Neće pa neće. Jedino tako bi se mogla opisati situacija u koju je trenutno zapala NASA, američka agencija za svemirska istraživanja, nakon još jednog poduhvata koji je doživeo tužan kraj pre nego što je zapravo i počeo (još su sveža sećanja na fijasko od pre dve godine kada su se dve sonde upućene ka Marsu misteriozno "ućutale" neposredno pred ciljem). Prvi primerak letelice X-43, od koje se očekuje da revolucionarno izmeni ljudske predstave o letenju i u svojoj klasi glatko obori sve dosadašnje brzinske i visinske rekorde, preventivno je uništen detoniranjem eksplozivnog punjenja prikačenog na letelicu svega nekoliko sekundi pre aktiviranja vlastitog pogona.

NASA je budžetska institucija koja već godinama pati od nedostatka adekvatnog finansiranja i pomanjkanja interesovanja američke (pa i svetske) javnosti za vazduhoplovna i svemirska istraživanja. Da stvar bude još gora, došlo je do smene u Beloj kući: koliko-toliko naklonjene demokrate nasledili su republikanci koji nikad nisu krili da nemaju mnogo sluha za velike investicije u naučne projekte. Uspehom projekta X-43 čija je ukupna vrednost oko 185 miliona dolara, NASA je računala na ponovno sticanje naklonosti kod običnih ljudi, poreskih obveznika naviklih da se njihovim novcem odgovorno raspolaže. Ovoga puta, ne radi se ni o kakvoj apstraktnoj kosmičkoj vratolomiji, svemirskom bilijaru ala "Vojadžer", prolasku pored kakvog dalekog i nedokučivog nebeskog tela poprilično irelevantnom za naciju koja se od sve astronomije i dalje najbolje razume u horoskop. Iza oznake X-43 krije se avion sposoban da leti sedam do deset puta brže od zvuka na visini od preko 30 kilometara kojem za let od Njujorka na istoku do Los Anđelesa na zapadu SAD neće biti potrebno više od 30 minuta. Poređenja radi, najbrža mlazna letelica današnjice je američki špijunski avion SR-71 (Black Bird) čija je maksimalna brzina oko tri maha.

SAMO VODONIK: X-43 je pravi avion koji sa sobom nosi samo gorivo (tečni vodonik) dok se oksidator (kiseonik) skuplja u visokim, razređenim slojevima atmosfere. Ovakve letelice imaju brojne prednosti u odnosu na letelice sa raketnim motorima koje sa sobom nose i oksidator i gorivo: lakše su, brže, imaju veći koristan teret a sa istom količinom goriva mogu da prevale veća rastojanja. U projektovanje odgovarajućeg hipersoničnog scramjet motora "koji diše" NASA je uložila preko četiri decenije rada svojih najboljih inženjera. Ovi motori su pravo tehnološko čudo: dok klasični mlazni motori imaju komplikovan sistem sastavljen od usisnika, kompresora sa obrtnim lopaticama za sabijanje vazduha, komora za sagorevanje, turbine i mlaznika, scramjet praktično nema pokretnih delova. Konstruisanje scramjeta otežano je činjenicom da na zemlji nema dovoljno jakih i velikih hipersoničnih postrojenja za testiranje ovakvih motora – mnogi važni podaci mogu se utvrditi tek tokom probnih letova koji, samim tim ne mogu da budu adekvatno pripremljeni.

OSAM SEKUNDI LETA: Prvi od tri prototipa aviona X-43 testiran je 3. juna iznad Pacifika, par stotina kilometara zapadno od kalifornijske obale. Letelica je postavljena na vrh modifikovanog Pegasus projektila, prikačena ispod krila strateškog bombardera B-52 i podignuta na visinu od oko osam kilometara. Bilo je predviđeno da nakon odvajanja od B-52, kompozicija X43-Pegasus nastavi da se penje sopstvenim pogonom, sve dok ne dostigne brzinu sedam puta veću od zvuka. Tada bi se X-43 odvojio od Pegasusa i relativno kratko nastavio da ubrzava sopstvenim pogonom, taman toliko da udvostuči ili utrostruči mnoge do sada važeće vazduhoplovne rekorde, a onda se spusti u okean. Konačni brzinski cilj od oko deset maha trebalo je da bude dostignut nakon trećeg, poslednjeg probnog leta. Međutim, nakon samo osam sekundi samostalnog penjanja, Pegasus je otkazao i počeo opasno da skreće sa kursa ignorišući komande sa zemlje. Kada su ovo potvrdili i piloti dva prateća lovačka aviona, direktor projekta Vins Rauš nije imao izbora: X-43 je uništen u vazduhu, mnogo pre nego što je uspeo da pokaže da li i koliko vredi.

Naravno, formirana je komisija za utvrđivanje uzroka neuspeha, kao što je to i običaj u civilizovanim zemljama kad neka državna agencija napravi gaf koji se može okarakterisati jedino kao slam dunk (tj. kada spiska povelike pare bez rezultata koji obezbeđuju političke poene). "Nismo bez razloga napravili tri prototipa", kaže Rauš, "postojala je šansa da poduhvat ne uspe, i ta šansa nije bila jednaka nuli. Da smo znali šta će se desiti, verovatno ne bismo ni eksperimentisali". Za brojne novinare koji su čitav događaj unapred neskromno poredili sa pionirskim letovima braće Rajt, ovo je slaba uteha. Razočaranje nisu krili ni brojni generali i predstavnici Pentagona okupljeni ovom prigodom u čuvenoj vazduhoplovnoj bazi Edvards. Američka vojska pokazuje vrlo živ interes za uspeh projekta: avion koji leti nekoliko puta brže i više od konkurencije mogao bi komotno da špijunira neprijateljsku teritoriju a da zbog svoje brzine i visine ostane potpuno neuhvatljiv za protivavionsku odbranu. Sličnu taktiku nekada je primenjivao relativno spor američki špijunski avion U-2, za koji se verovalo da leti toliko visoko (23 kilometra) da ga nijedna sovjetska "praćka" ne može domašiti. Slučaj pilota Geri Pauersa iz 1960. godine čiji su U2 Sovjeti ipak skinuli usavršenim SA-2 projektilom kao da potvrđuje da svaka nova i naizgled superiorna tehnologija nosi sa sobom i opasne zablude.