Deset godina posle Istanbula
Šut iz snova
Pogodak Saše Đorđevića u poslednjim sekundama finalnog meča protiv Huventuda, 16. aprila 1992, i dalje je najznačajniji koš u istoriji srpske klupske košarke ali, nažalost, i poslednji veliki rezultat na klupskom nivou
U (nažalost odavno nepostojećem) "Košu" od 1. aprila 1992, u mini intervjuu s Aleksandrom Sašom Đorđevićem, na pitanje "šta želiš u aprilu" ostao je zabeležen sledeći odgovor:
"Sanjam Istanbul. Polako me hvata nemiran san: izlazim iz aviona u Beogradu s peharom u rukama. Prvi, kapiten prvaka Evrope. Ne znam da li bih se ikada lepše u životu osećao."
Njegov san postao je java 16. aprila 1992. I to kako… Huventud je u finalu vodio 70-68 i bio nadomak titule prvaka Evrope jer je vodeći koš postignut devet sekundi pre kraja meča. Usledio je poslednji napad "crno-belih", Saša Đorđević prenosi loptu, izbacuje iz ravnoteže Tomasa Đofresu koji ostaje na zemlji dok Đorđević u elegantnom skok-šutu šalje ka košu pobedničku trojku. Zaleđena lica igrača Huventuda i trenera Loloa Sainsa koji uz aut-liniju čekaju "presudu" sjajno je foto-svedočanstvo dosad najznačajnijeg trenutka u istoriji srpske klupske košarke.
Prošlog utorka, 16. aprila 2002, pitali smo Sašu Đorđevića da li se seća izjave objavljene 1. aprila 1992:
"Naravno da se sećam, tako je zaista bilo. Danima pred Istanbul sanjao sam da pobeđujemo i da se vraćamo kao šampioni Evrope. Ono što tada nisam rekao javno jeste da je deo tog sna bila i moja pobednička trojka u poslednjoj sekundi… Meni se, eto, desilo da mi se ostvari gotovo sve ono što sam kao klinac sanjao, kada sam iza zgrade počinjao da bacam loptu ka košu. Koliko puta smo u tim ‘utakmicama’ zamišljali da vreme ističe i da treba pogoditi odlučujući šut. Svi na nogama, opšte ludilo. Meni se posrećilo da san postane java i zaista, kada je klub u pitanju, nikada nisam doživeo ništa lepše."
Koliko je ta trojka promenila vaš život?
"Prilično, mada sam tada već bio relativno iskusan igrač jer sam imao blizu 25 godina i osam prvoligaških sezona za sobom. Osvajao sam titule s klubom i reprezentacijom i pre i posle Istanbula, ali taj šut je obeležio moju karijeru, dao mi neku dodatnu sigurnost. Tokom svih 18 godina profesionalne karijere karakterisala me je ta sigurnost poslednjeg šuta. Ponekad lopta ne uđe, ali bilo je mnogo više radosti nego razočaranja. Jednostavno, oduvek sam se smatrao sposobnim da preuzmem odgovornost poslednjeg šuta i tako će biti dok budem igrao."
Znači, biće još sličnih trojki?
"Biće, još ne mislim da završim karijeru. Povrede me povremeno muče, ali ništa ozbiljno, preskočim 2-3 utakmice pa nastavljam."
Odmah posle Istanbula otišli ste u inostranstvo, međunarodna karijera traje već deset godina. Da li ste zadovoljni?
"Veoma. Igrao sam u četiri velika evropska kluba, Filipsu, Fortitudu, Barseloni i Real Madridu, osvajao titule, prošao kroz NBA koliko da osetim atmosferu i uverim se da to nije moj svet. Istovremeno, s reprezentacijom Jugoslavije doživeo sam nezaboravne trenutke na mnogim takmičenjima. Da, vrlo sam zadovoljan svojom karijerom."
Da li ste u kontaktu s generacijom iz 1992?
"S većinom. Koprivica mi je venčani kum, ja sam kum Lončaru, s Danilovićem se čujem i viđam, isto kao i s Vladom Dragutinovićem, "Stragarcem" Stevanovićem, s Ivom Nakićem, koji je opet u Beogradu, Rebraču povremeno čujem i pratim njegov uspeh u NBA, leti vidim Šilobada i Šarića…"
Trijumf u Istanbulu ima i drugu stranu medalje: bio je poslednji na klupskom nivou. Osim epizodne uloge Partizana na Final Fouru u Barseloni 1998. nijedan naš tim nije se ni približio tituli. Ima li nade da se ta situacija promeni?
"Prvo, okolnosti su bile takve da je bilo gotovo nemoguće ponoviti takav uspeh. Ratovi, sankcije, izolacija, ekonomska i svaka druga kriza… Ko u takvim uslovima može da napravi vrhunski sportski rezultat? Sada sam opet optimista, vidim moj Partizan za koju godinu, u evropskom vrhu. Čujem se s Divcem, Danilovićem i Paspaljem, znam kakvu viziju imaju i vidim da su na dobrom putu. Nigde ne žure, ništa preko noći, ali ideja vodilja je tu. Partizan će opet biti moćan."
S Đorđevićem u nekoj ulozi?
"Oni su meni rekli da su mi vrata u svako doba i u svakoj varijanti otvorena. Ja sam još aktivan igrač i ne mogu da razmišljam o nekim drugim kombinacijama, ali ništa ne isključujem. Partizan je oduvek bio moj klub."
GDE SU I ŠTA RADE: Trojka Saše Đorđevića u finalu bila je samo tačka na "i" jedne epopeje kakvu istorija evropske košarke ne pamti. Partizan je titulu prvaka Evrope osvojio odigravši jednu jedinu utakmicu u Beogradu. FIBA je u jesen 1991, zbog rata koji je već trajao u Hrvatskoj, odlučila da Slobodna Dalmacija (bivša Jugoplastika), Cibona i Partizan igraju na neutralnim terenima. Ironijom sudbine, sva tri tima igrala su kao predstavnici Jugoslavije dok je u zemlji koju su predstavljali, tačnije na teritoriji Hrvatske, besneo rat. Partizanovci su izabrali Španiju, Fuenlabradu pored Madrida gde su bili primljeni bolje nego što se očekivalo. Plasman u četvrtfinale obezbeđen je u poslednjem momentu, u poslednjem kolu grupe i to u meču protiv Huventuda iz Badalone. Publika je toliko navijala za Partizan da se u Kataloniji otvorio mali politički slučaj. Dva slobodna bacanja Zorana Stevanovića, realizovana samo dve sekunde pre kraja, donela su pobedu i put u četvrtfinale u kome je protivnik bio Knor iz Bolonje, današnji Kinder. Partizan je dobio meč u Beogradu (78-65, Đorđević 26, Danilović 20) ali je Knor imao prednost terena i dve naredne utakmice igrane su u Bolonji. Prvu je (jedva, 61-60, Danilović 19, Đorđević 14) dobio Knor i kada se u trećoj očekivala sigurna pobeda Knora, zablistao je Partizan i pobedio 65-69 (Danilović 23, Nakić 15, Koprivica 12, Stevanović 11, Đorđević 8…). Put ka Istanbulu bio je otvoren.
U polufinalu, Partizan je lako, po treći put te sezone, dobio Filips (82-75, Danilović 22, Đorđević 21, Koprivica 14, Šilobad 10…). U finalu je čekao moćni Huventud koji je u španskom polufinalu lako nadigrao Estudiantes (91-69). Usledio je finalni meč s već opisanim hepiendom za "crno-bele" i njihovog trenera debitanta Željka Obradovića koji je tada, uz savetnički nadzor legendarnog profesora Ace Nikolića, počeo briljantnu trenersku karijeru. U samo deset godina četiri puta će zasesti na evropski tron s četiri različite ekipe (Partizan, Huventud, Real Madrid, Panatinaikos) i, po svemu sudeći, od 3. do 5. maja ove godine igraće svoj osmi Final Four (po jedan je izgubio s Realom, Benetonom i Panatinaikosom).
O Obradoviću se sve zna, ali gde su i šta danas rade junaci Partizanovog trijumfa? Đorđević igra u Real Madridu, Danilović se povukao prošle godine i sada je potpredsednik Partizana, Rebrača je sve bolji u Detroitu, šampionu svoje grupe u NBA. Zoran Stevanović igra u Železniku, Nikola Lončar je postao Španac i najbolji je strelac Breogana, Ivo Nakić je posle Cibone, Španije i Izraela najveći deo postbeogradske karijere proveo u Sloveniji, a sada je opet žitelj Beograda. Slaviša Koprivica još igra negde u Rusiji, Vlada Dragutinović kreće u menadžerske vode, Dragiša Šarić je jedini otišao u trenere i vrlo uspešno vodi B-ligaša Lavove 063 (ušli u Prvu ligu), Šilobad je, koliko se zna, van košarke.
Jadranska liga: Zvezda, Vojvodina i... Makabi!?
Bord Jadranske lige, održan u Tuzli, odao je puno priznanje Radovanu Lorbeku i Josipu Biliću, finansijskom i sportskom direktoru Gudjer Jadranske lige. Ocenjeno je da je Liga bila "pun pogodak" bez obzira na sve sumnje i poteškoće s kojima je dočekana. Bord je takođe informisan o pregovorima sa srpskim klubovima koji ne idu željenim tokom jer srpska strana traži više (pet mesta) nego što organizatori hoće i mogu da daju (tri, uključujući i Budućnost). S obzirom na to da očito neće dobiti Partizan i da će izgubiti Budućnost jer klub iz Podgorice neće ponoviti ludost da igra na tri fronta od kojih na dva tokom istog vikenda, iz Ljubljane i Zagreba spremni su da za sezonu 2002/03. prime dva ili tri jugoslovenska kluba koja ne igraju nijedan evro-kup. Recimo, Crvenu zvezdu, Hemofarm, Vojvodinu, Železnik… Sve zavisi kakva na kraju sezone bude raspodela evro-karata. Budućnost je sigurna za Evroligu, ostali će se boriti za jedno od tri mesta na koja će imati pravo Jugoslavija u budućem FIBA kupu (ako ga na kraju bude, sve zavisi od sporazuma FIBA-ULEB koji je blizu, ali nikako da se potpiše). Jedini je problem što bi KSJ opet morao da dâ saglasnost pošto bi se remetio kalendar, utakmice Jadranske lige igraju se subotom i nedeljom kad i YUBA liga pa bi eventualni učesnici iz naše zemlje svoje prvenstvene mečeve morali da igraju preko nedelje. To bi, opet, bilo povezano s tehničkim problemima kada su na programu mečevi s timovima koji igraju u Evropi. Za sezonu 2003/2004. postoji načelan dogovor da u JL-u igraju po tri tima iz Slovenije, Hrvatske i Jugoslavije, dva iz BiH i jedan po pozivu ili posle kvalifikacija.
U međuvremenu, kao bomba odjeknula je vest da je Makabi iz Tel Aviva vrlo zainteresovan za učešće u Jadranskoj ligi. Kontakti su potvrđeni iz Jadranske lige, jedini je problem što JL želi ugovor na tri-četiri godine, a Izraelci bi, zasad, ušli eksperimentalno na godinu dana. Izraelski šampion ima svoje motive i nema sumnje da je sportski atraktivan, ali eventualno učešće Makabija otvara niz dilema: od bezbednosnih preko ekonomskih do koncepcijskih jer Makabi ni po kom osnovu ne spada u okrilje Jadranske lige, osim ako ona nema ambicije da se u dogledno vreme pretvori u Mediteransku ligu.
