Brajan Ino (Brian Peter George St John le Baptiste de la Salle Eno) sebe je opisivao kao "ne-muzičara" mnogo pre nego što je to postalo moderno. U stvari, sve što je radio posle izvesnog vremena postalo je moderno.

Kad je decembra 1977. objavio svoj poslednji pravi rok album "Before And After Science", Ino je u širim krugovima bio poznat kao producent "berlinskog" albuma koji je obezbedio budućnost Dejvida Bouvija "Low", dok je "Heroes" bio u najavi; kao jedan od osnivača Roxy Music, odakle je otišao posle svađe sa Brajanom Ferijem, pošto je u bendu "mogao biti samo jedan Brajan"; kao jedan od prvih rok muzičara koji su svirali sintisajzere na sceni, u vreme kad se to smatralo izrazito antirokerskim; kao potpisnik nekoliko upečatljivo otkačenih rok albuma u svojstvu solo umetnika; kao smeli eksperimentator u svemu, pa i izgledu – nosio je odeću od raznobojnog perja i upražnjavao jedan androgini uzgled što je išao korak dalje od onog što je glam rock zapovedao, rušeći granice kako god se okrenuo.

U tom trenutku, u Beogradu je tri nedelje za redom Sloba Konjović kao muzički urednik Radija Studio B čitao prevedeni intervju sa Inom iz NME, i to u vreme kad skoro niko ovde nije znao šta ili ko je Ino. Naravno, Beograd je u tim danima vladao sam sobom, makar potajno koristeći privilegiju da se oseća kao svetski grad i ponaša u skladu sa tim. Drugačije se ne može objasniti taj mali trijumf uređivačkog ludila, koji je zauvek upisao u kulturnu istoriju ove sredine nesvakidašnju pop ličnost Brajana Ina, predstavljajući ga kao velikog umetnika što iz pozadine oblikuje muzičke tokove svojim razmišljanjima i producentskim radom. Bar jednom, ovakva tvrdnja bila je tačna.

GODINA PREVRATA: Kao da 1977. nije donela sa sobom pregršt revolucionarno važnih albuma, pri njenom kraju pojavio se i "Before And After Science", na kome je rađeno mukotrpno od 1975, za koji je bilo spremljeno čak 120 pesama, da bi na njega ušlo tek samo njih 10. Razlog za ovo je Inov postupak koji je podrazumevao da se muzici daje šansa da sama živi, te da se stvara dopuštajući slučaju da interveniše – često je snimao tako što je sjajne muzičare koji se nikad ranije nisu videli postavljao u situaciju da zajedno rade na pesmi, ili bi ih izdvojio u delove studija, ogradio tako da skoro ne čuju jedan drugog i… čekao rezultat. Minirajući tada vladajuću dogmu po kojoj morate biti virtuoz na svom instrumentu da biste uopšte svirali rok muziku, naterao je selekciju brilijantnih, revolucionarnih svirača onog doba – kao što su Persi Džouns (Percy Jones) i Pol Rudolf (Paul Rudoph) na basu, Fil Kolins (Phil Collins) i Jaki Libecajt (Jaki Liebezeit) na bubnjevima, Fil Manzanera (Phil Manzanera), Robert Frip (Robert Fripp) i Fred Frit (Fred Frith) na gitarama, te sam Ino na sintisajzerima i raznim drugim elektronskim spravicama – da se snalaze po instinktu sastavljajući pesme na licu mesta, čuvajući njihovu magiju od bilo kakve iskalkulisanosti. "Before and After Science" zato je ploča koja ima toplinu – mada govori o svakodnevnoj otuđenosti.

Ino je ploči pristupio sa novostečenim optimizmom čoveka koji pouzdano zna u kom smeru ide njegova karijera, pošto je otkrio sebe kao producenta. To se naročito vidi u poletnom početku albuma kog diktiraju brze numere tada i na tom mestu izmišljenog belog art-fank-rok zvuka, kao inteligentne muzike za ples – što će u postpank periodu postati jezik svih drugačijih, zahvaljujući prenesenom uticaju Geng of for i Tokinghedsa, što su se otvoreno ugledali na ovu matricu. Zagonetna "No One Receiving", koja otvara album, te "Kurt’s Rejoinder" definišu poziciju predodređene izgubljenosti u svetu i prave su proklamacije vremena koje će tek doći, "Backwater" je razigrani rokerski odušak nadrealne radosti, a "King’s Lead Hat", oponašajući rad mašine, donosi iskidan, drastično direktan gitarski zvuk– onako eksperimentalan koliko je new wave originalno trebalo da bude. I sve ovo, pre nego što su gomile novotalasnih ploča uopšte bile snimljene, što najrečitije govori o tome koliko je snažna bila Inova vizija o sasvim novoj pop muzici.

Ipak, u svoje doba i u svoj toj buci, njegova muzička delatnost ni po čemu nije bila prepoznata kao senzacionalno prevratnička – u njoj nije bilo ni traga nevine hipi razigranosti, ni traga pank ogorčenosti, ni tračka novotalasne rezigniranosti – ona se nekako oduševljavala životom takvim kakav je bio i u njemu nalazila mesta za čudesnost, što je zapravo bio ključni preokret. Zapitanost nad svime što se dešava, najočiglednija je u najmirnijim momentima, kao što je jedna od centralnih pesama celog albuma – dramatično nežna, ponavljajuća mikro-melodija "By This River" (sa Mebijusom i Rodelijusom iz grupe Klaster). U njoj Ino priča iz svoje omiljene pozicije posmatrača, hvatajući momenat začuđenosti nad vremenom i svojim mestom u njemu, postavljajući sebe i nekog drugog pored reke, čiji tok sve nosi ne pitajući ništa. Upravo je Inova ključna sposobnost kao autora bila u tome da se izmesti izvan sebe i sebe samog posmatra kao junaka pesme, koji stalno stoji pored svoje sudbine, što je njegovu muziku učinilo vanvremenskom i još uvek modernom.

Veliki deo kompozicija zato ima veze sa rekom i morem – tim sinonimima proticanja i našeg stajanja pokraj obala života dok nam on neumitno prolazi – i skoro da voda opisuje muziku. Tako je drugi važan trenutak ovde magnum opus pod tajnovitim imenom "Julie With…" – gde zamišljenost nad ishodom onog što nam se dešava dobija skoro epske razmere, bez obzira na minimalističku prirodu teme koja priziva plutanje na pučini. U čamcu su dvoje i oni ništa ne znaju o svojoj sudbini, a mi još manje – da li su u pitanju brodolomnici ili turisti blizu obale, da li upravljaju svojim plovilom ili ih struja nosi kako hoće – situacija neodlučnosti i neizvesnosti sudbine prvi put je verno opisana u Inovoj pop umetnosti.

Činjenica da cela B strana protiče kao čulna kontemplacija u kojoj muzika skoro da može da se pipne, zaokružena je iznenađujuće klasičnom, a ipak neutešno eteričnom "Here He Comes", nošenom nebesko lakom gitarskom temom očiglednog hit potencijala. Ovo je konačan dokaz da je Ino zamišljao ove pesme kao paralelni svet rok muzike, pun zanesenih, romantičnih anti-heroja nove generacije, ljudi koji sanjare u opasnom svetu, jer ništa više od toga ne može da se uradi.

GLASNO SANJARENJE U OPASNOM SVETU: Dve godine koje je proveo radeći na ovom albumu bile su godine kad je pank morao da se desi, pa je i priča o vezi sa dadaizmom nekako visila u vazduhu. Ali jedino kod Ina je ona bila očigledna u njegovim apsurdističkim stihovima i kompletnom pristupu fenomenu popa. Popularna kultura ovde je postala daleka, distancirana kulisa modernog sveta, kulisa u kojoj moramo živeti, ali koju možemo razotkriti u svakodnevnom životu i kroz procepe sami doći do slobodnijeg i možda smislenijeg bivstvovanja.

Uprkos tome što je ploča još uvek podržavala strukturu rok pesme, ona je bila uvek otvorenog kraja, pomalo enigmatična. Nije davala razrešenje, nije ga ni sugerisala, nego je, kao što često biva u životu, ostavljala sve mogućnosti na stolu – čuvajući priliku da se stvari razviju na drugačije načine, Inova muzika je potragu za slobodom ostavljala slušaocu.

Bio je to poziv na revoluciju u nama, kao što je to davno nemački dadista Kurt Šviters (Kurt Schwitters) govorio praveći kolaže od nađenih stvari. On ih je zvao merz, radio ih je od ranih dvadesetih pokušavajući da dâ novi smisao spoljnom svetu koji se upravo raspao na fragmente tokom Prvog svetskog rata. Pokušavao je – njegovim rečima – da pokaže "ne revoluciju kakva je bila, nego kakva je trebalo da bude". Tako su i Inove pesme pokušavale da otkriju pop muziku kakva je trebalo da bude, ali krpeći fragmente unutrašnjeg života.

Šviters se pojavljuje kao uticaj na više mesta, pa čak i lično glasom u "Kurt’s Rejoinder", kako recituje svoju avangardnu poemu "Ursonate" na jednom predratnom snimku, sve to smiksovano u dopuni efektnog Inovog pevanja, uz fank vožnju u brišućem letu. Bilo je jasno da Ino traži svoje praoce u najsnažnijoj umetničkoj avangardi XX veka i da tako kontekstualizuje rok i ceo proces stvaranja popularne muzike na drugačiji način.

Most ka naslućenoj budućnosti ovde se prepoznaje kroz osnovnu atmosferu albuma, što protiče u borbi sa osećajem čamotinje proisteklim iz činjenice da su sve mogućnosti da se nešto suštinski vredno uradi sa sobom zatvorene. Danas, kad jedna slična vrsta ubistvene predvidljivosti vlada svetom, kad je otuđenost ušla u nas, pejzaž opisan ovim albumom sasvim je familijaran. Ispostavlja se da je, u novom čitanju, Inov album sastavljen od nežne muzike koja svojom neinvazivnošću i zavodljivim ritmovima, te ambijentalnom nežnošću, pokušava da leči otuđenje od sebe i rasparčanost individue, tu novu normu digitalizovanog društva. U vreme kad je Ino pokušavao da odgovori na ovaj novi izazov čovekove unutrašnje raskomadanosti, taj problem još ni filozofija nije dovoljno uočila.

Ino je, pre svih autora pop muzike, pokušao da odgovori na pitanje šta je ostalo od ljudskosti u visokotehnologizovanom svetu današnjice. Zato i danas zvuči tako neprijatno savremeno.

Pre i posle nauke.

NEPODNOŠLJIVA VAŽNOST KOŠULJE: Njegova četiri rok albuma tokom ove godine doživela su novo remasterovano izdanje na vinilima, te "Here Come the Warm Jets" (1974), "Taking Tiger Mountain (By Strategy) (1974)", "Another Green World" (1975) i "Before and After Science" polako postaju deo opšteg kulturnog dobra.

Tako je i kod nas – od ekipe oko časopisa "Izgled", preko unutrašnjeg kruga beogradskih muzičkih i likovnih krugova iz osamdesetih, sve do danas, svako ko misli da se razume u to šta je ono neprolazno ultra-hip u pop umetnosti, pre ili kasnije zna da navede Ina kao referencu posle koje prestaje razgovor. Toliko je neupitan njegov večni cool. Upravo ovde je Goran Vejvoda sa Slobodanom Cicmilom još 1986. objavio jedinstvenu knjigu "Zaobilazne strategije" ("Oblique strategies") o Brajanu Inu. Ovaj potpisnik imao je priliku da svojevremeno, na jednom međunarodnom skupu u Pavaroti centru u Mostaru oktobra 2000, pokaže poslovično suzdržanom Inu tu relikviju – što je Brajana prijatno oduševilo mada je tvrdio kako ne zna za ovo izdanje na srpskom, i jedino što je mogao da prokomentariše bilo je da iz nekog razloga potpisi godina ispod priloženih fotografija nisu tačni, te da svi imaju grešku od tačno jednu godinu unapred – gde piše 1975. treba 1974. i tako dalje. Upitan kako to zna, izjavio je da se svake godine savršeno seća po košuljama koje je tad nosio… Modno svesni, veliki prijatelj Beograda na daljinu, Ino će sledeće godine konačno stići u naš grad sa jednom instalacijom o kojoj se mnogo pričalo širom sveta.

Ino se, naime, posle rokerskih ekskurzija, legendarno okrenuo "ambijentalnoj muzici", otvarajući novo poglavlje popularne kulture pločama kao što su "Music For Airports" (1978), "The Plateaux Of Mirror" (1980, sa Haroldom Badom), "On Land" (1982). Najavljen još 1975. prologom pod imenom "Discreet Music", serijal muzičkih ugođaja apstraktne lepote "Ambients" doneo je Inu odloženu, ali zasluženu svetsku slavu i na izvestan način još uvek traje kroz njegova novija izdanja. Paradoksalni vrhunac ovog rukavca njegovog rada svakako je činjenica da je svojevremeno bio angažovan kao kompozitor muzike koja prati podizanje programa Microsoft Windows, a koju smo svi čuli nekoliko miliona puta. Poslednje dve decenije karijere obeležene su kontinuitetom istraživanja odnosa zvuka i slike u prostoru, svojevrsnim umetničkim intervencijama na lokacijama.

Njegovo "zbogom" svetu rokenrola, album "Before and After Science" ostaje kao mali dragulj iz vremena kad je muzika služila da se njome nešto kaže i kad je vrhunska umetnost bila pravljena za mase.