Prošlo je od tada skoro pola veka – od neverovatne pojave “novog talasa” i čitavog kompleksa pojava u (popularnoj) umetnosti ondašnje Jugoslavije. Zato nas sve više sećanje podseća na mit – pogotovo jer su 90-e uništile, u krvi, tu zemlju i jedinstven kulturni prostor, pogodan da se desi sve što se – odista! – desilo. U muzici, književnosti, likovnoj umetnosti, stripu, na (eksperimentalnoj) pozorišnoj sceni… Zato kao šifre naših (generacijskih) izgubljenih teritorija i dostignuća gluvo odzvanjaju imena i naslovi: “Polet” i “Student”, “Studentski list” i “Vidici”, “Književna reč” i “Pitanja”… a zatim i mnogo zvučnije: Haustor, Film, Prljavo kazalište i jednako zvučno: Električni orgazam, Idoli, Šarlo akrobata, EKV (nešto kasnije) i Kugla glumište i ZZOT i taka-i-natamu… I odzvanja sve to što bi tražilo naročitu arheologiju jednog dalekog i sve daljeg, svetlog vremena.

U tom vremenu pojavio se, u Zagrebu, po strani i na neki način ostao svojevoljno na strani, i multiumetnik Mance (odn. Milan Manojlović) – kantautor, crtač, stripautor, grafičar, animator… O njemu i njegovom dobu govori monografija Mance – Tajna starog hrasta koju je sačinio Kornel Šeper na inicijativu Emila Tedeschija (Izdavači su Dan, Mrak, URK / Klub Močvara). Govori posteriorno, sa četiri decenije distance, ali iz same dubine stvari, pre svega po izjavama i spomen tekstovima učesnika tog doba, najčešće Manceovih prijateljia, kolega, saradnika, svedoka… Da bi se na jedini (danas) mogući način, ulovio duh davnog doba, ova u suštini luksuzna monografija, više od 40 uvodnih strana posvećuje fotografijama kako Mancea, tako i prostora, tačaka na kojima se sviralo, izlagalo, snimalo, stvaralo, družilo, razgovaralo… Uglavnom, prostora i tačaka zagrebačkih.

Tek na 49. strani odlično dizajnirane knjige, čije crno-bele fotke prizivaju duh davnašnjih “Poletovih” fotki, susrećemo prvi ozbiljniji, detaljni tekst – Pokušaj životopisa protagoniste, koji je napisao Mario Kovač. U njemu se navode podaci o Manceovim detinjim i dečačkim počecima, o školovanju, prvim muzičkim pokušajima i onda polako i bez nepotrebne žurbe naracijski se putuje kroz svet čoveka koji je što se kantautorstva tiče blizak Arsenu Dediću, Marku Brecelju, Tomi Bebiću, Davoru Rundeku i Džoniju Štuliću. Činjenica da se o njima više zna, da su poznatiji i naravno slavniji, već tu se tumači Manceovom samozatajnošću, navikom da svojevoljno napušta uspešno započete muzičke ili pozorišne projekte, željom da ostane na socijalnoj i umetničkoj margini (odakle se sve bolje vidi, kako kažu neki).

Na taj način je kultni zagrebački multiumetnik ostao vazda samosvojan i na neki tajanstven način privlačan, o čemu lepo govori Aleksandar Zograf u svom prvom pisanom prilogu – povlačeći dobru paralelu između Mancea i njegove situacije i pozicije Tišmine grupe Luna (La strada). Jer, Šeperova neverovatna monografija to potvrđuje: Mance je, svesno ili nesvesno, uspeo da se ne etablira i ostane “skroviti šetač kroz različite scene”, vazda prisutan, ali s očima izvan svake medijske agresivnosti.

Počev od prvih muzičkih pokušaja (u grupi Gospa Nada, pa preko recentnijeg benda Korowa bar), Mance je pisao minimalističku liriku, pogodnu za stvaranje zanimljive minimalističke pop muzike. Menjajući saradnike, upravo kako su i oni njega menjali, sve do najpoznatijeg benda Karlowy Vary, čije je zvučno ime najduže i najdalje odjeknulo i posle čijeg je raspuštanja Mance uglavnom koncerte svirao sam, sa ponekim prijateljem ili pravio duge, preduge pauze, sukladne vlastitom temperamentu i volji. Uprkos svemu ili zbog toga, u krugu posvećenih pratilaca i zaljubljenika u andergraund scenu ostali su kao inspirativna legenda Manceovi diskografski radovi: Čovek iz Katange, Plavi bar, Melodije sobe i predsoblja ili pak Mekani hitovi.

U isto vreme, katkad s većom agilnošću, Mance je crtao, radio grafike, pravio plakate, ilustrovao knjige, zanimao se animacijom itd. uvek po sporom i čistom diktatu trenutnog, vlastitog interesovanja. Tada su na njegovom entuzijastičkom, u suštini usamljeničkom putu, iskrsavali projekti, recimo sa Helenom Klakočar, ali i samostalne izložbe, gde se njegov dvodimenzionalni crtež, jako prisutan na stranicama ove knjige, i u “realističkim” i u fantastičkim varijantama, približavao nepatvorenosti i originalnosti dečjeg crteža. U tom jednostavno-atraktivnom crtačkom svetu nastajali su i malobrojni Manceovi stripovi, sa jednostavnim scenarijima i prepoznatljivo “naivnom” ikonografijom lica, tela, pojava.

Dve kasete ranih snimaka, kao i dvostruki CD na kojem su oni ponovljeni, ali su im dodati i snimci koji ranije nisu objavljivani, čine bazičnu diskografiju Manceovu, a tu su zatim i docnija izdanja, i dva video-spota, nekoliko stripova, more nedatiranih i nenaslovljenih crteža… Svi oni, nepobrojani ovde (ali navedeni u knjizi), naročiti su i lični spomen jednog vremena, koje već danas, i zbog jedinstvene Manceove pojave, deluju mitski (baš zato što su neverovatni i pomalo van sfera doba – skoro pola veka! – u kojem su stvarani, objavljivani i izlagani).

O tome u monografiji piše i crta (u četiri posebna stripa) Aleksandar Zograf, ali govore i: Darko Rundek, Džonatan Ričman, Davor Gobac i drugi… uvek razmišljajući svako u svom “pravcu” i sferi, ne samo zbog različitih životnih i art-opredeljenja, nego i zbog same Manceove prirode, koji je u okolini izazivao i podsticao tokove dinamičkih razlika. A tako je i kada su Šeperovi informatori i saradnici bili crtači, glumci, poznanici ili prijatelji…

Golema knjiga Mance – Tajna starog hrasta (format 30cm x 30cm, više od 400 stranica), naročita je i posvećena arhiva o pojavi i aktivnosti jedinstvene umetničke ličnosti, koja je baveći se različitim umetnostima, po strani od centralne scene, istrajavala i istrajala na samosvojnosti, čuvajući i sebe i svoje pratioce zamki marketinških zloupotreba i komercijalizacije, dokazujući, po svaku cenu, da se može ostati i svoj i slobodan.