Ne znam zašto, ali kad god vidim belca kako ide prema meni, postanem napet. Srce počne da mi lupa i odmah gledam kud bih pobegao i čime bih se odbranio. Žderem se što sam se posle sumraka uopšte zatekao u ovom delu grada. Zar nisam primetio sumnjive grupe belaca kako izviruju iza svakog ćoška ulice? Kakav li sam ja idiot! Evo, ovaj belac mi prilazi sve bliže i bliže – a onda – fiju! On prolazi pokraj mene ne nanoseći mi nikakvo zlo, a ja uzdahnem od olakšanja.

Od straha se u meni smrzne govno. Možda je vama teško da shvatite ovo – znajući da sam i sam beo – ali, s druge strane, moja boja podrazumeva izvesno iskustvo. Ja, na primer, nalazim da sam i sam veoma često prilično strašan, pa, dakle, znam o čemu govorim. Možete mi verovati na reč: nađete li se iznenada okruženi belcima, bolje vam je da pripazite. Može vam se dogoditi svašta.

Kao belci, mi smo se uljuljkali u mišljenju da je biti s drugim belcima bezbedno. Od rođenja nas uče da se moramo bojati onih druge boje. Oni su ti koji će vam prerezati šiju!

A ipak, kad izvrtim svoj život, čini mi se da se pojavljuje čudan, ali nepogrešiv obrazac. Svako ko mi je ikada u životu naneo neko zlo – šef koji me je otpustio, učitelj koji me je rušio na ispitu, šef koji me kažnjavao, dečak koji me je kamenom pogodio u oko, drugi koji me pogodio vazdušnom puškom, direktor koji je obustavio prikazivanja TV Nation, tip koji me je progonio tri godine, knjigovođa koji mi je dvostruko obračunao porez, pijani vozač koji me je zgazio, provalnik koji mi je ukrao audio aparat, građevinski preduzimač koji mi je previše naplatio, devojka koja mi je dala nogu, druga koja me je još brže šutnula, pilot aviona u kome sam bio i koji se sudario sa kamionom na pisti, drugi koji je odlučio da proleti kroz tornado, ona osoba u kancelariji koja mi je ukrala čekove iz čekovne knjižice i ispisala ih za sebe u vrednosti od ukupno 16.000 dolara – svi oni su imali belu boju kože! Slučajnost? Ne verujem!

Nikad me nije napao crnac, iz stana me nikada nije izbacila neka crna osoba, nikad moj depozit nije uzaptio neki crni stanodavac, nisam nikada ni imao crnog gazdu, nikad u studiju u Holivudu nisam bio na sastanku s nekim crnim šefom, nikad me ni u jednoj agenciji za film ili televiziju nije zastupao crni agent, nikad se na mene nije izbljuvao neki crni tinejdžer na koncertu Mötley Crüea, nikad me nije zaustavio crni policajac, nikad mi crni prodavac automobila nije prodao neku neispravnu olupinu, nikad nisam ni video crnog prodavca automobila, nikad mi niko crn nije odbio odobrenje zajma u banci, nikad niko crn nije pokušao kritikom da izgazi neki moj film, a nikad nisam čuo nekog crnca da kaže: "Ovde ćemo ukinitu deset hiljada radnih mesta… želim vam prijatnu zabavu!"

BOJA RUŽNOG: Ne bih rekao da sam ja jedini belac koji će izneti ovakvu tvrdnju. Iza svake ružne reči, svakog okrutnog čina, svake i najmanje patnje i muke u mom životu stoji neko lice bele rase.

Kog god da se problema, bolesti, ljudske patnje ili jada koji pritiska milione ljudi setite ja ću, kladim se u deset dolara, na to staviti belo lice brže no što vi uspete nabrojati članove ‘N Synca.

A opet, kad uveče upalim TV, šta ću videti u vestima? Crncima se stavlja na dušu da su ubijali, silovali, napadali, klali, masovno terorisali, pljačkali, dizali ulične nerede, prodavali drogu, bavili se podvođenjem, kurvali, rađali previše dece, bacali decu kroz prozor, živeli bez očeva, majki, Boga, prebijenog novčića. "Osumnjičenog su opisali kao crnog muškarca… opisali kao crnog muškarca… OSUMNjIČENOG OPISUJU KAO CRNOG MUŠKARCA…" U kom se god gradu našao, u vestima je uvek sve jednako, osumnjičeni je uvek isti neidentifikovani crni muškarac. Večeras sam u Atlanti i kunem se da policijski crtež crnoga muškog osumnjičenog na televiziji izgleda isto kao i crtež onog crnog muškog osumnjičenog koga sam video u vestima sinoć u Denveru i noć pre toga u Los Anđelesu. Na svakom crtežu taj se mršti i preti – a nosi i istu vunenu kapu! Da li je moguće da isti crni tip čini sve zločine u Americi?

Mislim da smo se toliko navikli na tu sliku crnca predatora da nas je to pranje mozga zauvek oštetilo. U mom prvom filmu Rodžer i ja jedna bela žena, socijalni slučaj, na smrt mlati kunića da bi mogla da ga proda kao "meso" a ne kao kućnog ljubimca. Da sam samo uzeo po novćić svaki put u poslednjih deset godina kad su mi prilazili i govorili kako ih je "zgrozilo" i "šokiralo" kad su videli kako tog "jadnog malog zečića" mlate po glavi, bio bih veoma bogat čovek. Od tog prizora im je, kažu, pozlilo. Neki su morali da odvrate pogled i izađu iz bioskopa. Mnogi su se pitali zašto sam stavio tu scenu u film. Organizacija Motion Pictures Association of America (MPAA) dala je filmu Rodžer i ja ocenu R zbog tog ubijanja zeca (što je podstaklo emisiju 60 minutes da se pozabavi temom gluposti sistema ocenjivanja). Učitelji mi pišu i kažu da taj deo moraju da izrezuju iz filma kako ne bi upali u nevolje zbog prikazivanja te scene đacima.

CRNI ZEC: A ni dva minuta posle sekvence u kojoj žena sa zečevima izvodi ono što izvodi, sledi prizor u kome policija u Flintu puca i ubija crnca koji nosi Supermenov plašt i u ruci ima plastičan pištolj. Nijednom – i nikad – niko mi nije rekao: "Ne mogu da poverujem da ste u filmu prikazali ubistvo crnca! Strašno! Odvratno! Nedeljama nisam mogao da spavam!" Uostalom, to je bio tek jedan crnac, a ne slatki mazni zečić. Nema gnevnih protesta zbog toga zato što se prikazuje kako pred kamerom pucaju u crnca (makar od odbora za ocenjivanje MPAA koji u tom prizoru nije video ništa loše).

Zašto? Zato što ubijanje crnca više ne šokira. Naprotiv, ono je normalno, prirodno. Toliko smo se već navikli na prizore u kojima se ubijaju crnci – i u filmovima i u večernjim informativnim emisijama – da to sada prihvatamo kao standardnu operativnu proceduru. Ništa strašno, samo još jedan crnac! Tako je to s crncima – oni ubijaju ili ginu. Rutina. Pojeo vuk magarca.

Čudna je stvar što, uprkos činjenici da većinu zločina počine belci, ono što zovemo "zločin" obično pripisujemo crnim licima. Pitajte bilo kog belog na koga sumnja da bi mogao da provali u njegov stan ili da ga napadne na ulici, pa će, ako je iskren, priznati da mu onaj koga ima na umu nije baš sličan. Zamišljeni kriminalac u njihovim glavama izgleda kao Muki ili Hakim ili Karim, a ne kao mali pegavi Džimi.

Kako mozak obradi neki strah poput ovog sa ovakvim ishodom kad je ono što vidi upravo suprotno? Jesu li beli mozgovi sazdani tako da vide jednu stvar, a da veruju u drugo iz rasnih razloga? Ako je tako, boluju li svi belci od neke zajedničke duboko usađene mentalne bolesti? Kada bi vam svaki put kad je napolju sunčano i vedro vaš mozak govorio da ostanete unutra jer sve nagoveštava da se sprema oluja, svi bismo vas podstakli da potražite neki vid profesionalne pomoći. Po čemu su onda drugačiji belci koji iza svakoga ugla vide crne babaroge?

Očigledno, bez obzira na to koliko im puta njihovi beli druškani dali do znanja da je onaj koga se treba bojati beo, to nikako ne ulazi u glavu. Kad god na televiziji gledate vesti o pucnjavi u nekoj školi, taj pokolj redovno izvodi beli klinac. Kad god uhvate serijskog ubicu, to bude neki beli ludak. Kad god neki terorista digne u vazduh neku saveznu zgradu ili ludak natera četiristo ljudi da piju Kool–Aid, ili neki pevač Bič Bojsa baci kletvu zbog koje pet-šest nimfeta odluči da poubija "sve praščiće" na Holivud Hilsu, budite sigurni da to neko od bele rase izvodi stare trikove.

BELOKOŽAC: Pa kako onda da se svi ne nadamo u beg kad vidimo kako prema nama ide belac? Zašto ne kažemo svakom belokošcu koji je došao da traži posao ono "Jooj, baš mi je žao, ali u ovom času nemamo otvorenih radnih mesta"? Zašto nas ne mori strah da bi se naše kćeri mogle udati za belca?

I kako to da Kongres ne pokušava da zabrani strašne i uvredljive stihove Džonija Keša ("Ubio sam čoveka u Renou / Samo da vidim kako umire"), Diksija Čiksa ("Erl je morao umreti") ili Brusa Springstina ("… ubio sam svakog ko mi se našao na putu / i ne mogu reći da se kajem za to što sam učinio")? Otkud da se svi toliko usredsređuju na tekstove rep pesama? Zašto mediji ne objave stihove rep pesama poput ovih, pa da vidimo istinu?

Prodavah tugu u bocama, a zatim se odlučih za pesme i romane.

(Wu-Tang Clan)

Narode, neka ti mozak služi za mozganje.

(Ice Cube)

Siromašna samohrana majko na socijalnoj pomoći… reci mi kako preživljavaš.

(Tupac Shakur)

Pokušavam da se promenim nabolje, znaš, jer ne želim da umrem kao grešnik.

(Master P)

Afroamerikanci su na najnižoj prečki ekonomske lestvice još od dana kad su ih ovamo dovlačili u lancima – i nikad se ni na jedan dan nisu pomakli s tog prokletog mesta. Svaka druga useljenička grupacija koja se ovde iskrcala imala je priliku da se sa dna popne u srednje i gornje slojeve našega društva. Čak i američki urođenici, koji su među najsiromašnijima od siromašnih, imaju manje dece koja žive u bedi nego Afroamerikanci.

Verovatno ste verovali da su se za crnce u ovoj zemlji stvari poboljšale. Hoću da kažem, uzme li se u obzir sav napredak u eliminisanju rasizma u našem društvu, pomislili bismo da će naši crni građani valjda doživeti izvestan porast životnog standarda. Jedna anketa objavljena u "Vašington postu" u julu 2001. godine pokazala je da četrdeset do šezdeset odsto belih veruje da je prosečnom crncu podjednako dobro kao prosečnom belcu ili čak bolje.

Razmislite malo. Prema istraživanju ekonomiste Ričarda Vedera, Louvela Galaveja i Dejvida C. Klingemana, prosečna godišnja primanja crnog Amerikanca su 61 odsto manja od primanja prosečnog belca. U procentima ta razlika je jednaka onoj iz 1880. godine! Za više od 120 godina ništa se nije promenilo.

PRIJATElj NIGGER: Nama belcima zaista bi za to trebalo da pripadne neka nagrada za genijalnost. Razmećemo se pričom ouključivanju, slavimo rođendan dr Kinga, mrštimo se na rasističke šale; zahvaljujući tome što nam je onaj gadni pacov Mark Furman srušio zaklon, skovali smo i nov izraz "ona reč na N" umesto pravog Nigera Mek Koja. Verujte, nikog od nas NIKAD nećete uhvatiti da glasno izgovara tu reč, danas više ne, ne, moj gospod’neee! Ona je prihvatljiva samo kad pevamo neku rep pesmu – a kako žestoko sada odjednom volimo rep!

Nikad ne propuštamo da spomenemo "moj prijatelj – on je crnac…". Dajemo novac Ujedinjenoj fondaciji za visokoškolsko obrazovanje crnaca, pratimo Mesec crnačke istorije i pazimo da onaj naš jedini crni službenik bude na recepciji pa da možemo da kažemo: "Vidite, mi ne diskriminišemo! Mi zaista zapošljavamo crnce."

Da, mi smo vrlo spretna i oprezna rasa – i neka nas đavo nosi ako se i ovog puta ne izvučemo!

Pitam se koliko dugo ćemo morati da živimo s nasleđem ropstva. Da. Spomenuo sam ga. ROPSTVA. Kad god spomenete činjenicu da se još osećaju posledice robovlasničkog sistema koji je država odobravala i podržavala, možete čuti uzdahe bele Amerike.

Pa sad, meni je jako žao, ali koreni većine naših društvenih zala mogu se pratiti baš do tog bolesnog poglavlja naše istorije. Afroamerikanci nikad nisu dobili šansu da krenu iz istog startnog položaja koji smo imali mi ostali. Njihove porodice su namerno uništavali. Oduzimali su im jezik, kulturu i veru. Njihovo siromaštvo je bilo institucionalizovano da bi naš pamuk bio obran, da bi se naši ratovi mogli voditi i da bi naše prodavnice mogle da ostanu otvorene cele noći. Amerika koju smo upoznali nikad ne bi nastala da nije bilo miliona robova koji su je izgradili i stvorili njenu živahnu ekonomiju – i da nije bilo miliona njihovih potomaka koji za belce i danas obavljaju iste prljave poslove.

ROPSTVO, ŠTA TO BEŠE: "Ali, Majk, pa zašto sad govoriš o ropstvu? Niko od crnaca koji danas žive nikad nije bio rob. Ja nikoga nisam porobio. Ne bi li bilo bolje da prestaneš da za sve okrivljuješ neku nepravdu iz prošlosti, a da oni lepo preuzmu odgovornost za svoje vlastite postupke?"

Da, ali, dragi moji, nije to kao da govorimo o starom Rimu. Moj deda je rođen samo tri godine posle Građanskog rata. Tačno tako, moj deda. Moj pradeda se rodio pre Građanskog rata. A ja sam tek u svojim četrdesetim. Naravno, izgleda da su ljudi iz moje porodice skloni kasnim ženidbama i još kasnijem dobijanju dece, ali sledeća istina stoji: ja sam samo dve generacije udaljen od robovlasničkih vremena. A to, prijatelji, NIJE baš "tako davno". U dugom trajanju ljudske istorije to je kao da je bilo juče. Dok to ne shvatimo i dok ne prihvatimo da odgovornost za jedan nemoralan čin čije se posledice još osećaju ipak leži na nama, nećemo moći da uklonimo najveću mrlju na duši naše zemlje.

Dan nakon početka nereda u Los Anđelesu 1992. godine, kada je pustošenje počelo da se širi na bele četvrti nedaleko od Beverli Hilsa i Holivuda, belci su iznenada morali da se bore za opstanak. Hiljade onih koji žive u brdima iznad Los Anđelesa dale su se u beg. Hiljade su ostale i izvadile oružje. Činilo se kao da se rasni armagedon od koga su mnogi strahovali konačno sručio na nas.

Ja sam tada radio pored kancelarije kompanije Warner Bros. u Rokfeler centru u Njujorku. Po zgradi se proširila glasina da svi moraju da je napuste i krenu kući najkasnije u jedan popodne. Strahovalo se da bi crnci u Njujorku mogli da se zaraze pobunjeničkom groznicom i podivljaju. U jedan sat sam izašao na ulicu i video nešto za šta mislim (i nadam se) da više nikad neću videti – desetine hiljada belaca koji trče po trotoarima ne bi li uhvatili prvi lokalni voz ili autobus koji vozi iz grada. Bilo je to poput prizora iz filma Dan skakavaca: ulica prekrivena ljudima koji u kolektivnoj panici tutnje svi kao jedan u strahu za život.

Pola sata kasnije ulice su bile puste. Prazne. Bilo je to grozno, jezivo. Njujork siti usred dana, usred nedelje, a činilo se kao da je nedelja u pet ujutro.

BEJZBOL PALICA: Pešice sam otišao do svoje četvrti. Ne razmišljajući previše o drugim stvarima osim o činjenici da mi je u međuvremenu nestalo mastila, zaustavio sam se kod papirnice preko puta. Bio je to jedan od retkih još otvorenih dućana (većina drugih bila je zatvorena sa navučenim roletnama). Uzeo sam nekoliko olovaka i otišao do pulta da platim. Za blagajnom je stajao stari vlasnik – a na pultu pred njim ležala je bejzbol palica. Upitao sam ga šta će mu palica.

"Za svaki slučaj", odgovorio je, streljajući očima unaokolo da bi video šta se događa na ulici.

"Za kakav svaki slučaj", upitao sam.

"Pa znate, za slučaj da oni odluče da ovde prave nered."

Nije mislio na to da bi pobunjenici iz Los Anđelesa uskočili u avion ponevši sa sobom svoje Molotovljeve koktele i krenuli da ih bacaju po "Velikoj jabuci". Ono na šta je on mislio, kao i svi oni koji su žurili na poslednji voz za bela predgrađa, ogledalo se u činjenici da naš rasni problem nikad nije rešen i da je crna Amerika puna potisnutog besa zbog neverovatne nejednakosti života belih i crnih u ovoj zemlji. Ta palica na tezgi rečito je govorila o dubokom i neizgovorenom strahu svih belaca: da će se pre ili kasnije crnci podići i krenuti za osvetom. Svi mi sedimo na rasno zapaljivom materijalu i znamo da bismo morali da budemo spremni kad se oglase žrtve naše pohlepe.

Ali hej, zašto bismo čekali da se to dogodi? Želite li zaista da pustite da se to dogodi? Ne biste li radije rešili taj problem nego da morate da bežite spasavajući goli život i ostavljajući za sobom spaljenu kuću? Ja znam da ja lično bih.

Ako nismo spremni da preduzmemo ozbiljne korake da ispravimo naš rasni problem, može se očekivati da ćemo na kraju morati da živimo u ograđenim četvrtima, naoružani poluautomatskim oružjem i sa privatnim obezbeđenjem. A kome bi to bilo zabavno?