Liftovi mogu biti putnički ili teretni, luksuzni i oni koji to nisu, mali i veliki, stari i novi, brzi i spori. Svima njima se dnevno preveze tri puta više ljudi nego gradskim autobusima, trolejbusima i tramvajima. Najstariji kod nas, "pater noster", proizveden je početkom prošlog veka i još radi u zgradi Uprave železnica, kao i njegov brat blizanac instaliran u Patrijaršiji. Najmlađi se trenutno montira negde u gradu.

Prosečan lift je nosivosti šeststo trideset kilograma, ima šest stanica, košta dvadeset hiljada eura. Traje prosečno četrdeset godina i na njegovo održavanje potroši se još toliko. Ta druga stavka, održavanje, najviše utiče na upotrebno stanje, danas i ovde. Dok radi, niko ne obraća pažnju na njega. Rezultat takvog odnosa je stanje liftova baš onakvo kakvo imamo i koje će, po svemu sudeći, biti sve gore. U poslednjih nekoliko meseci bilo je i pogibija.

Problem u održavanju liftova pojavio se uporedo s neregulisanim vlasničkim odnosima nastalim naglim prelaskom stambenog fonda iz društvenog u privatno vlasništvo, kao i vrlo komotnim tumačenjem privatne inicijative u tržišnom nadmetanju. Otkup stanova i poslovično srpsko nerazumevanje za zajedničko, sunovrat standarda i umnožavanje "proizvođača" i servisa za održavanje liftova učinili su da relativno dobro stanje liftova, kakvo je bilo do devedesetih, postane haotično.

RASELJENI LIFTOVI: U poslednjih desetak godina pojavile su se dve apsolutno nove vrste liftova, specifične samo za Srbiju: "frankenštajni", sklopljeni "s koca i konopca", od delova raznih proizvođača s raznih strana sveta, kao i "vukovarsko-bosanski", oni "oslobođeni" tokom ratova koje nismo vodili, kasnije udomljeni ovde u nadgradnjama i novogradnjama upola jeftiniji od novih.

U Beogradu ima oko devet hiljada liftova i polovinu održava Javno stambeno preduzeće, kako kažu "bez obzira na starost ili ko je proizvođač". Najstariji liftovi, logično je, nalaze se u gradskom jezgru. "Za te liftove je najveći problem nedostatak originalnih rezervnih delova. Mnogi su pretrpeli prepravke tako da imamo podosta hibridnih liftova svih proizvođača bivše Jugoslavije", kaže za "Vreme" Boško Jarčević, zadužen za liftove u Javnom stambenom. Ti liftovi predstavljaju i spomenike kulture i, naglašava Jarčević, posebne napore i sredstva ulažu da ih održe u pogonu. Što se opšte slike tiče, kaže da "sada ima podosta privatnih proizvođača, mada su oni pre svega uvoznici i montažeri". Uvozi se sve i svašta, vrlo retko se uveze i kvalitetno. Po pravilu, takvi liftovi ne zadovoljavaju propisane kriterijume.

"Nesreća u liftovima je uvek bilo", kaže za "Vreme" ing. Milivoje Nikolić, direktor fabrike "David Pajić Daka" iz Beograda. "Ranije su najviše ginuli serviseri i monteri, najčešće sopstvenom greškom. Nesreće će se događati, nažalost sve češće i češće. Nije u pitanju vidovitost i nije upereno ni protiv koga lično, već ovo govorim sa aspekta proizvođača liftova i poznavaoca problema s kojim se suočavamo. Problem nije nimalo naivan." Koristi priliku, kad se već o tome razgovara, da istakne da je "Daka" najveći jugoslovenski proizvođač liftova, kako danas tako i ranije. "Mi smo trenutno jedini pravi proizvođač liftova u Jugoslaviji, sa osvojenim celokupnim tehnološkim postupkom, od projektovanja i razvoja do ugradnje i servisiranja. Otkako fabrika postoji, proizvedeno je oko četrdeset hiljada liftova. Nikolić naglašava da prvi proizvedeni lift u njihovom pogonu još pouzdano radi i da njihovih proizvoda ima po celoj ondašnjoj Jugoslaviji, ali i po svetu. "Malo ko zna za to, ali šest stotina naših liftova i danas se voze u Beču." Ističe da je lift skup uređaj koji je, ako se uredno održava i eksploatiše, apsolutno siguran i trajan. "Liftovi se moraju sukcesivno kontrolisati, što se, činjenica je, ne radi", nastavlja ing. Nikolić. "To je posledica opšteg javašluka. Komunalna inspekcija vas kažnjava kad bacite đubre gde ne treba ili ne očistite sneg, a za liftove kao da niko ne mari. Ne kažem da je to namerno, često se menjaju vlasti, nove ne obrate pažnju na ovo ili ono, možda i ne znaju šta treba da rade."

PRAVILA ZA KRŠENJE: Krajem osamdesetih usvojeni su vrlo strogi propisi koji do detalje propisuju sve što se liftova tiče, od projektovanja do održavanja. "Prvi propisi koji se odnose na liftove napisani su kod nas četrdesetih godina prošlog veka ali su imali mnogo nedostataka, naročito kad je bezbednost u pitanju", kaže za "Vreme" ing. Branko Šelandić, prema mišljenju svih sagovornika najveći autoritet za ovu problematiku u nas. "Ovi, sada važeći propisi objedinjavaju sigurnosne i tehničke standarde što ranije nije bio slučaj. Izrađen je čak pravilnik za kose liftove, jedinstven u svetu."

Pravilnik kaže da se liftovi moraju mesečno jedanput pregledati i sevisirati, oni u većim zgradama, frekventniji, opterećeniji, i po dva puta u toku meseca. Redovan pregled i servisiranje podrazumevaju proveru sigurnosnih elemenata, zamenu ulja, sitnijih delova… Jednom godišnje, u propisima piše, lift mora biti tehnički pregledan. Tehnički pregled obavlja nezavisno i za to ovlašćeno preduzeće i po pregledu izdaje sertifikat koji može biti pozitivan i negativan. Ako je pozitivan – dobro je, ali ako je negativan, ako se ustanovi neispravnost sigurnosnih elemenata, lift se isključuje iz saobraćaja dok se svi nedostaci ne otklone. Tako bi bar trebalo da bude, teorijski.

U praksi se tehnički pregledaju samo novomontirani liftovi i oni koji su pretrpeli ozbiljan remont ili prepravku. Javno stambeno preduzeće Beograd ima ugovor sa Proces-produkt inženjeringom da za njih obavlja preglede. "Mi smo po zakonu obavezni da to uradimo i liftove primamo na održavanje samo ako imaju pozitivan sertifikat", kaže Šarendić.

Kao što obično biva kod nas, propisi su detaljni i sveobuhvatni, standardi se visoko postave, a u praksi se retko poštuju. Majstori posećuju liftove samo kad se pokvare a godišnji pregled postoji samo teorijski. Do pre deset godina postojala je republička inspekcija za pregled liftova, ali sada, po ovlašćenjima ko zna kako dobijenim, time se bave mnoge privatne firme. Ima i onih koje samo na papiru ispunjavaju uslove da to rade.

MAJSTORI, MAJSTORI: Trenutno je samo u Beogradu registrovano oko sto šezdeset raznih liftadžijskih firmi, onih koje imenicu "lift" i glagole "proizvodnja" i/ili "održavanje" imaju u svom nazivu odnosno opisu delatnosti. "Najčešće su to zanatske radnje koje nisu otišle dalje od održavanja", objašnjava ing. Nikolić. "Neki od njih tvrde za sebe da su proizvođači, ali od proizvodnje nemaju ni P, već samo uvoze komponente od raznih proizvođača: Španaca, Italijana, Turaka… već gde je šta jeftinije. To onda ovde montiraju. Problem je što su često u pitanju nekompatibilne komponente, po pravilu slabog kvaliteta. To je poseban problem naročito za servisiranje jer firme koje su ih ‘proizvele’ kasnije izbegavaju obavezu održavanja. Razumljivo je: znaju šta su ugradili." Problem je, kaže, što niko ne kontroliše sve te silne "proizvođače" i servisere. Danas svako može da registruje ovu delatnost. Ipak, ne želi da greši dušu: "Par njih", veli, "rade korektno."

Nisu krivi samo majstori. "Kvarove, pa i nesreće izazivali su uvek ljudi, svojim neznanjem, nestrpljenjem ili bahatošću. Lift je vrlo bezbedan uređaj ako se koristi pravilno", kaže predstavnik Javnog stambenog.. "Kod nas, nažalost, to nije slučaj. Nemamo osnovne kulture stanovanja. Kada se lift zaglavi niko nema dovoljno strpljenja da sačeka servisnu službu koja dežura dan i noć, nego stanari pokušavaju nešto sami. Lift nenadano krene i eto tragedije. Nikada u ovom gradu nije pao lift zbog otkazivanja sistema." Ing. Nikolić objašnjava da postoje specijalni trouglasti ključevi za otvaranje sigurnosnih brava na liftovima koji, po pravilu, smeju da imaju samo serviseri i služba hitnih intervencija. Oni se danas mogu kupiti na buvljoj pijaci i mnogi stanari ga imaju. Po njegovoj tvrdnji, poslednja nesreća koja se dogodila, kada je čovek ukoračio u prazno i strmoglavio se, posledica je takvog neovlašćenog majstorisanja.

"Krivica je i na stanarima koji su stanove otkupili pa ne mogu da se nagode koliko ko da plati za održavanje", dodaje ing. Nikolić. "Oni sa nižih spratova po pravilu neće da plate svoj deo za održavanje jer lift ne koriste. S druge strane, oni kojima je lift potreban nikako da se nagode koliko je novca zaista potrebno i šta treba uraditi. Tako se obavezno nađe neko ko nešto o tome zna pa čačne tamo, čačne ovamo i lift nekako radi. To je više nego opasno."

DILOVANJE DELOVA: Za održavanje svakog uređaja, pored stručnosti servisera, važan je kvalitet rezervnih delova. "Svi rezervni delovi moraju biti atestirani", kaže Jarčević. "Mi, kao javno preduzeće, oslanjamo se na firme za održavanje koje koriste takve delove. Postoji, doduše, više firmi koje su registrovane za izdavanje atesta i mnoge od njih ateste po pravilu izdaju samo na osnovu dokumentacije bez upuštanja u ozbiljnije testove. Zato smo okrenuti prevashodno proizvođačima kao što su "David Pajić" i Proces-produkt inženjering, koji je osvojio proizvodnju velike palete delova, ima sve ateste i kompletnu prateću dokumentaciju."

U "Daki" tvrde suprotno: "Paradoks je da Javno stambeno preduzeće koje u Beogradu održava sedam hiljada liftova u poslednjih pet godina nije kupilo nijedan rezervni deo od nas. Nabavljaju delove od proizvođača plagijata koji su, po njima, dobri, pouzdani. Istina je da su jeftiniji od nas i to samo na prvi pogled. Kako su pouzdani i dobri vidi se po liftovima. To mi ne moramo da dokazujemo, jasno je ko dan: malo, malo pa kvar." Razlog za to je, kažu, jednostavan: "Mi ne prodajemo delove za keš već preko računa a to mnogima ne odgovara. Proizvođači falsifikata najviše vole keš jer tako eskiviraju porez. Kad bi oni radili u skladu s propisima kao mi, ne bi bili jeftiniji, a da su kojim slučajem finansirali razvoj i ispitivanje, bili bi i skuplji. Proizvodnja i ugradnja falševa je fundamentalni problem. Apsurd je da preduzeća iz Sarajeva i Zagreba kupuju delove od nas, a beogradska ne."

Sve se vrti oko novca, stvarnost je takva. Nema se novac pa se seče gore da se zakrpi dole. Put ka nesigurnosti trasiran je siromaštvom ali i bezobrazlukom." Ceo ovaj haos postao je profitabilan za neke ljude koji su počeli proizvodnju falsifikata koji se sistemom ja tebi – ti meni uguravaju na tržište", tvrdi Nikolić. "Daje se novac Peri, Miki, Žiki, znaju oni kome treba, te uvaljuju svoje delove sve na uštrb sigurnosti korisnika liftova."

APELI, PREPORUKE, UPOZORENJA: "Kada su liftovi u pitanju, neophodno je striktno se pridržavati pravilnika", kaže ing. Šelandić. "Neophodno je, takođe, napraviti reviziju svih preduzeća koja se bave liftovima. Svako od njih moralo bi da ima kvalifikovanu radnu snagu. Apelujem da svi projektanti, monteri i serviseri poštuju Pravilnik. U suprotnom nećemo nigde stići. Svaka opština ima svog pravnika, trebalo bi da ima i inspektora za liftove, da se objedini dokumentacija i propisi sprovode."

"Mora se formirati institucija koja će naterati vlasnika da lift održava u skladu s propisima", upozorava ing. Nikolić. "Dva-tri inspektora na nivou grada mogla bi da završe taj posao. To nije veliko ulaganje, a korist bi bila velika, naročito kad je bezbednost u pitanju."

"Odgovornost je ključna reč koja razrešava mnoge probleme.", upozorava Jarčević. "Ako lift održava neovlašćen i neregistrovan serviser, odgovornost za bezbednost, toga mnogi nisu ni svesni, preuzima predsednik skupštine stanara. "Takvi serviseri rade na reč i dok sve radi kako treba – dobro je. Ali, ako krene po zlu, onda… neko mora biti odgovoran. Morali bi, sebe i drugih radi, da provere postoji li za lift u njihovoj zgradi pozitivan sertifikat ili ne."