Deseti jul, vetrovit letnji dan. Nakon protesta naučnika koji se okončao kao još jedna od prošlomesečnih političkih epizoda u našem javnom životu, nadležni za nauku na republičkom nivou i Sindikat naučnika zajedno polažu cveće ispred spomenika Nikoli Tesli u Bulevaru kralja Aleksandra u Beogradu. Spomenik, smešten pred ulazom Elektrotehničkog fakulteta, rad Frana Kršinića, kopija rada zapravo koji je postavljen kod Nijagarinih vodopada, ćutke posmatra svoju skicu, ne obazire se na lokalne prilike.

Istog dana Teslina komemoracija traje širom Srbije, a zapravo se na naučnim tribinama, kampovima i sličnim inicijativama obeležava nacionalni Dan nauke, koji se po odluci Vlade iz 2010. u Srbiji slavi na rođendan Nikole Tesle. U međuvremenu, sve novine postavljaju pitanja: Zašto nema centralne državne manifestacije? Zašto se rođendan Nikole Tesle obeležava tako skromno? I još – zbog čega Tesli pridaju više značaja u Zagrebu i Njujorku nego u Beogradu?

Na ova se pitanja svake godine odgovara isto, ali s opravdavajućim tonom – nadležno Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, suočeno sa drugim, dramatičnijim pitanjima od jednog rođendana, i to 157. po redu, koprca se nekako pred novinarima, na brzinu objavljuje nekakav program Dana nauke u 11 ujutru, dok je ova manifestacija već u toku, pokušava da nepristojno dugoj listi neuspeha ne doda još jedan, očekujući razumevanje za opšte stanje i nemaštinu, takođe opštu. I svi samo čekaju da praznik osmišljen u Teslinu čast prođe, kako bi se tenzije spustile bar do sledećeg povoda. Drugo je što se on obeležava tako kako se obeležava, jadno, kao i mnogo štošta drugo što smo naumili, ali ne umemo. No, pitanje je zašto je za Dan nauke izabran baš Teslin rođendan?

Nikola Tesla (1856–1943), američki pronalazač srpskog porekla, rođen na teritoriji današnje Hrvatske, predstavlja intelektualnog džina, figuru svetski značajnu za razvoj nauke i tehnologije u XX veku i jednog od autentičnih heroja opšteg ljudskog napretka. No, pretpostavimo da postoji mogućnost da, manje o Tesli kao takvom, a više o njegovoj ulozi danas u Srbiji, govorimo sa nešto manje uzbuđenja.

Zamislimo da niste podlegli opštem očekivanju da ćemo, vezujući se za baštinu Nikole Tesle svetu predstaviti kao značajna nacija. Ili da jednostavno niste poklonik kulta koji se proteže od Crkve, preko desetina udruženja, fondova i zadužbina do slobodnih mislilaca, naučnika i umetnika. I onda se, uz svu pompu oko neozbiljne organizacije Teslinog rođendana, upitate – da li uopšte znamo kad je rođendan, na primer, Mihajlu Pupinu? I kako njega obeležavamo?

Pre nego što ukucate njegovo ime u Gugl pretraživač, podsetimo se da je Mihajlo Pupin (1854-1935), takođe američki pronalazač srpskog porekla, rođen 9. oktobra. A tog dana, mada ga se sete pojedini entuzijasti, nema ni približne drame iako je Pupinov doprinos, ugled i uticaj podjednako ogroman, ali oduvek u senci svog ličkog savremenika i zemljaka. Kakav je zaista odnos ove dvojice pronalazača? Kakve su razlike, sličnosti, kako ih gledamo danas, a kako smo ih videli nekad?

ČETIRI I PET CENTI: Pupin se preko Okeana prvi otisnuo. U martu 1874. kao dvadesetogodišnji student iz Praga kreće u Ameriku i – kako sam piše u autobiografiji Od pašnjaka do naučenjaka, za koju će 1924. dobiti Pulicerovu nagradu i koja će u Americi postati školska lektira – po pristizanju na njujorške dokove "ima samo pet centi u svojim džepovima". Pre toga je, zbog političkog delovanja i gaženja austrijske zastave, proteran iz Gimnazije u Pančevu i školuje se u Pragu. U isto vreme Nikola Tesla, dve godine mlađi, luta po gudurama oko Gračaca u Lici, nedaleko od rodnog Smiljana, gde se skriva od vojne obaveze u austrijskoj vojsci. Sledeće godine upisuje Politehniku u Gracu, ali je napušta nakon tri godine.

Tesla će u Ameriku krenuti tačno deset godina nakon Pupina, 1884, sa 28 godina. Prema ličnom svedočenju, na brodu kojim prelazi Atlantik događa se pobuna, Tesla je opljačkan i u Njujork stiže sa jednim centom manje od Pupina u džepu, sa četiri. No, za razliku od Pupina, u džepu ima dragoceno pismo Čarlsa Bačelora iz Pariza, direktora Edisonove kompanije u Francuskoj. Sa ovom preporukom, odmah se zapošljava u Edisonovim laboratorijama i vrlo brzo postaje nova američka zvezda. Ali njegov rat sa Edisonom počinje odmah, Tesla upada u razne nevolje i 1887. osniva kompaniju Tesla Elektrik: rat za naizmeničnu struju se zahuktava.

Pupin prolazi mnogo trnovitiji put. Provodi niz godina u Americi pokušavajući samo da preživi, kao fizički radnik u fabrici keksa koji uči jezik, ne samo engleski nego i grčki i latinski. Pokušava da se upiše na Univerzitet Kolumbija, što mu uspeva tek iz drugog pokušaja, 1879. godine.

Posle četiri godine studija, Pupin 1883. diplomira i postaje američki državljanin. U vreme dok Tesla putuje ka Americi, Pupin je na doktorskim studijama u Berlinu, gde doktorira 1889, i vraća se nazad na Kolumbiju, gde dobija profesorsko mesto. Dve godine nakon toga, i Tesla dobija američko državljanstvo.

Pupin će tokom naredne decenije raditi na brojnim izumima od kojih su svakako najznačajniji kalemovi za pojačanje signala, sa kojim počinje "pupinizacija" telegrafskih linija širom Amerike. Tesla, u međuvremenu, u saradnji sa Vestinghausom 1893. konačno dobija "rat struja" na izložbi u Čikagu, da bi se 1899. povukao u Kolorado Springs sa svojim neobičnim eksperimentima.

Iz tog perioda, u vreme dok se otvara problem sa Markonijem oko patenta radio-prenosa, počinje i sukob dva zemljaka – neprijateljstvo između Pupina i Tesle. Budući da Pupin ne staje otvoreno na Teslinu stranu, rađa se netrpeljivost koja će trajati sve do Pupinove smrti. Ona će tri decenije biti skrivena tajna, sve do samog kraja, kada Pupin na samrti poziva Teslu i traži oproštaj. Tesla pristaje na pomirenje. Dva genija, sasvim različita po karakteru i sudbini, po svemu osim po poreklu, ne ostaju u konačnom neprijateljstvu.

Skoro pun vek kasnije, percepcija Tesle i Pupina ostala je potpuno različita. Čitav Balkan je premrežen Teslinim spomenicima, ulicama, školama. Tesla je simbol, od aerodroma do fabrike sijalica. U jednom skorašnjem istraživanju imidža nauke u Srbiji, na pitanje kog naučnika poznaju, deset od deset ispitanika odgovara Teslu, a potom svaki peti dodaje i Pupina.

Ni Pupinovo nasleđe u Srbiji danas nije za potceniti, ni po broju sledbenika, ni po broju izložbi i inicijativa (jedna od njih je zapaženi višegodišnji projekat Aleksandre Ninković Tasić, koja će, uporna kao Pupin, jednom, ostvariti ideju da Beograd dobije i Pupinov muzej). No, Tesla je bez dileme nacionalni heroj, a Pupin i dalje samo enciklopedijska odrednica.

RAT STRUJA: Zašto Srbi tako mnogo više vole Teslu nego Pupina? Ako pogledamo u fakta, to se čini sasvim neobjašnjivo. Pupin se tokom života otvoreno zalagao za Srbiju, njegov uticaj na visoke političke krugove u Americi bio je presudan za mnogo povoljnije formiranje granica Jugoslavije nakon Prvog svetskog rata, pre toga je slao pomoć na sve načine u otadžbinu i, uostalom, bio je najbolji "ambasador" koga je Srbija ikada imala. Tesla je davao izvesnu podršku "braći u domovini", ali teško da je odigrao značajniju ulogu u tome. Pupin ne propušta da više puta poseti rodni Idvor i održava kontakte sa Beogradom, dok Tesla u Srbiji boravi samo jednom, nekoliko dana prepunih ceremonije, nakon kojih odlazi razočaran činjenicom da Beograd uvodi jednosmernu umesto naizmenične struje, i potom se više nikada ne vraća.

Pupin se nedvosmisleno i javno izjašnjava kao Srbin, kao pravoslavac i porodičan čovek, dok je Tesla bio i ostao usamljenik čija su religijska i nacionalna osećanja višeznačna i može se reći, predmet diskusije. Tokom života, kao i mnogi njegovi savremenici, Tesla otvoreno zastupa ideje eugenike i ne protivi se selekciji kao sredstvu za unapređenje ljudske vrste, dok je Pupin dokazani altruista, dobrotvor i pokretač fondacija. Pupin je čovek koga je lako voleti – široke ruke, srdačnosti i ogromnog obrazovanja, dok je Tesla namćor, ljubitelj golubova i misteriozni kicoš iz njujorških hotela, opsesivni rob čudnovatih navika, ostavljen od gotovo svih koji bi ga mogli voleti.

Pupinov uspeh je nepomućeno blistav – hiljade i hiljade članaka iz američke štampe svedoče o tome. On je član deset akademija nauka, nosilac 18 doktorskih titula i devet medalja za nauku. Pupin je za Amerikance paradigma čoveka koji je sam sebe stvorio, od čobanina postaje ugledni profesor na Univerzitetu Kolumbija, čiji naučni kredibilitet nijednom tokom njegovog veka nije doveden u pitanje.

Teslina karijera je, s druge strane, stalno posmatrana kao sporna – ispunjena blistavim uspesima, ali i zastrašujućim padovima, sudskim sporovima, ratovima, prezrenjem mnogih kolega, kao i brojnim nesumnjivim zabludama, poput onih o Ajnštajnu i kvantnoj teoriji.

Za života, Pupinovi kalemovi osvajaju kontinent za samo nekoliko godina od otkrića, dok Tesla vodi rovovsku bitku da objasni koliko je naizmenična struja bolja od jednosmerne, a za većinu svojih izuma ne uspeva da dobije širu podršku ni do kraja života, pa čak ni da dokaže da ih je sam smislio. Naučna istorija Pupina pamti kao profesora koji ima memorijalni blok na Univerzitetu Kolumbija i kao pronalazača koji je bio osnivač NASA, dok Tesla danas spada u folklor teoretičara zavera i lovaca na NLO sa svih meridijana. Pupin je uz to i sam vizionar, autor većeg broja knjiga o budućnosti, uspešan, Pulicerom nagrađeni pisac, dok Tesla svoje retke i čudne vizije saopštava diktirajući ih u hladnoj hotelskoj sobi u pero novinara i u spisima koji su tek posthumno postali šire dostupni.

IZGUBLJENI SIN: Naširoko prihvaćena ideja o Tesli kao tragičnoj figuri, dok je Pupin samo jedan solidni američki profesor, tek je delimično tačna. Pre svega, Pupinova biografija je ispunjena neverovatnom dramom. On je u mladosti proganjan i na kraju prognan iz Evrope zbog političkih stavova i nacionalnih ideja, dok Tesla u to doba ipak nesmetano putuje Austrijom i vodi borbu sa sasvim drugom opsesijom – kockom.

U srednjem dobu, na vrhuncu karijere, Pupin doživljava i veliku ličnu tragediju. Nakon samo osam godina braka njegova supruga Sara Katarina Džekson umire od upale pluća, Pupin se i sam vraća iz mrtvih, a posle ove tragedije povlači se iz javnog života na nekoliko godina. Teslu sa druge strane ne proganja sudbina i životna nepravda na koju ne može uticati – ako se izuzme požar u kome mu je izgorela laboratorija u Njujorku, njegove nevolje sa ulagačima, sa Markonijem i Edisonom proističu iz njegovi svesnih odluka da bude u sukobu oko prava prvenstva i da u poznatom slučaju sa radio-prenosom, u gnevu čak odbije Nobelovu nagradu.

Nije stvar u njihovim ličnostima, postignućima i izazovima. Malo ko neće primetiti kako u Teslinoj priči postoji nešto opojno, literarno uzbudljivo, čak onostrano, istovremeno osećajući da se u Teslinoj slici krije i nešto od naroda iz koga je potekao. Ma kako stran, prgav, neshvaćen, osujećeni ludi naučnik, prepun, ponosa i inata, Tesla se voli kao nešto duboko lično, kao izgubljeni sin u belom svetu. Kao vapaj njegove majke Đuke koji odzvanja nad ličkim gudurama. Kao pokajanje za ugursuzom koji je mogao da osvetli svet, a koji zatvoren, sam čami u pustoj sobi 3327 hotela Njujorker.

Nasuprot tome, Pupin je sposoban, snalažljiv, blagonaklon i mudar gospodin koji se izborio sa životnim nedaćama i stigao visoko. Čovek za sebe. Doduše, i on sa ponekom pukotinom. Jer, i on voli Teslu istom tom neprežaljenom ljubavlju kojom ga voli čitava nacija, čitav Balkan zapravo. U noćima pred smrt, u bolnici posle takvog života, okružen prijateljima, sa kćerkom kraj uzglavlja, on ima samo jednu misao, samo jednu želju – da vidi Teslu. Da dobije oprost od njega i potom umre.

Na tom tragu se krije toliko uzbuđenje oko Tesle, odatle potiču somnabulne ideje o njegovoj kanonizaciji i opšti zanos da identitet gradimo na njegovom liku i delu, a da sopstvenu nepismenost prikrivamo činjenicom da nam je Tesla saplemenik. Međutim, ma kako Tesla bio značajan naučnik, taj nas put ni simbolički ne vodi ka napretku, već stalno ostajemo u istom krugu očaja. Možda se zato, u ironijskom obrtu, u Teslu najpre kunu oni koji su najveći protivnici racionalnog promišljanja i tehnološkog unapređenja Srbije. Protivnici napretka. Čitav splet raznih manijaka, precizno rečeno.

U svakom slučaju, čak i kad bismo nekim čudom rešili da promenimo tu lošu karmu, ne bi bilo ništa ispravnije da se umesto Teslinog, Dan nauke obeležava na Pupinov rođendan. Možda bi najpodesnije za Dan nauke bilo izabrati jedan sa početka marta – onaj dan kad su se neposredno pred smrt, dva velikana konačno susrela i pomirila. To bi, makar samo simbolično, otvorilo nešto optimizma. Ali i u tom izuzetnom slučaju to bi i dalje bio Dan tehnološkog razvoja, a ne nauke, s obzirom na to da su i Pupin i Tesla, pre svega, bili pronalazači, i to od one izuzetno produktivne vrste kakvu svet retko viđa.

A ako postavimo stvar tako da se Dan nauke mora biti u vezi sa nekom konkretnom ličnošću, možda je najpogodnije izabrati 28. maj, rođendan Milutina Milankovića, nesumnjivo najuspešnijeg srpskog naučnika svih vremena.