Orhana Pamuka sam upoznala pre nego što je dobio Nobelovu nagradu, prilikom njegove posete izdavačkoj kući “Geopoetika” 2006. godine. Znala sam tada da ću dobiti priliku da ga prevodim i osećala sam se veoma počastvovanom i pomalo uplašenom. Nije bilo vremena da se upoznamo bolje, ali sam ga bliže upoznala kroz njegovu memoarsku prozu Istanbul. Uspomene i grad. Budući da je kao pisac neobično iskren i ogoljen, učinilo mi se da razumem način na koji razmišlja i da mogu da dokučim šta je to što ga zaokuplja. S vremenom zavolela sam njegov stil koji mi je postajao sve draži, mada, to se mora naglasiti, Pamuk iz dela u delo menja način pisanja, igra se formom, rečenicom, temom, primenjuje različite narativne postupke. Ali svaki put izazivao je u meni divljenje zbog punoće izraza i širine kojom zahvata temu.

Drugi naš susret bio je ponovo u Beogradu kada je govorio u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Do tada sam već potpisala prevode sedam njegovih knjiga, zbog čega je on pokazivao veliku zahvalnost i poštovanje. Bilo je to 2016. godine, a naredne, 2017. sreli smo se u Podgorici, kada je došao na poziv izdavačke kuće “Nova knjiga” i kada je na Cetinju upriličen jedan okrugli sto o njegovom stvaralaštvu. Ukazana mi je čast da budem prvi govornik i jedini koga je Pamuk saslušao. Govorila sam na temu “Šta smo naučili od Orhana Pamuka”. Ne mogu reći da su ovi susreti bili od pomoći u samom prevodilačkom poslu, ali su bili dodatna motivacija za dalji rad.

Orhan Pamuk je kao čovek vrlo uglađen, prijatan i zanimljiv. Svestan je svog renomea i intelektualne superiornosti i ne trudi se da to sakrije, niti da bude lažno skroman. Navikao je na divljenje i popularnost. Iznad svega je opušten i prirodan. Nažalost, nije otvoren za prepisku i nema vremena za konsultacije.

Prevođenje njegovih dela izazivalo je kod mene različita stanja. Crna knjiga mi se posebno dopala zbog eskapizma u prošlost, zbog slogana “moram biti to što jesam”, zbog intelektualne superiornosti kojom je prišao problemu ličnog i kolektivnog identiteta i autentičnosti. Možda je to njegova najnedokučivija knjiga, ali sećam se da sam se prepustila njenom tonalitetu nastojeći da ne falširam. Muzej nevinosti mi nije zadavao mnogo glavobolje, ali mi je poslužio da napravim odličan uvid u tursko društvo i život mlade generacije sedamdesetih godina prošlog veka. Isto mogu reći i za roman Čudan osećaj u meni. Ni u jednom tekstu nisam osetila toliko topline kao u tom romanu koji na šest stotina stranica iznosi savremenu istoriju Istanbula iz perspektive došljaka iz provincije.

Najnovije Pamukovo delo Noći kuge bilo je posebno uživanje prevoditi zbog istorijskog konteksta u kojem se odvija radnja i atmosfere poslednjih godina Osmanske imperije. Svaki Pamukov roman zapravo je veliko istraživanje i poniranje u nepoznata područja turske civilizacije, koja se na jedan veličanstven način nudi svetu. Ubeđena sam da je Orhan Pamuk pronašao način da turska književnost stekne svoje ravnopravno mesto u okviru svetske književnosti.

Prevođenje knjiga turskog nobelovca silno je uticalo na moje profesionalno samopouzdanje. S obzirom na to da je taj posao iziskivao, a često i prevazilazio sva moja znanja, primoravao me je na stalno napredovanje i usavršavanje. Svaka savladana knjiga činila me je boljom. Svaki završen prevod bio je stepenik više u mom turkološkom sazrevanju. Svaka prevedena knjiga navodila me je da nešto o njoj napišem ili da se pozabavim nekim aspektom stvarnosti koji sam u njoj uočila. Tako sam napisala niz radova o pojedinim fenomenima Pamukovog stvaralaštva sa kojima sam često učestvovala na mnogim naučnim skupovima u svetu. Osim toga, njegove knjige su mi pomogle da bolje i potpunije razumem tursku civilizaciju, njeno mesto u svetskoj civilizaciji, da shvatim mehanizme po kojima funkcioniše tursko društvo, njegova aristokratija, snobovi, intelektualci, umetnici, ali i radnici, verski fanatici, zatucani desničari.

Drugim rečima, prevodilački posao me je učinio znatno boljim stručnjakom, a ne samo prevodiocem. Zato mi je susret sa svakim novim delom Orhana Pamuka predstavljao novi izvor saznanja koji će mojim radom na specifičan način pomoći da naša sredina stekne autentične predstave o turskoj kulturi o kojoj, uprkos vekovima zajedničke istorije, ne znamo dovoljno. To je ta misija koju od početka želim da ispunim. To je, konačno, zadatak prevodioca. Kada se bolje razmisli, sve što znamo o drugima znamo zahvaljujući prevodiocima. Sva komunikacija sa drugim narodima i kulturama u vremenu i prostoru odvija se preko prevodilaca. Svi poslovi sklapaju se preko prevodilaca. Savremeni svet ne može bez razumevanja i sporazumevanja, ideje cirkulišu, ljudi imaju potrebu da upoznaju druge, da čitaju pisce iz drugih zemalja, da se duhovno bogate.

Mislim da dobar pisac stvara dobrog prevodioca. Razlog leži u činjenici da što je tekst zahtevniji i kompleksniji, što traži više prevodiočevog rada i truda to prevodilac postaje sigurniji i uspešniji nakon dobro obavljenog posla. Artur Šopenhauer je davno zapisao da je stupanj duha koji je potreban da nam se neko dopadne vrlo blizak stupnju duha koji sami imamo. Tako vrhunski stil može da prepozna prevodilac koji je i sam odličan stilista. Da bi otkrio taj vrhunski stil, prevodilac mora vrhunski da poznaje jezik izvornika, ali da bi zadržao taj stil, mora da bude veliki znalac ciljanog, tj. srpskog jezika. U neku ruku od prevodioca se traže znanja i umenja koja sam autor nema, odnosno da suvereno vlada i jednim i drugim jezikom kako bi zadržao sva svojstva i lepote originala.

Ne razmišljam o ljubavi prema piscu čija dela prevodim, ali uočavam da mi je kontinuirano prevođenje olakšavalo rad na svakoj novoj knjizi. Iako su Pamukove knjige tematski raznovrsne, stilski i jezički osobene, postojao je uvek neki najmanji zajednički sadržalac koji bih odmah uočila. Postoji ono “nešto” prepoznatljivo što Pamuka čini Pamukom. Budući da je napisao jednu knjigu eseja posvećenu književnosti i umetnosti pod naslovom Druge boje, iz nje sam saznala na koji način razmišlja kao pisac i kako gradi svoje priče. Tako sam u procesu prevođenja uočavala tehnike kojima se služi, načine na koje razvija početnu ideju, postupke u profilisanju likova, elemente priče. U svakom slučaju, prevođenje dela Orhana Pamuka je kompleksna škola koja mi je izoštravala osećaj za ono vredno u književnosti i upotpunjavala obrazovanje.

Prevodilac mora da oseća odgovornost za ono što radi, naročito ako se hvata u koštac sa literaturom koja je kod nas nedovoljno poznata ili sa autorom koji je ovenčan svetskom slavom. Velika je čast i profesionalna satisfakcija biti prevodilac jednog dobitnika Nobelove nagrade. Takva uloga iziskuje da prevodilac učini sve što je u njegovoj moći da na pravi način predstavi njegovo delo u svojoj sredini, koja je često nepoverljiva i kritična. Uvek sam imala svest o toj odgovornosti, ali i uverenje da ja to mogu i da neću izneveriti pisca. Greje me saznanje da će moji prevodi ostati, da su već sada trajno utkani u našu prevodnu književnost, iako o tome do sada nisam na taj način razmišljala. Možda zvuči patetično i pretenciozno, ali bavljenje književnošću čoveka nauči da bude iskren, najpre prema sebi, a onda i prema drugima.

Živimo u vremenu u kojem materijalne vrednosti potiskuju duhovne. Mali honorari, loši uslovi rada, kratki rokovi i mnoštvo drugih obaveza daju za pravo Dubravki Ugrešić koja je u svom delu Forsiranje romana reke onako lucidno opisala prevoditeljke zarobljene u malim jezicima: “Prevoditeljice su: 1. sredovječne, ružnjikave žene (samo takve mogu se baviti tako dosadnim poslom kao što je prevođenje pisaca iz male književnosti); 2. uvek malo prašnjavog izgleda (prevode pa su malo na friškom zraku); 3. malo demodirane (zato što su honorari mali); 4. skromne (zbog same prirode posla). I sve su one slučajno zaglavile u maloj i nikome potrebnoj književnosti i malom i nikome potrebnom jeziku.” Ne znam da li je teže biti samo prevodilac i živeti od toga, jer honorari za prevođenje ne mogu da obezbede dostojanstven život, ili je teže raditi još jedan posao, a prevođenjem se baviti iz ljubavi i zadovoljstva.

Ja imam sreću da ne živim od prevođenja i da mi je ono dopuna u profesionalnom razvoju. Ali kada se osvrnem na uloženi trud, na dane i noći provedene za stolom, na zavist kolega, zapitam se šta me to nagoni da iznova i iznova prihvatam nove ponude koje mi neće doneti veliku materijalnu satisfakciju. Postoji li nagon za prevođenjem? Da li čovek s vremenom stekne potrebu za takvom vrstom angažmana? Da li se i sam izražava i prazni prevođenjem svog omiljenog pisca?

Po svemu sudeći, ima neka tajna sila koja pokreće prevodioce, koja im daje neko osećanje moći. Iako su naviknuti na osamu i tihovanje, skromnost i beznačajnost, prevodioci osećaju da su važni, da svet bez njih ne bi bio isti.

Ostaje nam da vidimo šta će doneti veštačka inteligencija u ovoj oblasti. Da li će mašine zameniti ljude? Da li će kompjuter prevoditi poeziju? Da li će prevođenje postati izlišna profesija? Da li će roboti misliti i osećati za nas? Da li će patiti umesto nas? I gde ćemo mi biti i kako ćemo se sporazumevati? Da li će pisci i knjige postati suvišni?

Budućnost zna odgovore.