Svaki procesor, bilo da se nalazi u računaru, GPS navigaciji ili mikrotalasnoj rerni, treba da izvrši neki zadatak za određeno vreme. Koliko će kompleksan zadatak biti i koliko će vremena procesoru biti potrebno da ga izvrši, zavisi od namene i snage čipa, a period koji je potreban da bi se zadatak izvršio naziva se procesorsko vreme.

Svim procesorima zajedničko je da najveći deo svog vremena provode u stanju mirovanja, čekajući da ih korisnik upotrebi za nešto. Primera radi, moderan računar na kome se kuca ovaj tekst može istovremeno da radi još mnogo drugih stvari – da pušta film, da pokreće najnoviju igru i da proverava na Google Earthu kako je izgledao onaj brežuljak u Moštanici pre nego što su došli bageri. To se događa zahvaljujući arhitekturi procesora koji rade na principu istovetnih ciklusa koji se ponavljaju određeni broj puta u sekundi.

I tako, umesto da ne rade i ne troše energiju kada se ni sa čim ne bave, i da se aktiviraju samo kada je to neophodno, procesori dosta vremena provode u praznom hodu, čekajući da korisnik nešto od njih zatraži. Postoji veliki broj projekata koji omogućavaju da se taj prazan hod upotrebi u korisne svrhe – jedan takav primer je čuveni SETI projekat u kom su računari običnih kućnih korisnika, u trenucima kada ništa ne rade, bili korišćeni u pretrazi za vanzemaljskom inteligencijom.