Masa se gura ispred velikog natpisa “Stage door” sa bočne strane Paladijum teatra u londonskom Sohou. Završen je mjuzikl Čarobnjak iz Oza i najverniji fanovi čekaju zvezde predstave da bi se fotografisali sa njima i dobili autogram.

Kada je 1900. američki pisac dečijih fantastičnih priča i romana Liman Frenk Baum objavio knjigu The Wonderful Wizard of Oz, sigurno nije bio svestan da će i 123 godine kasnije ova tema, pre svega zbog slavne filmske adaptacije sa Džudi Garland iz 1939, izazivati emocije i puniti pozorišne dvorane.

Ovaj rivajvl mjuzikla Endrua Lojda Vebera i Džeremija Sama iz 2011. igrao je ove godine u Londonu “samo jedno leto”. Tačnije, od početka jula do početka septembra i sve predstave su bile unapred rasprodate. Kritičar dnevnika “Gardijan” Arifa Akbar bila je u pravu kada je šou koju je režirao Nikolaj Foster nazvala “hibridnim bioskopsko-pozorišnim iskustvom u maniru Stivena Spilberga”. Doroti je ovoga puta Afroamerikanka (kovrdžava Georgina Onuorah), ali je tu i kraj politički korektnim intervencijama u predstavi. Nema one palete različitih rasnih, rodnih i seksualnih identiteta kakvu viđamo u savremenim američkim i britanskim filmovima, serijama i predstavama.

U ovoj produkciji Čarobnjaka iz Oza Gari Vilmot je glumio Čarobnjaka iz Oza, Luis Gaunt – Strašilo, Ešli Banjo – Limenka, Jason Manford – Plašljivog lava, Zlu vešticu sa zapada glumila je Dajan Pilkington, a Kristina Bjanko – Glindu. Najveće ovacije uz Doroti na kraju predstave dobio je Ben Tompson koji je “kontrolisao” lutku psa Tota, koja je bila svojevrsna kontrateža hi–tech efektima na sceni.

Songovi iz mjuzikla, pre svih Over the Rainbow, Ding–Dong! The Witch is Dead i We Off to See the Wizard postali su nerazdvojni deo popularne kulture i opšta mesta pop–culture reference u protekle 84 godina, isto kao i rečenice iz filma: ”Toto, I’ve a feeling we’re not in Kansas anymore” i “There is no place like home”. Citirane su i parafrazirane u hiljadama pesama, filmova, televizijskih serija, novinskih naslova, svakodnevnoj privatnoj i poslovnoj korespodenciji na društvenim mrežama i u stvarnom životu.

Zvanični program koji se kupuje zajedno sa osveženjem i suvenirima donosi mnogo detalja o predstavi ali i filmu koji je proslavio Baumov roman. Dok čekamo početak predstave, mogli smo da pročitamo kako je Džudi Garland tokom snimanja filma 1939. bila na strogoj dijeti koja se sastojala od pileće supe, crne kafe i – cigareta, koje tada nisu smatrane štetnim po zdravlje; pesma Over the Rainbow je skoro isečena iz filma jer su se producenti plašili da će biti predugačak; nekoliko pari “crvenih cipelica” koje nosi Doroti korišteno je prilikom snimanja filma, a nedavno je na aukciji jedan od njih kupio Leonardo Dikaprio; kostim Plašljivog lava napravljen je od pravog lavljeg krzna; Liza Mineli, ćerka Džudi Garland, udala se za Džeka Harlija, sina glumca koji je igrao Limenka u filmu…

Prvi mjuzikl koji sam pogledao bile su Mačke, u februaru 1994. na Brodveju. Kasnije, kada su mi ćerke postale fanovi ovog žanra, pogledao sam gotovo sve značajne produkcije na Brodveju i Vest Endu: Fantom iz Opere, Čikago, Kosa, Producenti, Kabare, Priča sa Zapadne strane, Mamma Mia… Petnaestak godina unazad, gotovo sve ove mjuzikle možete da pogledate i u beogradskom Pozorištu na Terazijama.

Zanimljiva je priča o Fantomu iz Opere koji je zvanično the longest running show u istoriji Brodveja. U februaru 2012. odigrana je 10.000. predstava, čime je postao prva brodvejska produkcija kojoj je to pošlo za rukom. Takođe, ovo je drugi po dužini trajanja mjuzikla na londonskom Vest Endu (prvi su Jadnici). Ukupna globalna zarada Fantoma iznosi više od šest milijardi dolara, samo na Brodveju zaradio je milijardu. Ovo je bio finansijski najuspešniji mjuzikl dok ga Kralj lavova 2014. nije prestigao. Predstavu Fantom iz opere pogledalo je 140 miliona ljudi u 183 grada u 41 zemlji sveta (od 2017. i u Pozorištu na Terazijama).

Najviše sam voleo da gledam Producente – imao sam sreće da vidim postavu na Natanom Lejnom i Metjuom Broderikom na Brodveju 2004. (godinu dana kasnije njih dvojica su igrali i u istoimenom filmu), kao i beogradsku premijeru sa Nikolom Simićem u ulozi Rodžera de Brisa.

Serija rekorda koje su na Brodveju postigli Producenti počela je dva dana nakon premijere kada je na blagajnama prodato ulaznica u vrednosti od oko tri miliona dolara, što je bila najveća prodaja u jednom danu. Nakon samo dve godine oborili su sopstveni rekord i u jednom danu prodali karata u vrednosti od 3,5 miliona dolara.

Mjuzikl čiji je autor slavni Mel Bruks imao je 1968. filmsku verziju, na Brodveju je rekorder i kada je reč o nominacijama i osvojenim nagradama Toni. Na dodeli ovih priznanja mjuzikl The Producers osvojio je 12 nagrada od 15 nominacija. Po broju nominacija stigao ga je Billy Elliot, the Musical 2009. a prestigao tek Hamilton 2016. koji je predložen u čak 16 kategorija. Po broju osvojenih nagrada Toni – rekord Producenata ostao je neoboren.

Urnebesna priča o dvojici brodvejskih producenata koji postavljaju “najgori mjuzikl ikada” pod nazivom Springtime for Hitler poigrava se sa nekim od najvećih tabua američkog (posebno njujorškog) društva – Jevrejima, nacistima, gej osobama… Iako na Brodveju i Vest Endu već dugo ne igraju, beogradska publika ima privilegiju da ih gleda, evo već 14. godinu (premijera je bila 28. februara 2011).

Mjuzikl Mamma Mia od 2015. takođe možete da pogledate u Pozorištu na Terazijama, a svetsku premijeru imao je u Londonu 9. aprila 1999. što je našoj publici promaklo iz razumljivih razloga. Mamma Mia i dalje igra širom sveta – 2008. čak je oborio rekord u Rusiji po najdužem igranju svakodnevnih predstava.

Odskora u Londonskoj O2 Areni imate prilike da učestvujete u ekstenziji ovog mjuzikla nazvanoj Mamma Mia! The Party!. Tu ćete po prosečnoj ceni ulaznice od 150 funti dobiti grčku večeru od četiri jela, piće dobrodošlice, predstavu i mogućnost da posle odete u ABBA Disco i đuskate do dugo u noć uz omiljene hitove švedskog benda. Suvenire i sve ostalo što popijete – platićete dodatno.

Njujorški Brodvej i londonski Vest End bili su dramatično pogođeni pandemijom 2020. i 2021. kao i većina pozorišta širom sveta. Njihova industrija mjuzikala doživela je tokom te dve godine milionske gubitke. Zanimalo me je kako su mjuzikli preživeli pandemiju i savremene trendove koji su, kako čitamo ovih dana, uništili industriju cirkusa u SAD, jer je dečija pažnja postala “setovana” na par sekundi, koliko traju postovi na TikToku. Industrija cirkusa, dominantan vid zabave s kraja 19. i početka 20. veka, sto godina kasnije pored pandemije i digitalizacije pogođena je i lošom reputacijom zbog nedoličnog tretmana životinja, a u nekim slučajevima i “dvonožnih izvođača”. Došlo je do toga da su neke od najvećih cirkuskih kompanija poput “Ringling Brothers and Barnum & Bailey”, nekada najvećeg cirkusa u SAD – morale da stave katanac na svoje šatre.

Industrija mjuzikala pokazala se, međutim, znatno otpornijom. Podaci koje je početkom godine obelodanio The Society of London Theatre (SOLT) govore da je broj prodatih ulaznica za predstave na Vest Endu porastao u 2022. za čak 7,21% u odnosu na pretpandemijsku 2019. Prošle 2022. prodato je 16.420.068 karata, u poređenju sa 15.315.773 2019. Kako je 2022. godinu još kačio efekat pandemije, realno je očekivati da će podaci za 2023. biti još bolji.

Doroti je, dakle, preživela tornado i sve izazove Oza, pandemiju i TikTok i zajedno sa Totom srećno se vratila u Kanzas.