Za "Vreme" iz Italije

U poslednjoj godini Velikog rata obeleženoj izumiranjem dekadentne austrougarske imperije, naš veliki romanopisac i pesnik Miloš Crnjanski našao se nakratko u friulanskoj "varošici San Vito al Taljamento, koja je puna bagrenja, belog, žutog, plavog, i u kojoj je počelo proleće" (Lirika Itake i komentari). U uniformi austrougarskog oficira, prebačen na italijanski front greškom bečke vojne komande, dobio je zadatak da u tom utvrđenom gradiću nadomak Alpa saslušava zarobljene italijanske oficire. Kada je Vrhovna komanda San Vita, smeštena u mermernoj palati Altan-Rota, shvatila da je Crnjanski greškom prekomandovan, poslaće ga, po austrougarskom vojnom običaju, na nekoliko dana odmora u Opatiju, darovavši mu pečenu patku i flašu šampanjca za put. A on je u jednoj od te dve friulanske noći, smešten u kućicu opervaženu plavim glicinijama i obasjanu punim mesecom, napisao melanholične stihove o jednoj prošloj ljubavi, koja počinje ovako: "Sećam se samo da je bila, nevina, i tanka…"

Početkom jula 2019. telefonira mi prijateljica Paola Bristot, iz Pordenonea, istoričarka umetnosti sa kojom rado sarađujem: "Ponudili su mi jedan zanimljiv projekat. Opština San Vito al Taljamento traži da osmislim stalnu muzejsku postavku posvećenu jednom srpskom piscu, Milošu Crnjanskom. Jesi li čitala nešto od njega, hoćeš da je radimo zajedno?" Na trenutak, u neverici, uzdrhtim od uzbuđenja (najlepši poslovi u životu se uvek, nekako, nameste slučajno): "Crnjanski je moj omiljeni pisac, Paola, naravno da hoću."

NEPRIJATELJSKI VOJNIK PESNIK

Ispostavilo se da je pokretač inicijative radoznali bibliotekar San Vita, Anđelo Batel, koji je, pročitavši pesmu Priča, ispod koje Crnjanski ispisuje mesto i godinu nastanka: "San Vito, al Taljamento, 1918", predložio gradonačelniku Antoniju di Bišeljeu da u maloj i neiskorišćenoj staklenoj bašti u vrtu palate Altan-Rota upriliče izložbu posvećenu srpskom piscu. Batel zna koliko je Crnjanski važan za srpsku i evropsku književnost, ali gradonačelnik takođe zna da se, tada dvadesetpetogodišnji soldat Crnjanski, ipak, borio na neprijateljskoj, austrougarskoj strani: bio bi pravi oksimoron posvetiti stalnu postavku neprijateljskom vojniku pesniku! Oštroumni Batel onda predlaže da u istoj staklenoj bašti naprave omaž i romanjolskom književnom kritičaru i piscu Renatu Seri, koji je takođe boravio u njihovom gradu za ratnog vihora, i ostavio pisanog traga o tome, pre nego što je 1915. poginuo od puščanog zrna u jednom od rovova ispod planine Podgora, nadomak Goricije.

Di Bišelje pristaje, pa tako krajem leta krećem put Beograda, u susret predsedniku Zadužbine Miloš Crnjanski profesoru Milu Lomparu, najvećem poznavaocu piščeve književne zaostavštine. Dogovaramo objavljivanje pesme Priča i odlomka Komentara o San Vitu iz knjige Lirika Itake i Komentari za propratni katalog izložbe. Uzbuđena sam što ću baš ja da ih prevedem na italijanski. Profesor Lompar i sekretarica Zadužbine gospođa Mileva Petrović pokazuju mi prvo izdanje Lirike Itake i ostalih izdanja Zadužbine, zatim piščeve fotografije koje čuvaju u zastakljenoj vitrini. Gospođa Petrović mi zakazuje sastanak sa Dušanom Nikodijevićem, višim bibliotekarom iz Odeljenja za specijalne fondove Narodne biblioteke Srbije u kojoj se čuva legat Crnjanskog. Nikodijević mi pomaže u odabiru fotografija iz perioda piščevog vojskovanja u Prvom svetskom ratu i sa njegovih mnogobrojnih putovanja po voljenoj mu Italiji.

Po povratku u Italiju, Paola i ja nastavljamo sa radom na katalogu, arhitekta Marko Pazijan nam predočava planimetriju staklene bašte, naglašenu crvenim detaljima enterijera koji asociraju na naziv izložbe "O bunkeru i ružama" i na prolivenu krv vojnika u Velikom ratu. Paola predlaže da angažujemo jednog srpskog i jednog italijanskog glumca koji bi snimili svoje glasove dok čitaju pesmu Priča, svako na svom jeziku. Kontaktiram Gorana Šušljika, glumca formiranog u JDP-u, jer jedino njegov duboki glas može na pravi način da ozvuči ovu pesmu. On mi, radostan, šalje tri verzije izvedbe, uz poruku: "Ova pesma mi je oduvek omiljena, kao da si znala." Interpretacija italijanskog glumca Luiđina Miora nimalo ne zaostaje za Šušljikovom, a njihove glasove prati odlomak Sonate u b–molu, P110 za violinu i klavir Otorina Respigija iz 1917. godine.

PRKOSNA BRADA

Otvaranje izložbe, planirano za proleće 2020, odloženo je iz epidemioloških razloga. U ranu jesen javio nam se gradonačelnik De Bišelje i saopštio da je odlučio da izložbu otvori, simbolično, 4. novembra, na Dan Italijanske armije. Krajem oktobra epidemiološka situacija u Italiji se pogoršava, ali gradonačelnik ne odustaje od otvaranja, na koje poziva generalnog konzula Republike Srbije u Trstu Ivanu Stojiljković, profesora Lompara i Nikodijevića iz Narodne biblioteke Srbije. Krećem u San Vito, koji je udaljen 350 km od Milana, gde živim, dan pre nego što je donet novi dekret o zabrani kretanja izvan regije Lomabardije. Dan je sunčan, gotovo prolećni. San Vito je varošica umivena i dinamična, a vrt u sklopu vile Altan u kome se nalazi staklena bašta pun je belog bagrema, koje i Crnjanski spominje u pesmi Priča u dva stiha kao "bagren beo" – kako se kaže u Vojvodini.

Gospođa konzul Stojiljković nam javlja u poslednjem trenutku da je sprečena da dođe, te tako ja ostajem jedini predstavnik Srbije na ovom skupu. A ima nas dvadesetak: ljudi koji rade u biblioteci, opštini, srednjoj školi, novinari, i jedan iluminirani mladi industrijalac iz Pordenonea koji rado ulaže u kulturu. Gradonačelnik Di Bišelje, okićen trobojnom lentom, otvara izložbu rečima predsednika Italijanske Republike Serđa Matarele, Paola Bristot objašnjava genezu projekta, a onda ja čitam dva pozdravna govora onih koje je epidemiološka situacija sprečila do dođu iz Srbije. U svom pozdravu profesor Lompar se osvrće na veliku ljubav Crnjanskog prema Italiji, zemlji privilegovanoj "u njegovom doživljaju sveta, u njegovoj životnoj stvarnosti i u njegovoj književnosti. Crnjanski se tako priključio velikom broju evropskih intelektualaca – od Getea i Gogolja do Ibzena i Torvaldsena, koji su u srcu nosili strast prema zemlji najprozračnijeg neba na svetu." Dušan Nikodijević je, ispred Narodne biblioteke Srbije, zahvalio "autorima i organizatorima izložbe, kao i svim građanima San Vito al Taljamenta, što su obnovili sećanje na Miloša Crnjanskog i tako učinili da delo tada neprijateljskog vojnika učvrsti veru u srcima ljudi dobre volje, ovom prilikom pre svega onima koji su pripadnici italijanskog i srpskog naroda".

Nekoliko dana pred polazak na otvaranje izložbe, piše mi iz Beograda moj prijatelj lekar Davorin Radosavljević, veliki poznavalac lepe književnosti, sa kojim rado razmenjujem misli na tu temu: "Raduje me svaka pojava Crnjanskog u inostranstvu, posebno u Italiji, domovini mnogih velikih svetskih pesnika. I treba ta prkosna brada da se vidi i čuje na jeziku Dantea i Mikelanđela. Beograd ga voli, ali nekako čudno, više u malim krugovima, nije Crnjanski narodni pesnik. Ali oni koje ga vole, čine to intenzivno, i ne kriju da to kažu. Budite u Friuliju ponosni kao Miloš Crnjanski, srećni kao on u Toskani 1921. godine. I recite im da je vreme njegovog života seculus aureus srpske poezije!"

I rekla sam im to. Međutim, ono što nisam, jer me je bilo sramota (ali ću napisati u ovom članku, razapetom između paradoksa i oksimorona), jeste da Republika Srbija nikada nije posvetila niti jedan prostor, niti jednu, makar devojačku sobicu stalnoj uspomeni na našeg najvećeg modernistu Miloša Crnjanskog. U podrumu Narodne biblioteke Srbije pohranjen je legat Crnjanskog, zaveštan testamentom njegove udovice Vide, dok je u jednom kutu, na prvom spratu čitaonice, izloženo nekoliko predmeta iz tog legata: piščev radni sto i pisaća mašina, krpene lutke koje je u Londonu, u borbi za goli život, šivala Vida, nekoliko knjiga iz njegove privatne biblioteke. U Makenzijevoj ulici u Beogradu, stoji jedna tabla na kojoj piše da su na toj adresi, po povratku u Srbiju iz višedecenijske emigracije, živeli pisac i njegova supruga. Profesor Lompar, predsednik Zadužbine Crnjanski, u jednom intervjuu od pre par godina, na pitanje da li smo se dovoljno odužili piscu Romana o Londonu, izjavio je: "Moj intimni dug je na drugom mestu: vođenje Zadužbine Miloša Crnjanskog bez ikakve materijalne koristi, kao što je činio i Nikola Milošević, i bez ikakve institucionalne podrške. Smatrao bih da sam ispunio svoj dug ako bih uspeo da pronađem prikladnu institucionalnu podršku za Zadužbinu najvećeg modernog srpskog pisca."

Hoće li ikada naša država uspeti da ispuni dug prema Milošu Crnjanskom, zapravo da li naša država uopšte i misli da ima bilo kakav dug prema njemu? Možda se odgovor na to pitanje krije u rečima Tiodora Rosića, koje sam preuzela sa zadnje strane BIGZ-ovog izdanja Lirike Itake i Komentara: "Crnjanski je prezirao uniformnost, oficijelne i ustaljene poglede. Odbacio je idole, zauvek važeća rešenja i idolopoklonstvo. Šta bi se drugo i moglo očekivati od pisca koji je sam sebe proglasio za pretka?" Što se mene lično tiče, ja sam svoj intimni dug ispunila, ovde, na tlu Italije, a Crnjanski bi se na sve ovo, verovatno, samo nasmejao, i odmahnuo rukom.