Jutro 31. avgusta u Opatiji. Ispred "Grand hotela Adriatik" parkiran je autobus "Laste" iz Beograda. U 9 sati ukrcavaju se učesnici dvanaestog susreta Jevreja iz bivše Jugoslavije koji su organizovano došli iz Srbije. Naziv tog skupa je "Bejahad", što na hebrejskom znači "Zajedno". Od 23. do 30. avgusta održan je dvanaesti put, po peti put u Opatiji, ranije i na Braču i Hvaru. Prisustvovali su zainteresovani sa svih kontinenata i to ne samo Jevreji. Prisutni su bili, na primer, reditelj i glumac Ljubiša Samardžić iz Beograda, splitska slikarka i tapiseristkinja Jagoda Buić, književnik i publicista Rusmir Mahmutčehajić iz Sarajeva. Upoznao sam učesnike iz Australije, SAD, Švedske, Izraela, ali, razume se, najviše ih je bilo iz Srbije, Bosne i Hercegovine i same Hrvatske. Među učesnicima provejavala je jugonostalgija.

Posebni dani bili su posvećeni Beču i Berlinu, pa je iz tih gradova došlo dosta posetilaca koji nisu poreklom iz bivše Jugoslavije. Krenuvši nazad za Beograd, u autobusu putnici živahno prepričavaju događaje sa konferencije. Svakoga dana se od devet sati ujutro do kasne večeri odvijao neki program – predavanja, diskusije, filmovi, koncerti, izložbe, pozorišne predstave. Boravak u Opatiji bio je prijatan, svi su bili ljubazni, predusretljivi, vreme svih sedam dana sunčano, more čisto i toplo.

Autobus ubrzo izlazi na besprekoran, širok autoput, boljih nema ni u Austriji i Nemačkoj. Odmorišta pored benzinskih pumpi su čista, odlično snabdevena, usluga je brza i osoblje gostoljubivo.

Pored pedesetak građana Srbije, pretežno iz Beograda i Vojvodine, u autobus se ukrcala i jedna hrvatska državljanka. Došla je samostalno, dogovorila se sa svojim sinom da kolima dođe po nju na jednu benzinsku pumpu u Slavoniji, pa deo puta prelazi sa nama. Šofer zaustavlja gde je rekla. Sina još nema, ali teši nas da ne brinemo, ima njegov mobilni, sad će… Nekoliko putnika koristi priliku da odu na toalet dok šofer vadi njen kofer iz prtljažnika autobusa. On to čini pomalo ljutito, upozorava da je protiv nekih pravila, ali većina putnika to i ne zapaža.

JA SAMO VRŠIM SVOJU DUŽNOST: Posle kraće pauze krećemo, ali nas iznenada prestiže žuti automobil marke "punto" sa zagrebačkom registracijom "ZG 29 35 – AE", stavlja na krov plavo rotaciono svetlo i daje znak da stanemo na sledećem parkiralištu. Iz njega izlaze trojica muškaraca, dvojica pokazuju nekakve bedževe, treći, malo stariji, drži se u pozadini i zadovoljno se smeška.

Ispostavlja se da su oni takođe bili na prethodnom parkiralištu i posmatrali iskrcavanje putnice po koju je trebalo da dođe njen sin. Pre nego što su nas prestigli, već su uspeli i da je kratko saslušaju. Tvrde da je načinjen prekršaj, od šofera žele da naplate kaznu od 5000 kuna – nešto manje od 700 evra. U toku diskusije povećavaju na 15000 kuna, to je više od 2000 evra. Dok ta suma ne bude plaćena, ne dozvoljavaju da se krene, prete da će da skinu beogradske registarske tablice i da će autobus zajedno sa putnicima ostaviti na trenutno praznom parkingu pod hrvatskim suncem, čiji su zraci tog ranog popodneva u slavonskoj ravnici mnogo manje prijatni nego u Opatiji.

Vođa puta objašnjava ko su putnici, pokazuje listu, referiše gde smo bili i kojim povodom. Inspektore to ne zanima, kažu da se ne radi o putnicima, prekršaj je učinio šofer.

Radoznao izlazim iz autobusa, priključujem se diskusiji. Predstavljam se i pitam inspektora za njegovo ime. Kaže da nije dužan da mi ga da, mogu da pogledam broj njegovog bedža. Zapisujem taj broj "012", ali to ga nimalo ne impresionira. Pitam ga na osnovu čega zadržava autobus? Kaže, na osnovu zakona. Molim da mi navede odredbe famoznog zakona. Odvraća da nije dužan da mi tumači zakone i dodaje:

"Ja samo vršim svoju dužnost."

Navrh jezika mi je da ga podsetim da su pred sudom isto izjavljivali svi ratni zločinci svih boja. Ne izgovaram da je svoju dužnost ubijanja Jevreja na ovom terenu disciplinovano izvršavao možda i njegov deda – jer to bi stvarno bila kažnjiva uvreda službenog lica prilikom obavljanja službene radnje, a možda je njegov deda bio u partizanima, prvoborac, narodni heroj, možda kao komunista ubijen u Jasenovcu, ko zna – pa mu samo kažem da će se o ovom događaju pisati ne samo u srpskoj štampi, nego i u hrvatskom tisku. Hladno, ali korektno, ponavlja da on samo vrši svoju dužnost, a preplašeni šofer našeg autobusa me moli da se vratim na svoje mesto, da se ne mešam, jer će inače sve biti samo još gore.

Šta da radim? Vraćam se u autobus. Mobilnim telefonom pokušavam preko Beograda da pronađem neku vezu. Portparol Ministarstva unutrašnjih poslova Kruno Borovec obećava da će ispitati slučaj; zaista se posle pola sata lično javlja jednom uredniku nedeljnika "Vreme" koji je pokušao da interveniše i sa žaljenjem konstatuje da slučaj nije u nadležnosti njegovog, nego Ministarstva mora, prometa i infrastrukture, čiji inspektori obrađuju naš prekršaj.

ODLAZAK U NEPOZNATOM PRAVCU: U međuvremenu šofer i vođa puta nastavljaju diskusiju na vrućini tog poslednjeg avgustovskog dana. Putnici su nervozni. Deca osećaju da se događa nešto čudno i neprijatno, počinju da plaču. Jarko slavonsko sunce, čini nam se, peče sve jače i pod njegovim zracima blede sve uspomene na prijatne razgovore, na primernu gostoljubivost na koju smo nailazili svugde u Opatiji. S obzirom na to o kakvim putnicima se radi – Jevrejima starijim i mlađim, svedocima holokausta, ili njihovim potomcima – spontano kreću razgovori, o čemu drugom nego o Jasenovcu i ko je od njihove rodbine ubijen tamo. Čini nam se da Jasenovac i nije mnogo daleko. Jedna žena šaljivo pita: "Da li će sad sve da nas streljaju?"

Šofer nema novaca. Putnici svi skupa nemaju toliko novaca, pa mi smo na kraju letovanja i već blizu granice sa Srbijom. Najzad se jedna putnica seti da ponudi da kaznu za šofera plati svojom kreditnom karticom. Da li je to moguće? Inspektori kažu da je moguće ako se nađe neka banka koja će prihvatiti njenu karticu.

Žuti "punto" kreće pred našim autobusom, pratimo ga u nama u nepoznatom pravcu. Skrećemo sa autoputa i na kraju stajemo u Đakovu pred jednom zgodnom kafanom. Da li ovde smemo da napustimo autobus? Dozvoljavaju nam.

Dotična gospođa, jedan od inspektora i vođa puta kreću da traže banku. Inspektor je kaznu ipak "spustio" na 5000 kuna i tvrdi da nam je time izašao u susret.

Većina nas seda u hlad pred kafanom. Lepuškasta kelnerica otključava toalet, koji bez njene pomoći ne bismo ni našli, pa nas uslužuje. Pivo je odlično. A možda smo samo veoma žedni.

Za jedan od stolova sedaju ona dva inspektora, koji trenutno ne učestvuju u "činodejstvovanju".

ĆASKANJE U ĐAKOVU: Pitam ih da li smem da sednem za njihov sto radi "privatnog razgovora". Prihvataju. Objašnjavaju mi da se prekršaj sastoji u tome da je putnica napustila autobus na mestu koje nije službeno "stajalište", osim toga, nije se nalazila na spisku putnika, da je zakon zakon i da je takav u celoj Evropi. Izražavam sumnju. Oni nisu uporni u tom pogledu, ali konstatuju da je hrvatski zakon svakako takav. Usuđujem se da izrazim mišljenje da je u tom slučaju ovakav tretman loš za njihov turizam. Sležu ramenima, to je stvar Sabora, a ne njihov.

"Da li smo na benzinskoj pumpi smeli da odemo do toaleta?"

"Naravno."

"Pa ako žena nije htela da se vrati u autobus, šofer nije mogao da primeni silu da je vrati…"

"Nije smeo ni da je poveze, ali on je otvorio prtljažnik i dao joj njen kofer."

"Kako to znate?"

"Posmatrali smo."

Setim se da smo u Đakovu i pitam da li znaju ko je bio Josip Juraj Štrosmajer.

Kažu da znaju.

"Da li se o njemu uči u školama?"

"Uči se!"

"Da li ste učili ili vam je poznato da je taj hrvatski katolički biskup sa nemačkim prezimenom verovatno prvi izgovorio reč Jugoslavija?"

Uopšte se ne zbunjuju, nego odgovaraju:

"Stara katedrala u Đakovu je veoma lepa, bilo bi vredno da je posetite…"

Toliko vremena, srećom, ipak nismo imali.

Nisam bio siguran, pa ima nisam pomenuo, a tek u Beogradu sam proverio da se u Đakovu u vreme Nezavisne Države Hrvatske takođe nalazio jedan "sabirni logor" kapaciteta 10.000 zatvorenika. Nalazio se u prostorijama mlina i nekadašnje stanice za tehnički pregled vozila, na čijem je mestu danas benzinska pumpa OMV i hipermarket "Konzum". Vremena se menjaju. Na Vikipediji piše da je taj logor služio kao "sabirni centar za Srbe i Jevreje, ali i Rome i komuniste iz istočne Hrvatske, no i u ovom logoru su se događala smaknuća i mučenja".

U međuvremenu je banka primila karticu naše saputnice. Otkupila je taoce.

Vođa puta kaže da će sutra iz Beograda telefonom pozvati gospođu, kako reče, "jednu finu damu", državljanku Hrvatske, koja je navela našeg šofera na prekršaj i prouzrokovala čitavu zbrku, i zahtevaće da ona plati kaznu, pa će vratiti ženi koja nas je spasla. Pošto nismo sigurni da li će uspeti, sakupljamo priloge u autobusu, daje ko koliko može da bismo obeštetili ženu, ni krivu, ni dužnu koja je velikodušno pristala da se sa njenog račun skine gotovo 700 evra. Sakupilo se nekih 360 evra. Vođa puta tvrdi da će nam to vratiti kad dotična bude platila…

MREŽA REVNOSNIH INSPEKTORA: Nisam pravnik i ne znam da li je logično razmišljanje u protivrečnosti s tom naukom. Po mojoj logici, inspektori su po sopstvenom priznanju videli i mirno posmatrali delo koje su protumačili kao težak prekršaj. Mislim da su mogli da se umešaju na licu mesta i putnici, svojoj državljanki, zabrane da napusti autobus van stajališta i tako spreče izvršavanje kažnjivog dela. Nadalje, na osnovu toga što su licitirali sa visinom kazne između 5000 i 15.000 kuna, mislim da su – a da ne krše zakone i propise, uzimajući u obzir sve olakšavajuće i druge okolnosti – mogli da izreknu i opomenu. Rekli su da se njih tiče samo prekršaj, koji je počinio vozač autobusa, a da nemaju nikakve veze s nama, putnicima. Međutim, pretili su da do konačnog rešenja slučaja nas bespomoćne, kao što naglasih, među nama i starije i ne baš najzdravije osobe i decu, ostave na vrućini kao kolateralnu štetu. Drugim rečima, uzeli su nas za taoce sve dok šofer ne plati kaznu, ili dok mi ne platimo njegovu kaznu, što je već bio naš problem, ne i njihov.

Na zaglavlju zapisnika inspektora, čiju su kopiju dali šoferu, piše "Ministarstvo mora, prometa i infrastrukture". Pozivaju se na član 62, stav 1. i 2. Zakona o prijevozu u cestovnom prometu. Konstatuju da je "na odmorištu Marsonija ispušten jedan putnik suprotno popisu na putnoj listi".

Pravnički jezik nikad nisam dobro razumeo, da li je fraza da je putnik "ispušten" korektna, zaista ne znam. Potpis inspektora je, kao što sam i očekivao, nečitak, ali je stavio i svoj službeni broj, isti koji se nalazi i na njegovom bedžu – 012. Na osnovu njega, registarske tablice njihovog automobila koji, sve dok ne upali rotaciono svetlo, deluje kao da je privatan, i na osnovu datuma, nadležni rukovodioci dotičnog ministarstva lako mogu da pronađu trojicu svojih savesnih inspektora da bi ih pohvalili za revnosnu službu ili opomenuli da su bili nespretni ili čak da su preterali i naškodili interesima Republike Hrvatske, koja sa primetnim intenzitetom poziva turiste iz Srbije.

Posle povratka u Beograd proverio sam da je nadležni ministar Božidar Kalmeta, izabran na listi HDZ-a. Bio je i gradonačelnik Zadra, znači itekako zna šta je to turizam. U njegove hobije spadaju lov i ribolov. E pa mi smo očigledno upali u mrežu njegovih vrednih inspektora.

Pokušao sam da proverim i član 62. zakona na koji se zapisnik inspektora poziva. On glasi: "Za raspodjelu stranih dozvola prijevoznik plaća naknadu.

Visinu naknade iz stavka 1. ovoga člana utvrđuje ministar. Komore imaju pravo na naknadu troškova postupka raspodjele stranih dozvola iz članka 60, stavka 3. ovoga Zakona. Visinu naknade troškova utvrđuju komore uz prethodnu saglasnost ministra."

Pročitao sam svih 108 članova tog zakona, ali nisam našao ništa što bi se ticalo "ispuštanja jednog putnika" van "stajališta". Pokušao sam preko interneta da nađem druge hrvatske zakone, nešto o inspektoratu, ali verovatno nisam bio dovoljno uporan, nisam našao ništa, međutim, kao što rekoh, nisam pravnik, ko zna šta se sve može pročitati u nekom takvom zakonu, a da ja ne razumem. Naravno da nepoznavanje zakona nije opravdanje, a mi putnici i nismo napravili nikakav prekršaj, već smo bili samo "kolateralna šteta".

Da li je trebalo da oni postupaju sa više razumevanja zbog toga što su se u autobusu nalazili (a) Jevreji koji su (b) bili na zvaničnom skupu u Hrvatskoj, skupu koji je podržala država Hrvatska? Ne znam. Možda ne. Zašto bi Jevreji imali privilegije koje drugi građani nemaju? Siguran sam da u zakonu ne piše da sa nekim građanima treba postupati drugačije nego sa drugima. A kada su dopustili da se sporna putnica "ispusti" iz autobusa ne bi li ga potom zaustavili i naplatili kaznu, svakako su na osnovu tablica zaključili da su putnici građani Srbije.

Ne znam šta bi se dogodilo da jedna putnica nije isplatila željenu sumu. Da li bismo zaista "do daljeg" bili zadržavani "na licu mesta"? Pretpostavljam, na osnovu zakona, na koji su se inspektori pozivali, da bi bio prekršaj i da smo pokušali da se peške sa svojim prtljagom domognemo autoputa i pokušamo da stopiramo. To bi svakako bilo interesantno, ali, rekoh, deca, stariji ljudi, bolesni ljudi…

Svi mi smo imali pasoše Srbije sa urednom individualnom hrvatskom ulaznom vizom, na kojoj niti je bilo označeno ograničenje niti smo na bilo koji način upozoravani da svi mi, koji smo bili na listi na autobusu, moramo da se vratimo tim istim autobusom.

Plašili smo se šta će biti na granici, jer svi putnici "sa liste" nisu bili s nama, neki su produžili letovanje, krenuli u raznim pravcima. Međutim, tu se sve odvijalo korektno i brzo. Na putu iz Opatije za Beograd smo zbog incidenta prouzrokovanog "ispuštanjem" jedne putnice "van stajališta" izgubili samo dva sata.

Šta su intimno mislila gospoda inspektori? Bilo bi spisateljsko, literarno nagađanje ako bih počeo o tome da spekulišem. Neko reče da privatno stanuju baš u Đakovu.

Zaključak: Ako sledeće godine budete planirali letnji odmor u Hrvatskoj, možete da računate na to da je Jadransko more i dalje najlepše na svetu, da su ugostiteljski objekti odlični, radnici u njima predusretljivi, gostoljubivi i uslužni u svakom pogledu, da su autoputevi na najvišem svetskom nivou, ali da je preporučljivo temeljno proučavanje hrvatskog zakonodavstva bez obzira na to da li putujete sopstvenom jahtom, kao Željko Mitrović i porodica Đoković, ili "Lastinim" autobusom beogradske registracije, jer možete da naiđete na neumoljive inspektore koji, naravno, samo vrše svoju dužnost na osnovu propisa i zakona.