Pre tridesetak godina, otprilike, regrutne komisije Jugoslovenske narodne armije (JNA) imale su problem da odbiju momke čije psihofizičko stanje nije zadovoljavalo standarde neophodne za ulazak u "najveću školu bratstva i jedinstva", što je bio jedan od eufemizama za ondašnju vojsku.

Kandidate je počesto pratila familija opremljena jaganjcima na ražnju – ali i zgodnim motkama za slučaj da se regrutna komisija ne pokaže baš uviđavnom. Jer tada je još bilo rašireno uverenje da ko nije odslužio vojsku nije baš sasvim muško, teško može da se oženi a brkove da pušta može samo na prevaru.

Osim kriminalaca, u to doba samo su se još vojnici dičili tetovažama s obaveznim "JNA", oznakom roda i datumima ulaska i izlaska iz vojske.

Trebalo je imati više nego ozbiljne veze – i petlju da se rizikuje sud i zatvor – kako bi se "oslobodilo" od obaveze služenja. Nešto lakše bilo je sređivanje da se vojska služi u blizini mesta boravka, jer je JNA imala nezgodan običaj da Slovence šalje u Crnu Goru ili Makedoniju, a "južnjake" u Sloveniju ili Hrvatsku. Manje upadljiv običaj bio je da se određena vrsta regruta, recimo oni s pedigreom politički sumnjivih, šalju u određene jedinice. Tako se sedamdesetih godina, na primer, garnizon u Postojni slobodno mogao smatrati filijalom Filozofskog fakulteta u Beogradu; Postojna je posle Drugog svetskog rata, sve tamo do šezdesetih godina, bila "kazneni" garnizon, a prilično čvrst režim zadržala je i posle zvaničnih ukidanja kaznenih jedinica u JNA.

U jednom trenutku postojanja, JNA je bila kvalifikovana kao četvrta najveća oružana sila u Evropi.

POČETAK: Njena istorija počinje stvaranjem prvih partizanskih (isprva se ravnopravno koristio i naziv "gerilskih") jedinica za borbu protiv okupatora i njihovih domaćih saradnika u Drugom svetskom ratu. Posle nekoliko spontanih pobuna iz juna 1941, u kojima je uglavnom učestvovalo stanovništvo izloženo nasilju na etničkoj osnovi – Srbi u Hrvatskoj, na primer – organizaciju otpora preuzela je Komunistička partija Jugoslavije (KPJ), za relativno kratko vreme istiskujući druge članice Oslobodilačkog fronta, simpatizere i članove drugih političkih organizacija. Ta veza s KPJ ostaće do kraja osnovna karakteristika JNA, bez obzira što je već pedesetih godina formalno ukinula političke komesare u korist oficira zaduženih za "moralno-političko vaspitanje". Sada već bez naročitog preterivanja, može se reći i da je JNA, nastala kao oružana sila u borbi protiv okupatora – ali i u građanskom ratu s pristalicama Kraljevine Jugoslavije, čija se vojska raspala tokom desetak dana od 6. aprila 1941. kada su sile Osovine i njihovi sateliti pregazili Jugoslaviju – i propala u jugoslovenskim ratovima 1991–1995.

Poseban – partijski – status JNA očigledan je i iz činjenice što je, uz republičke komunističke partije, imala sopstvenu partijsku delegaciju u Centralnom komitetu KPJ/SKJ. Na početku raspada SFRJ tradiciju partijske vojske pokušali su da nastave/obnove aktivni i penzionisani visoki oficiri JNA. "Generalska partija" zvala se Savez komunista – pokret za Jugoslaviju, a ubrzo će je progutati jedna znatno manja parapolitička formacija, Jugoslovenska levica.

Prvi službeni naziv buduće JNA bio je Narodnooslobodilačka vojska i partizanski odredi Jugoslavije (NOV i POJ). KPJ i njen generalni sekretar Josip Broz Tito veoma brzo shvataju nužnost da se uz postojeće partizanske, teritorijalno vezane odrede, formiraju operativne jedinice sposobne da zadatke izvršavaju tamo gde je to potrebno. I tako je, posle sloma Užičke republike početkom zime 1941, 21. decembra u Rudom formirana Prva proleterska brigada.

Generacije i generacije regruta i građana Jugoslavije kasnije će 22. decembar – dan kada je Prva proleterska ušla u prvu borbu – slaviti kao Dan Armije, jedan od dva-tri datuma kada je u kasarnama JNA točen alkohol, čije je unošenje Pravilom službe inače bilo zabranjeno, ali znatno slabije kontrolisano od druge zabranjene stvari, verske literature.

Ime NOV i POJ ili samo Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije trajalo je do marta 1945, kada sad već ozbiljna oružana sila s oko 800.000 boraca postaje Jugoslovenska armija, da bi na desetogodišnjicu formiranja Prve proleterske brigade, 22. decembra 1951, dobila i dodatak Narodna, postajući tako JNA.

MOĆ I NEMOĆ: Tokom većeg dela posleratnog razvoja JNA je u kopnenim snagama, ratnom vazduhoplovstvu i ratnoj mornarici imala oko 180.000 ljudi od kojih su većinu, više od 100.000, činili regruti na odsluženju vojnog roka. Trajanje roka se tokom godina smanjivalo s tri i dve godine (mornarica-ostali) na 18 odnosno 15 meseci za "obične" regrute i 12 meseci za studente odnosno one koji bi na fakultetu odslušali i položili dve godine predvojničke obuke (uz marksizam i samoupravljanje jedini predmet obavezan na svim fakultetima).

JNA je bila izrazito nesklona promenama. Sredinom osamdesetih godina uzdrmala su je dva događaja koja se iz današnje perspektive mogu smatrati početkom njenog raspada.

Najpre je Aziz Keljmendi, regrut Albanac na odsluženju vojnog roka u Paraćinu, na spavanju ubio nekolicinu svojih drugova, da kasnije u bekstvu izvrši samoubistvo. Neposredna istraga nije dala rezultate jasnije od – inače uobičajene – sumnje da je reč o politički motivisanom zločinu; naknadno šire "češljanje" stanja u JNA iznelo je na videlo veliki broj nacionalističkih grupa i grupica osumnjičenih za delovanje protiv državnog uređenja i vojske. Manje primetna posledica paraćinske tragedije bilo je prećutno prihvatanje činjenice da se mladi kosovski Albanci slabo ili nikako odazivaju na pozive za odsluženje vojnog roka – pa se, takođe tiho i bez buke, ubuduće odustalo i od njihovog formalnog pozivanja u vojsku.

Nešto kasnije, takođe sredinom osamdesetih, JNA se suočila s prvim pozivima da poštuje prigovor savesti i regrutima koji iz nekog razloga ne žele da nose oružje omogući civilno služenje vojnog roka. Zahtev je stigao iz Slovenije i, s uobičajenom inercijom, protumačen je kao napad na temelje državnog uređenja, isto kao i slični zahtevi iz drugih delova zemlje, najintenzivnije postavljeni u Hrvatskoj, da regruti vojni rok služe u matičnim republikama. Ignorišući i politički osuđujući takve zahteve, JNA se odlučila za kratkotrajan i savršeno neuspeo eksperiment uvođenja žena u vojsku. Dobrovoljke su prikazivane na televiziji i drugim medijima, a dobile su i priliku da učestvuju na vojnoj paradi – i to je uglavnom bilo sve.

Isprva opremljena zaplenjenim i oružjem dobijenim na osnovu reparacija ili u obliku savezničke pomoći, JNA se zbog sukoba sa Sovjetskim Savezom i istočnim blokom u periodu od 1948. do sredine šezdesetih godina oslanjala na zapadne izvore, da se posle velikog pomirenja vrati na sovjetsku opremu i naoružanje. Uz to, Jugoslavija je razvijala snažnu vojnu industriju – s oko tri milijarde dolara godišnjeg prihoda sedamdesetih i osamdesetih godina, vojna industrija je bila više nego dva puta uspešnija od druge po značaju, turističke.

ISTORIJSKO ZAKAŠNJENJE: Do 1990. godine JNA je manje-više okončala unutrašnju reorganizaciju, prelazeći sa divizijske pešadijske organizacije na brigadnu. Armija je reorganizovala 10 od 12 pešadijskih divizija u 29 tenkovskih (oklopnih), mehanizovanih i planinskih brigada s integrisanim artiljerijskim, protivvazdušnim i protivtenkovskim pukovima. Reorganizacija je omogućavala znatno veću operativnu fleksibilnost, pokretljivost i taktičku inicijativu, smanjujući mogućnost uništenja velikih vojnih jedinica angažovanih protiv agresora. Već naredne, 1991. godine, JNA će se suočiti s licem neočekivanog neprijatelja, umesto onog za koji se tokom čitave svoje istorije spremala.

Opštenarodna odbrana je – na Zapadu nazivana i totalna nacionalna odbrana – bila vojna doktrina JNA. U osnovi, podrazumevala je angažovanje vojske u odbrani granica, dovoljno dugo da jedinice Teritorijalne odbrane – sastavljene od rezervista JNA – preuzmu otpor po celoj dubini države, a privreda i industrija pređu na rad u ratnim uslovima. U osnovi te zamisli stajalo je uverenje, delom zasnovano i na iskustvu iz Drugog svetskog rata, da je takvo angažovanje svih potencijala najbolji način odbrane malih zemalja od znatno jačeg napadača. Problem je što se napadač nije pojavio spolja, a kada je shvaćeno da Teritorijalnu odbranu i njene magacine opreme i naoružanja kontrolišu republike sklone otcepljenju, bilo je kasno.

Zapadni izvori konstatuju da je na početku raspada SFRJ 1991. u zemlji vladala potpuna konfuzija u pogledu načina upotrebe i uloge JNA. U Sloveniji i Hrvatskoj ona je tretirana kao neprijateljska sila, u čemu je argumentacija da se radi o "srpskoj" vojsci baratala uglavnom netačnim ili sumnjivim podacima o etničkom sastavu komandnog kadra. Službeni podaci o sastavu nižih jedinica u, na primer, operaciji "oslobađanja Vukovara" u jesen 1991, pokazuju očuvan multietnički sastav; problem je došao s druge strane. Kakve-takve, regularne jedinice su se na terenu suočile ne samo s prisustvom nacionalnih i partijskih paravojnih formacija, već i etnički čistim grupama lokalne teritorijalne odbrane. Tome je suvišno dodavati faktor opšteg haosa na terenu: rezultat je, ovako ili onako, bilo osipanje jedinica i masovno dezertiranje.

Dramatičnih primera sukoba morala i stvarnosti ima, nažalost, više nego dovoljno. Rezervista Miroslav Milenković (40), građevinski radnik iz Gornjeg Milanovca, otac dvoje dece, ubio se 20. septembra 1991. u Šidu, odakle je njegova jedinica trebalo da pređe u Hrvatsku. JNA je tada već shvatila da nema koristi od prisiljavanja ljudi da idu u rat: u ovom slučaju pripadnici jedinice pozvani su, kao u nekoj strašnoj priči, da naprave dve vrste: jednu oni koji su spremni da pođu na ratište i, drugu, pošto odlože oružje, oni koji u rat neće. Miroslav Milenković se ubio između ta dva stroja. Na sasvim drugom kraju vojne hijerarhije, samoubistvo je 29. septembra 1991. u mornaričkoj bazi na Visu izvršio admiral Vladimir Barović. U oproštajnom pismu objasnio je da njegovo osećanje časti ne može da se pomiri s napadom JNA na Hrvatsku.

Već krajem 1991, posle otcepljenja Slovenije i Hrvatske, JNA ni formalno više nije mogla da se predstavlja kao oružana sila nepostojeće države. Nezavisnost Makedonije i početak otvorenih sukoba u Bosni i Hercegovini s proleća 1992. ukida svaki smisao daljeg postojanja JNA. Srbija i Crna Gora formiraju Saveznu Republiku Jugoslaviju i svoju vojsku, ostavljajući u Bosni ogromne količine naoružanja i veliki broj oficira i vojnika: ta podela obavljena je 12. maja 1992; ono što je u Bosni ostalo od JNA priključeno je Vojsci Republike Srpske.

Sledeći tekst u veb izdanju je nastavak ovog teksta

Vetrometina

Uvećana mapa

Područje kasnije nastale Jugoslavije zauzimale su u XIX veku Austrougarska monarhija, Otomanska imperija i Republika Turska, Italija i Srbija u raznim fazama razvoja. Iz ugla vojnih tradicija, to znači da su vojni obveznici pomenutih država značajno vreme, sve do 1918. godine, proveli međusobno ratujući. Ta činjenica opravdava istoričarsku izjavu da je, na primer, u slavnoj bici na Ceru 1914. izginuo cvet srpske omladine na jednoj, i cvet hrvatske omladine, na drugoj strani.

Vojska Srbije ušla je posle oslobođenja Srbije 1918. godine na teritoriju buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, potom Kraljevine Jugoslavije, s oreolom saveznika pobedničkih sila i posle neuspeha projugoslovenskih organizacija u Sloveniji i Hrvatskoj da za odbranu od Austrije s jedne i Italije s druge strane ozbiljnije mobilišu lokalne snage. U prvim godinama nakon Svetskog rata vojska nove države očišćena je od nepouzdanih elemenata, oficirskog kadra austrougarske vojske, istovremeno s negovanjem "solunaških" tradicija srpske vojske.