Šta reći posle svega, sve i ništa, sve je bilo redno, izvanredno i za Ginisa. Velika srpska tekovina, kako rek’o Zamenik, ministar etc. Dačić, ostala je što i bila, i jubilarno napredovala. Deset dana se tabalo po Guči, i sa sve čet’ri i u svakom ritmu zamanjivalo, i rekordi nisu izostali. Bilo ti programa i svake tradicije, stranci, pitani, rekli, Mnogo dobro, i Aboridžini, isto pitani, odgovorili da im je Guča pravi merak, Domaće nije bilo potrebe pitati, oni znaju znanje. Ti programa i svega, bilo preko svega, pored ti trubači, Bregović na bini drž’o pevca gde i zašto treba, nastupila i Balkanika, Kebo, održano takmičenje za Prvu trubu sveta, za kraj se otpev’o i Slavuj iz Mrčajevaca. Iako je organizator udesio, iz Poznati razlozi, da završne večeri, nakon takmičenja za Zlatnu trubu, peva Slavuj iz Mrčajevaca, Onaj na koga se računalo nije doš’o otvori takmičenje za Prvu trubu. I ne samo da nije doš’o On, u deset dana nije bilo nikoga iz taj prvi ešalon vlasti, osem ako se ne računaju etc. Dačić, Palma, i partijski umirovljeni Baki. Uostalom, takoreći sve se moglo vidi, taj Pink bezbeli, sa te pauze za reklame, sve prenosio u direktan prenos.

Ali, ajmo redom i po tom redosledu. Početak Sabora, kad rečeno i po običaju, kod taj Karić spomenik trubaču, proglasio ministar Mrkonjić. Onda se ušlo u tije deset dana raspojasavanja i ostalog džumbusa. Već rečeno, pev’o Kebo, svirala Balkanika, koncert održ’o i majstor trube Boban Marković. Rečeno i da Bregović drž’o pevca. To bilo za ponoviti. Bregović na bini u to bijelo odelo, to samo čini Alaj bi se šikicala, al’ mi ne da nana… Bilo i ostalog bum, bum, bum i juriiiš repertoara, i bilo da umjetnik za potrebe tu umetnost potez’o za veliki i šareni pevac, koji se, što ti je tehnika, držan gde i kako treba, sit iskukurik’o preko te mašine za kukurikanje. I sve bilo tako dok nije bilo gotovo, Bregović rek’o da Guča mnogo lepa tradicija, seo u mercedes i otiš’o.

Šta još bilo, nastupio di džej koji poliv’o publiku pivom, a publika bila u transu, pred takmičenje za Prvu trubu sveta nastupio Palma, koji sve pozv’o da dođu u Jagodinu i posete zoovrt. Posle Palme sve to otvorio Zamenik, ministar etc Dačić, koji rek’o da je Guča velika srpska tekovina, čuvar srpske tradicije i istorije… Na takmičenje pobedio domaći trubač Dejan Petrović, post’o svetski prvak i zamalo poleteo od oduševljenja, mediji zabeležili da bila i Američka ambasadorka, da podrži svoj orkestar, Predsednik Lučana, Organizator i Domaćin, Slobodan Jolović, joj, opet po ti mediji, rek’o da u Guču svi dolaze, da bio i Čeda Jovanović. I još, bio umirovljeni SPS-ovac Baki Anđelković, koji obnaša mesto predsednika UO Železnica Srbije, koji podelio crvene par muzici i rek’o, zabeleženo, Volim Guču. Bilo i Kolo za Ginisa, javljeno da se u’vatilo i zacupkalo 40.000 ljudi, onaj Jolović izračun’o da to 60 kilometara, ali neće se kandiduju za Knjigu rekorda, sledeće godine će organizuju kolo od 165 kilometara, što je tačno do Beograda, jer je u nji’ cilj da povežu Guču i Beograd.

PIVO U MALE VANGLE: Ajde sad na konkretno, subota, što prošla, glavni dan Sabora, kad to takmičenje za Zlatnu trubu. Kasno popodne, u taj centar Guče – a kad sabereš dva i dva tu ti je sve Centar – gužva. Preko puta Karić spomenika trubaču nov Muzej trube ispred koga umetnička fontana sa te mesing i samoštonisuprave trube. Reporter uze dalje upozna lice mesta, sve se to uzodalo, ima i ko seo, na trotoar i ‘de ga stiglo, po Onom spomeniku samo gmiže, trenutno, sa ta obeležja, nastupa prekodrinska bratija.

Niže, Dom kulture, ljucki renoviran, u bašti hotela imena Zlatna truba samo drma, posada se drži dostojanstveno, većina gostiju se rukama štiti od prodornog zvuka. Gore, u paralelnu ulicu, ali na desnu stranu, nešto mirnije, jedan se sav pretvorio u belog anđela, ima perje krila, sav u belom, i lice obrašnjavio, samo mu zelena šimšir grančica u levu ruku, šta radi, ne zna ni on, prilaze mu, slikavaju se, anđeo za tu paru svima na raspolaganju. Tude prođe jedan u pravu šajkaču, kokardu, sa neki brkovi koji se tim zarezima i zapetama produžili po obrazima, jedino on ni da pogleda anđela. Niže, ko ‘de stig’o okupio trubače, pod jedan suncobran opšte teranje, trubači u punom duvanju, na stolu jedna u mreža čarape, u još ti’ i razni’ resa, samo ga sisulja, pa kad okrene zadnjicu, uzme da je centrifugira, sve oko nje krene u te obrtaje i svako drugo kolačenje.

Tu reporter krene levim krilom u tu Glavnu ulicu, tu promena, retke točionice piva, to samo roštilj i tradicija ponuda. Narod tabana, pravilno drži desnu stranu, na tezge domaća radinost, zemljani lonci, svećnjaci, razne flaše, majice sa razni Jebeš zemlju koja Guču nema, te Sex kaskaderi natpisima… Reporter se povrati natrag, naiđe na jedan sa nov i ekskluzivan proizvod, ko da je neka kozmetika, jok, Rakija u tubi, najnovije, ekstra kvalitetno. Tu i Šajko, koji izumeo šajkača zatvarače, reporter nastavi, vidi, najbolje ‘de se ko zatek’o, to stalo na trotoar, nasred ulice, pa samo čini Uuu, Kroz život te sreća vodi/ gde se tako lepa rodi… Jopet Onaj spomenik, to o’zgo samo pesniči i zamanjuje, u bašti restorana preko puta samo lomi, sami sebe opkolili, pa se sve to pivom iz mali’ vangli sokoli.

Nastavimo levo od Spomenik, opazimo kako direktor policije Veljović, sa to obezbeđenje, izlazi iz zgrade Starog načelstva i ide dalje svojim poslom, opazimo i kako u produžetku te ulice opšti krkljanac, prolazi se samo na guranje i na mrdanje dupetom. Tu se sve odvrnulo, samo čini Joooj, samo čini Aaa, samo čini Ajmo, Juriiiš, samo čini, Ništa ne razumeš, te reporteru načisto bide žao što ga majka ne rodi k’o snimatelja, da namesti tu spravu, a on na miru i ko svaki čo’ek sagleda stvar iznutra.

Jok, dalje u pos’o, šatre prišle reki Bjelici, jede se u tišini, gdekoji sto pojačava apetit sa trube, ima i dugačak astal sa uniformisani koji priveli violinistu, pa se samo preko svaki zalogaj odobravaju. Reporter prođe i pored električni bik, dva pitona, razne tezge sa semenke, zastave Bog čuva Srbe, flaše u koje drvena slova sa svi sveci, veliki ringišpil, tako iduć’ stiže do jedan od ti mostova preko reku Bjelicu, opazi nizvodno šatorčić u reci, opazi takoreći ispod mosta i u vodi Četno stejdž, tako pisalo, čet’ri momka se baš opustila na tu skalameriju od drveni’ paleta, tu i sto zastrt sa srpsku svečanu zastavu, a iza nji’, a u sklopu sve, od to kamenje, veliki krst, i velika i srpska četr’i S. Sa mosta opšte čestitanje na poduhvatu, ozdo troprsto zahvaljuju.

Pređe se i most, s druge strane taj stadion sa zidanu ogradu, binu sa krovovi. Reporter prođe tu, pod beli čadori, Privrednu izložbu sa tri plus Ministarstvo poljoprivrede štand, stiže do veliku kapiju na koju pisalo No drinks, Zabranjeno unošenje alkohola. Neko obezbeđenje je sve to koje kontrolisalo, a onda se ušlo na stadion, igralište sa binu, tribine, na svaki ar po točionicu Jelen piva, gde pivo bilo samo 200 dinara. Beše osam sahata uveče, mesec je bio na zapadu, upališe se reflektori, upali se i ta bina, dunu Marš na Drinu. Izađe taj voditelj u tu tradiciju odelo, viknu, Trubaču sviraj zbor, javi se trubač, izađoše trubači, voditelj nastavi, Narode trubački, dobro došli u Guču, svetsku prestonicu trube… dobro došli na Sabor trubača, sabor veselja, običaja, bogatog nasleđa i najlepše tradicije, dobro došli na Završno takmičenje na kome ćemo čuti najbolje trubače Srbije…

Ş leve strane mu se pojavi onaj Domaćin Jolović, voditelj komandova, Oglasi se, oglasi, Prva trubo Dragačeva, Dejan Petrović dunu Sa Ovčara i Kablara, priključi se bina trubača, pukoše prangije, publika isprati, na bini pustiše neki dim i maglu, sa ti šmrkovi obradovaše i prve redove, voditelj reče da ide direktan prenos na Pinku, nabroja pokrovitelje i sponzore, najavi da će Sabor otvoriti magistar Slobodan Jolović, predsednik opštine Lučani, predsednik Saborskog odbora i domaćin Jubilarnog sabora. Kad voditelj zamoli Domaćina za Saborsku besedu, bi jasno da nema niko od ti’ Tadića, Domaćin spremno stade pred mikrofon, magistarski reče besedu, Dragi saboraši, prijatelji trube, prijatelji Srbije… diže ruku, diže obadve, 50 godina, 14 miliona posetilaca, dolazili gosti iz 80 zemalja, Prijatan boravak, i to bi od te besede.

PIČVAJZ I RUSVAJ: Voditelj zahvali Domaćinu na besedi, reče jopet ko pokrovitelj ko sponzor, da prenos direktan, da svi mogu budu žiri, glasaju SMS-om, važi za sve mreže. Prvo nastupi orkestar Dejana Petrovića, pesma Gradinom cveće cvetalo, plus kolo, pa trubači iz Zagužanja sa Bol bolujem, Dejan Lazarević iz Požege… Publika beše ‘nako, ko na izdržavanju, tek na kolo, čoček, bi sporadičnog mrdanja. Reporter pogleda u tu i tzv. svečanu tribinu sa krovom, jok, niko od Tadića, samo je jedan u najgornji red ličio na Dinkića.

Opet u odanje, napolju gužva veća nego unutra, u tu gužvu se razmilele devojčice koje nude rakiju u onim tankim urin epruvetama, pod šatrama mir božji, jede se u tišini, gdegod, iz kraja šatri, Oj bibili, bibili marela… Opšte odanje, to se sabilo i nabilo, ima i da se zatrče, skupe, pa okupe nešto o toj Federaciji, ko upita, Jesu oni iz Bosne, dobije lekciju, Nemoj kažeš da smo mi iz Bosne, mi imamo državu, mi smo iz Republike Srpske…

Ispred Doma kulture biraju Najlepšu saborašicu, voditelj predstavlja kandidatkinje, svaka druga voli slikanje i košarku. Takoreći iza ćoška momci goli do pojasa okupili trubače, samo se najašavaju, a muzikanti lipsavaju, na Niška banja, priključi se ko naiđe, pa to uze da se omasovljava i dalje dosoljava. Gore, Kod spomenik, i dalje se gmiže uzbrdo, u onu baštu preko puta još loču pivo iz vangli, sve na stolovima, jedan sa te firmirane štraftice garderobu baš uzeo da se vlada, sve ‘vako zamanjuje s obe ruke, sve nešto u te polukrošee, pa stane u neki gard, s obe ruke protrlja ošišanu glavu, pređe na direkte i aperkate.

A tek levo od Spomenika, gde omladina najbolje arli, samo čuješ Pa digni ruku, pa digni obadve, sve to obezvijano, pričučnjava, pa se iz čučnja, uz troprsto vriskanje, dokle može i najdalje odapinje. Kad se izađe iz tog grotla u to dalje, sve to oda i ne odustaje, sa strane od to štandovi udarila muzika, ima Čiča Dražo gde je naše dete/ Čuvaju ga srpske bajonete, ima Svira truba/ sva se kuća ljulja, ima samo Eeej, čuvaaaj… Idu tako, idu, pa zastanu u te tezge sa šajkače, stanu pred srce ogledalom da isprobavaju, pa se okrenu, vrate ogledalu, ko saliveno, produže, uzmu savladavaju onog električnog bika, a bik se ne da bog te ne bi jebo.

Ne daju se ni oni, šatre već popunjene, ima etno stil sa kukuruzi po grede, one sa itison, i ima one sa te igračice plesačice, kad je popnu na astal, pa zaokupe, tu muž, tu žena, ostala svojta, ova na stolu ispada iz oni’ resa, al’ sve to nivo, sve se to vlada, onaj što u čelu stola samo sitno namigiva kome treba.

Vratimo se na stadion, takoreći završnica takmičenja, bi kolo Šaran, Demiran Ćerimović odsvira Demiranov čoček, i oni sa tribina uzeli ustaju, se sitno vrću, za kraj Božidar Nikolić Donja odsvira Donjino kolo, odonja se i to, voditelj reče da kraj takmičenja, najavi koncert Miroslava Ilića, poklon Naftne industrije Srbije. Ono na terenu se diže, primače bini, izađe Miroslav Ilić, reče da on iz Mrčajevaca, reče, Pomaže bog Saboraši, u ime svih harmonika čestita trubi jubilej. Diže ruke, pa još reče, Tek je počelo, pa pusti grlo, Nije život jedna žena/ Što si glavo namrštena/ Još života ostalo je/ Natrag suze moje… Nastavi sa taj repertoar Lažu da vreme leči sve, uze bije ponoć, preko reke, u te šatre, ko da je tek počelo, ono ulica puno, nigde ne odujima, u Gornju ulicu načisto pao mrak, sve pobenavilo, odasvud tuče muzika, svi ispadaju iz sebe, po Spomeniku trubaču se još penjavaju, u Onu baštu preko puta sve se diglo i sustiglo, kad udariše Evo banke, Cigane moj, Cigane moj, nasta svaki pičvajz i ostali rusvaj, iza ćoška kola Hitne pomoći, Ima li posla, iznutra odmahuju glavama…