Za razumevanje Velikog to jest Prvog svetskog rata neophodno je pročitati pre svega monumentalni roman Čovjek bez svojstava Roberta Muzila, knjigu koja lepo objašnjava kako je i zašto do tog rata došlo. (Citiram prema prvom prevodu Zlatka Gorjana, "Keršovani", Rijeka 1967; pojavio se nedavno i srpski prevod, konačno). Dakle, piše Robert Muzil negde pri kraju nedovršene knjižurine (oko 1936), u jednom od fragmenata, da je ovo (1913) "vrijeme kada su razvaline i osuline ‘svega što se uzalud osjećalo’, a što ih jedna epoha ostavlja nad drugom, dosegle visinu brda, a da se ništa nije poduzimalo protiv toga. Ministarstvo rata može, dakle, mirno gledati u susret novoj svjetskoj katastrofi." Austrougarska monarhija (o čijem je ministarstvu ovde reč) nije bila baš najspremnija; obnova njene beznadežno zastarele artiljerije trebalo je da bude završena 1917; Krleža u Zastavama navodi procenu izvesnog nastavnika vojne taktike, po kojoj "naš genijalni Generalštab… izaziva Rat sa trista tisuća disponible manliherica, protiv ruskih pet milijuna pušaka, i to, molit ćemo lijepo, ‘preventivni rat’ – na Balkanu, u Rusiji, a eventualno i s Italijom na Dolomitima, sa dva mašingevera po bataljonu i sa takvom staromodnom artiljerijom kao što je austrijska, pa da li je svijet vidio veće megalomanije, čista paraliza!"

Robert Muzil, pak, "ognjište svjetskog rata" oprezno odbija da negde smesti, možda u ono što naziva Kakanijom (od K.u.K.), ali ne sasvim odlučno. Stariji ljudi, kaže, "pomislit će valjda na Sarajevo, ali i sami osjećaju da je taj mali grad u Bosni mogao biti samo otvor peći kroz koji je dunuo vjetar. Upućeni ljudi svratit će misli na politička čvorišta u nekim svjetskim metropolama. Oni još bolje upućeni sigurno će sebi dozvati u pamet imena Essen, Creuzot, Plzenj i druga središta industrije oružja." Dodaje i da bi trebalo pomisliti i na naftu, ali u to vreme retko je ko – osim ser Bejzila Zaharofa, o kome kasnije – shvatao značaj nafte. Ser Bejzil je, uostalom, za sebe tvrdio da je uvek bio "za jedan rat napred ispred generala". Ognjište rata, zaključuje Muzil, "nije bilo obično ognjište, jer se nalazilo na više mjesta u isti mah". Ostavimo se, dakle, jalovih razmatranja oko toga je li Gavrilo Princip bio "heroj" ili "terorista", pošto su irelevantna. Okrenimo se onima kojima je Veliki rat bio najveći posao u životu.

VEZE I POZNANSTVA: Početak prošlog (XX) veka bilo je Zlatno doba pravog ekonomskog i trgovačkog liberalizma; ovaj neoliberalizam danas je obična brutalna pljačka. Svima je išlo kao po loju, industrija je u ekspanziji, nova tržišta traže se i otimaju bez zazora. Rat se smatra za pojavu normalnu i poželjnu i niko nema moralnih dilema oko toga. Mlade latinoameričke republike krve se na smrt oko teritorija; balkanski narodi samo što nisu skočili jedni drugima za grlo; kolonijalni ratovi traju po Africi i Aziji; Japan je sve ozbiljnija sila; Amerikanci rastežu Monroovu doktrinu (donetu 1824. zbog ruske penetracije ka Zapadnoj obali SAD) na celu hemisferu; Austrougarska se nervira zbog Bosne i Srbije, a najviše zbog svojih slovenskih naroda kojima je svega dosta. I tako dalje. Svi oni hoće novo i modernije oružje.

Tu na scenu stupaju velike korporacije poput Krupa, Šnajder-Krezoa, Vikersa, Škode i ostalih, ali i okretni privatni trgovci – samostalni, nepripisivi i po potrebi odrecivi. Prvi će proizvoditi, drugi će prodavati i niko nimalo pametniji. Dva čoveka istaći će se u tom lukrativnom poslu na način neponovljiv: ser Bejzil Zaharof i ser Hajrem Maksim. Bili su prvo suparnici, pa je Zaharov sabotirao prodaju Maksimovog mitraljeza (onog što "lupa po diviziji") Austrougarskoj, jer je zastupao švedsko-britansku firmu Nordenfeld čiji je mitraljez bio inferioran. To je išlo dotle da je Zaharof podmitio nekog Maksimovog majstora da sabotira mitraljez i još je podvalio lošu municiju; za svaki slučaj podmitio je i gomilu novinara da olajavaju Maksima i njegov izum širom Evrope. To sa novinarima nastavilo se i kasnije na svim stranama: sve velike industrije naoružanja imale su svoje kupljene novinare i listove u to vreme.

Ser Hajrem Maksim bio je mahniti pronalazač svega i svačega, tek onda trgovac. Izmislio je ono gvožđe za kolmovanje kose, nitne, farove za lokomotive, aparate za gašenje požara, bolju gasnu lampu, a onda i bolju sijalicu na struju – između ostalog. Shvatio je nemački način pravljenja bezdimnog baruta i prodao ga Englezima; ali vatreno oružje ostalo mu je kao opsesija. Do kraja života usavršavao je mitraljeze i municiju; njegov sin, ser Hajrem Persi Maksim, izmislio je prvi efikasni prigušivač. Njegov mitraljez bio je bolji od svega u to vreme: pucao je 666 metaka u minutu, bio je pouzdan i precizan (u njegovoj rodnoj Americi nisu hteli da ga kupe). U svojoj novoj domovini Britaniji bio je veran podanik, mada je prodavao oružje svim trenutnim i mogućim neprijateljima Imperije: Nemcima, Rusima, Kinezima; prodavao je istovremeno i Burima i Britancima usred Burskog rata. Nemačka se nešto predomišljala oko tog mitraljeza, ali je princ od Velsa uverio svog rođaka Vilhelma, pa su i Nemci kupili od Maksima.

VELIKI BIZNIS: Tada, krajem XIX veka, na scenu ulazi u velikom stilu Bejzil Zaharof, Levantinac nikad razjašnjenog porekla, bigamist i ličnost nadasve koloritna. Biće da je iz Odese, mada je stalno menjao biografije; zna se da je kao tinejdžer dovlačio mušterije u javne kuće u Tatavli, zloglasnom kvartu Istanbula; posle je tvrdio da je iz Fanara, mnogo boljeg kvarta. Istraživanja svog porekla obeshrabrivao je nemilosrdno – parama ili metkom. Trgovina oružjem bila je idealno lovište za tog levantinskog šarmera i prevaranta. Ta je trgovina bila notorno korumpirana: mito, prevara i potpuni nedostatak bilo kakvih obzira bili su normalna stvar. "Poštovanje ugovora" pokrivalo je očiglednu izdaju, kao što će se videti u Velikom ratu. Profiti su bili toliki da je para bilo dovoljno za podmićivanje svih vlada i ministara. Zaharof, još uvek tek sitni prevarant, zaradio je svoje prve pare "prodajući oružje divljacima", kako sam kaže, tokom nekog lokalnog rata u Africi, obema stranama, naravno. Obema stranama prodavali su svi, pa i najveći. Viceadmiral ser Redžinald Bejkon izjavio je ne trepnuvši 1921. pred Kraljevskom komisijom za ispitivanje tih afera da je "bilo dobro što su Turci kod Galipolja pucali britanskom municijom po britanskoj vojsci, jer je slabijeg kvaliteta od nemačke municije".

Svojoj autobiografkinji Roziti Forbs ser Bejzil je rekao – u dubokoj starosti, ali sa fenomenalnim pamćenjem – "Izazivao sam ratove da bih prodavao obema stranama. Verovatno sam prodao više oružja od bilo koga u svetu." Izmislio je podmornicu, uzgred, pa ju je prodavao svima. Tokom Burskog rata on i njegov novi partner Maksim prodavali su obema stranama, naravno. Tako je bilo i u rusko-japanskom ratu 1905, kada je samo od Vikersa dobio 80 hiljada funti (onih para!). Uskoro Zaharof počinje da investira u velike igrače, ali i u štampu. Posle izvesnih otpora, ušao je u francuski gigant Šnajder-Krezo, koji je pak bio u bliskim vezama sa nemačkim Krupom.

GOSPODARI RATA: Kad je Veliki rat izbio, sve strane tvrdile su da neće dugo trajati. Ser Bejzil je odmah rekao da će trajati četiri godine; kasnije će objasniti da bi za industrije oružja Britanije, Francuske, Nemačke i Rusije bila propast da su se bacile u maksimalne investicije i opremanje, pa da im tržište propadne pre vremena. Naoružavao je Grčku protiv Turske, Tursku protiv Srbije, Srbiju protiv Austrije. Pred početak Velikog rata ser Bejzil je izgradio carstvo trgovine oružjem od Španije do Rusije, od Italije do Japana, od Turske do Kanade. Po izbijanju rata, narudžbine Antante (Britanija, Francuska i Rusija) skočile su dramatično, ali je Zaharof ispunio prethodne ugovore sa Nemačkom i Turskom, što je trajalo do 1915. Bio je to ser Bejzilov rat: britanski brodovi koje je gradio njegov partner Vikers potapani su minama koje je finansirao i prodao Zaharof; Turci su njegovim mitraljezima kosili one nesrećne Australijance pod Galipoljem. Nemačke fabrike oružja u kojima je ser Bejzil imao svoje interese bile su zaštićene od bombardovanja. Zapravo, nijedna fabrika oružja, sa obe strane fronta, nije bila nikada napadnuta. Kad je rat počeo, francuskoj vojsci naređeno je da se povuče 22 kilometra od prvobitno zauzetog Tionvila u Loreni, da bi fabrika čiji je suvlasnik bio Zaharof ostala izvan dometa francuske artiljerije. Fabrika se snabdevala iz visokih peći železare u Brijeu, koju su Nemci zauzeli posle tog povlačenja. Zaharof je sredio da Tionvil nikada ne bude bombardovan, niti Brije ponovo zauzet. Kad je francuski ministar rata naredio bombardovanje Brijea, ta je naredba nestala negde u lancu subordinacije. Tako su obe zaraćene strane čuvale profite jedna drugoj i produžavale rat ne napadajući glavne ciljeve – i za to vreme streljale dezertere i čak prigovarače savesti.

Nije to bio samo ser Bejzilov rat; bio je i Krupov. Rusi su Nemce dočekali Krupovim topovima, a austrougarske trupe kosili su topovi iz Škode. Fabriku torpeda u Rijeci (tada Fijumi) napravili su – preko Zaharofa – Britanci. Čuveni trust Dinamit Nobel bio je anglo-nemački; kad je rat izbio, oni su podelili akcije između sebe, umesto da ih zaplene jedni drugima. Jedni drugima prodavali su strateške sirovine – od čelika, preko hemijskih jedinjenja za eksplozive, pa do bojnih otrova. Tokom rata Nemci su Francuzima preko Švajcarske slali 150 hiljada tona gvozdene rude i čelika mesečno; Francuzi su uzvraćali boksitom i hemikalijama za eksplozive. Nemačke firme, optužene za izdaju, bile su oslobođene jer da su "ispunjavale ugovorne obaveze od ranije". Englezi su uvozili Cajsove nišanske sprave preko Holandije, ali nisu umeli da ih prilagode svojoj artiljeriji; Karl Cajs poslao je svoje tehničare kod Vikersa, da im pomognu, jer bi inače izgubili ugovor. Tokom ključne bitke kod Verdena, nemačka je pešadija naletela na bodljikavu žicu proizvedenu u Magdeburgu (Dracht und Kabelwerke) i isporučenu Francuzima koliko pre dva meseca. I tako dalje: sve se moglo kupiti i doneti, od neprijatelja i do njega. Za to vreme pešadija je ginula od municije proizvedene u svojim zemljama i gušila se od istih takvih bojnih otrova. Krup je Britaniji tokom rata preko Švajcarske prodao 123 miliona upaljača za šrapnelske granate, sa neizmenjenom signaturom KPz 9604 i tražio da mu se plati; uz Zaharofljevu pomoć – dobio je pare.

LUKAVI MATORI LISAC: Tu sad dolazimo do suštine stvari. Ser Bejzil Zaharof kasnije će ispričati grčkom političaru Venizelosu (onome koji ima ulicu u Beogradu i kojega je finansirao u zlosrećnoj operaciji protiv Turske posle Velikog rata) sledeće: "Mogao sam Saveznicima (Antanti, to jest) pokazati tri tačke čije bi uništenje potpuno upropastilo neprijateljev potencijal industrije oružja. Ali, to bi bilo uništilo biznis građen duže od jednog veka, a ništa ne bi bilo sređeno. Svet bi bio zreo za revoluciju. Naša je politika bila da kontrolišemo Centralne sile (Nemačku i Austrougarsku), da postignemo pobedu i da sprečimo industrijski haos u Evropi" (misli se na socijalne revolucije). Nemačka službena istorijska analiza Velikog rata to potvrđuje: da su Saveznici na početku rata prodrli samo 12 kilometara u Lorenu, "Nemačka bi bila poražena za šest meseci".

Ser Bejzil 1918, shvativši da je kraj blizu i da se valja čuvati komunista (njegova opsesija), kreće u avanturu dostojnu Arsena Lupena: prerušen u bugarskog lekara (čak je našao jednog pravog i proveo nedelje s njim da bi složio bolju "legendu"), odlazi u Nemačku, svom ortaku Krupu. Rekao mu je – otprilike – ovako: sve je gotovo, šta smo klepili, klepili smo, ajde sada da se sklopi primirje, pa mir, inače će nas Kominterna sve pojesti. Ser Bejzil je odmah shvatio razmere i potencijal Oktobarske revolucije i Krupa suočio sa pretnjama. Ako Kajzer pristane na mir, pa i Versajski, industrija ostaje nedirnuta, a ratova će već biti… Tako je i bilo.

Ser Bejzil Zaharof umro je novembra 1936. sa osamdesetak godina (niko ne zna kada je zapravo bio rođen) i sahranjen je sa 298 odlikovanja dobijenih od 31 zemlje koje je snabdevao oružjem čak i kad su (uglavnom) ratovale jedna protiv druge. Njegovo basnoslovno bogatstvo nestalo je netragom; lukavi matori lisac.