Izložba kojom se prvi put predstavila, 20. septembra 1898. godine u sali Narodne skupštine, za Beograd je predstavljala novitet. Naime, slikari su dotad najčešće izlagali samo jedno delo i to u izlozima radnji, retko kad u Građanskoj kasini i u Narodnoj skupštini, jedinim izložbenim prostorima u gradu. Sad su se pred njima našli radovi troje mladih umetnika i to tek pristiglih sa školovanja u Minhenu – Bete Vukanović, Riste Vukanovića i vajara Simeona Roksandića. Zatim, izložba je imala svečano otvaranje, što je bila prava retkost. Govorio je Mihailo Valtrović, akademik i upravnik Narodnog muzeja. O Betinim slikama je govorio duže nego o radovima drugih izlagača, očigledno ne samo zato što su Betini radovi bili najbrojniji. Njene portrete i studije ljudskih likova je nazvao odličnim, izdvojio je studije i predele, opisao da su rađeni uljanim bojama, pastelom i u akvarelu, naveo da je izložila crteže u olovci i kredi, grafike, radove na koži i drvetu i nacrte za njih, da bi zaključio: “Među radovima gospođe Vukanovićke, portretima njenim priliči prvo mesto jer su umetnički shvaćeni i odlično izvedeni. Nisu prost, čudnovatom tačnošću prepisani lik lica iz onog vremena i trenutka kad ih je slikarka portretisala, no su svež i živ snimak onog što sačinjava naročitu osobinu ličnosti, njen karakter, a što se inače na ličnosti samo povremeno opaža u pokretima tela, u izrazu lica i oka”.

Na izložbu je došao i kralj Milan. Izložba mu se dopala, očigledno, čim je pozvao sve troje umetnika da izlažu u dvoru. Oni su taj poziv iskoristili 1900. godine. Od novca kojim je kralj Milan otkupio životno delo Riste Vukanovića Dahije, Vukanovići su kupili plac za kuću u Kapetan Mišinoj 13.

Jedna od prvih slika koje je naslikala u Srbiji bila je Krsna slava, možda njoj najdraža. Izložila ju je u Parizu, na Svetskoj izložbi 1900. godine. Izabrala je temu specifičnu za srpski narod zato što su umetnici koji su izlagali u Parizu želeli da iskoriste tu priliku da svoju zemlju predstave svetu. U intervjuu nedeljniku NIN 1958. godine, Beta Vukanović se poverila: “Ima puno slika koje volim više od ostalih, naslikala sam mnogo, pa koliko samo ima godina otkako slikam. Evo, od nje imam traga samo ovde, u ovom albumu. To je moja prva velika kompozicija. Slika je imala mnogo uspeha, bila je nagrađena. Obišla je desetak evropskih gradova. Kako sam došla na ideju da to slikam? Vrlo prosto: tek sam bila došla u Srbiju i upoznala taj običaj. To je lep običaj, za tako nešto nisam ranije bila ni čula. I rešila sam se da to prenesem na platno. Kompozicija je bila velika, sada se više ne sećam tačnog formata, ali oko dva metra je bila u širinu. Žive boje… Ima boljih slika, ima slika koje su se drugima više dopadale, ali ja sam se uvek rado sećala Slave”.

Betina Slava je nestala, najverovatnije tokom Drugog svetskog rata. Sačuvane su samo njene dve reprodukcije, kao litografija i oleografija. Iako je sve govorilo da je original izgubljen, Beta nije prestajala da se nada.

Beta Vukanović je bila jedina koja se tada bavila grafikom. Pokazala ih je već na prvoj izložbi. Međutim, Beograd, nenaviknut na grafiku, više je voleo njene slikarske radove. Ni uspeh na izložbi Bianco e nero u Rimu 1902. godine nije promenio ovaj stav javnosti. Umetnica je bila razočarana takvom nezainteresovanošću, pa je nekoliko godina nakon dolaska u Beograd poklonila alat za bakrorez svom talentovanom učeniku Ljubomiru Ivanoviću. Možda je upravo zahvaljujući tom poklonu on kasnije postao vrsni grafičar.

Pedesetih godina Beta Vukanović je Muzeju grada Beograda poklonila svoj legat. Među 247 umetničkih radova nije bilo nijedne grafike.

Atrakcija Četvrte izložbe Društva srpskih umetnika “Lada”, održane u Beogradu 1910. godine, bile su karikature Bete Vukanović. Bilo je to prvi put da su kod nas karikature dobile status umetničkog rada. Beta Vukanović je tada pokazala 60 karikatura, što znači da se tom vrstom umetnosti intenzivno i odavno bavila. Tema njenih karikatura nije bio dnevni događaj, što je zanimalo novinsku karikaturu, već figura i portret. Smatra se da su najveći kolekcionari njenih karikatura porodica Veljković, njeni prijatelji, i kralj Petar I. Ovaj drugi podatak nikad nije potvrđen.

“Prvu karikaturu nacrtala sam u osnovnoj školi. Razume se – učiteljicu. Kaznili su me i tako sam rano saznala da karikature mogu imati neprijatnosti, ali me to nije opametilo. Nastavila sam bez loših namera da crtam smešne portrete i uvek sam se čudila što se zbog toga ljute”, otkrila je Beta Vukanović u intervjuu “Politici” 1968. godine. Tada je ispričala i da je na jednom dvorskom balu 1904. godine ugledala nekog malog trbušastog francuskog generala kako igra sa nećakom pisca Sime Matavulja, izuzetno visokom ženom, i – osetila veliku želju da ih nacrta. “Povučem se iza jedne zavese i odatle počnem na brzinu da crtam. Uspela sam te večeri da napravim, opet krišom, još nekoliko karikatura drugih ličnosti, aktivnih ministara i oficira… Tako je, s vremenom, nastala jedna vrlo zavidna galerija karikatura najistaknutijih političkih, kulturnih i vojnih ličnosti Beograda iz prve decenije našeg veka. Gde se one danas nalaze, naročito karikature koje su pripadale dvorskoj galeriji, ne znam.”

Bila je impresionista. Kad je taj pravac počeo da jenjava, uspela je da u duhu ekspresionizma učvrsti oblik, istakne ctrež, ali i da zadrži svoje boje. Takvo spajanje starog i novog podržali su i drugi. Nije slikala iz glave, uvek po modelu. Slikala je seljanke i seljake u raznobojnoj narodnoj nošnji, Cigančice u živopisnoj odeći, volela je pokret, izražajno lice. Uživala je u slikanju, i to se vidi na njenim radovima. Tragajući za novim temama, putovala je. Gde god bi otišla, nešto je naslikala. Prizren joj je bio veliki izvor, tamo je naslikala svoja najatraktivnija platna.

Slikala je i crtala do svojih poslednjih dana. Gotovo svakodnevno je odlazila u atelje u zgradi Kolarčevog narodnog univerziteta, isto kao što je to činila svih prethodnih četrdeset godina koliko je taj prostor bio njen drugi dom. Tu je primala posete, svakodnevno, od 12 do 14 časova – kako je pisalo na vratima njenog ateljea. Često je sedela u obližnjem parku i crtežom ili akvarelom beležila neki trenutni sjaj, trenutnu emociju koju je smatrala vrednom čuvanja.

Otišla je tiho. Njena aktuelna izložba, čiji je autor muzejski savetnik Petar Petrović, traje do kraja februara.