati van ideološke, političke, matrice; njegova politička iskliznuća jesu, uslovno rečeno, odricanje od danasovsko-pečatovske pozicije iz tridesetih godina i približavanje Brozovom političkom kursu, onom istom Brozu koji je u Proleteru s takvim, likvidatorskim radikalizmom osudio pečatovski revizionizam. Ispitivanje te složene pozicije u godinama posle Drugog svetskog rata mnogo je komplikovanije i ne može se nikako svoditi na političku simplifikaciju po kojoj je Krležino delo u novome političkom kontekstu samo sebe porazilo. Stvari su, gospodo, mnogo složenije od diskursa polemičko-pamfletske diskvalifikacije. Brioni jesu simbol jednoga doba, ali govor i o tom dobu podrazumeva razgovor sa činjenicama. Na Brionima novo čitanje Miroslava Krleže govori nam da njegovo delo podrazumeva i traga za posve ozbiljnim čitaocem-tumačem. I da danas u XXI veku ono jeste i živo, i moderno, i aktuelno…

NA OSTRVU: Biti na Brionima i ne shvatiti šta je zemaljski raj, to jest ne prokrstariti ostrvom, pa makar i sam, značilo bi da tamo i nisi bio. Na Krležin 104. rođendan, na Ivanjdan, iznajmio sam bicikl na dva sata, uzeo aparat u ruke i protutnjao Velikim Brijunima uzduž i popreko. Nije samo austrijski industrijalac Paul Kupelvizer bio taj koji je otkrivši Brijune i pretvorivši ih u svetsko lečilište i letovalište, kročio daleke 1885. godine u Zemaljski raj. Pohodili su ga i u njemu se odmarali i nemački i austrijski carevi i kraljevi (Franjo Josip Prvi, Franc Ferdinand), nemački car Vilhelm II, pa crnogorski kralj Nikola I, pa i "otac mikrobiologije" Robert Koh. U Novoj Jugoslaviji, od 1949. pa sve do avgusta 1979. godine Brioni su rezidencija Josipa Broza Tita – dakle "zatvoreno, skriveno, tajnovito i dobro čuvano ostrvo" koje tek 1983. prima prve turiste. Pre Krleže ovde su stigli i odmarali se Bernard Šo, Džejms Džojs, Tomas Man, Herman Bar, Alberto Moravija…

Veliki Brijun, ostrvo izuzetne prošlosti, od praistorije, preko biserja antike (Verige) i Bizantskog kastruma do današnjih dana. Dvočasovna uzbudljiva šetnja kroz rajske krajolike jeste zapisivanje ekstatične priče i o biljnom i životinjskom carstvu uživo: čempresi, palme, lovor, mirta, crni jasen, kedrovi, španska i grčka jela, crnika, eukaliptusi, pomorandže, limunovi, mogranji, smokve, borovi, pa maslina stara 1700 godina (tako kaže vodič!) oko koje se okupe skoro svi turisti. I tako dalje! Čarobne tajnovite šume, proplanci sa stadima jelena (od jednog sam se i prepao, bili smo suviše blizu, oči u oči) i košuta, jata fazana i galebovi, pa zečevi koji šetkaju i iščikavaju vas bez straha, simfonijski orkestar raznolikih ptica… Opojni, očaravajući govor i lepote prošlosti i rajske lepote prirode danas. Čudesni prelivi boja raznolikog cveća i ukrasnog rastinja. Na svakom koraku zanemiš pred raskošnim, izazovnim lepotama. A vile koje skrivaju neki svoj svet, neku uzbudljivu istoriju, duboko su ušuškane u nepegledne šume… Zastaneš, pa sam, katkad te i strah od nasrtaja rajskih čarolija, škljocneš aparatom ne bi li prepisao ili oteo deo te uzbudljivosti, nastaviš. Zatvoriš krug, video si zemaljski raj, a onda prizoveš padine Fruške gore, za časak si sumatraista, pevaš i pričaš, brbljaš, da te neko ti drag čuje:

"Jer ljubav će moja pomešati, tajno,
po svetu, sve potoke, i zore,
i, spustiti na život, vedro i beskrajno,
i kod nas, nebo, i senku Fruške gore."

(M. Crnjanski: Stražilovo)

Ostavljaš Brijune, i polako, krećeš sa sumatraističko-brijunskim vizijama, put Stražilova, u raj Fruške gore, ili u raj Rače. Ispraća te plavetnilo neba i modrina morske pučine i kroz lepotu Istre, preko bajkovitih Gorskih Kotara putuješ prema dragom ti Zagrebu. A tamo te čekaju Krležin Leksikografski zavod, knjižare, Sveučilišna i nacionalna biblioteka. Čarolija pisane reči u Biblioteku skrivena. Skitaš od knjige do knjige, uranjaš u neke daleke svetove. Pa si i tu najposvećeniji sumatraist.