Bila jednom jedna mlada žena koja je u vreme prvih sankcija EU primenjenih na krhotine nekadašnje Jugoslavije, na radiju čula reklamu za turističku agenciju. Slogan je glasio “Vaše je samo da se spakujete, sve ostalo je naša briga!”. Ta se žena tada zakikotala zbog veštine reklamostručnjaka koji je prozreo očajanje pred brigama onih koji su u to vreme želeli da putuju. Taj joj se kikot potom pretvorio u gorki cerek jer osim pakovanja trebalo je imati para pa uplatiti agenciji aranžman i još para za džeparac, trebalo je imati pasoš, volju za putovanjem kad kao Srpkinja na mnogim mestima više niste dobrodošli, pomirenost sa izvesnom dozom ponižavajuće pasivnosti turističko-agencijske sapetosti, trebalo je imati kofer i sve ono što se u njega stavlja, a posle se čovek tamo kud ode time predstavlja. Naša žena ništa od toga nije imala, a kako reče Šekspirov kralj Lir – ni iz čega ne može nastati nešto. Da se uteši, naša žena prisetila se Sokrata koji je, šetajući atinskom agorom (grčki αγορά – pijaca, trg, mesto gde se pod vedrim nebom okupljalo u političke, građanske, verske i trgovačke svrhe), imao običaj da uzvikne: “Gle, koliko mi je stvari nepotrebno!” Ako je Sokratu sve to bilo nepotrebno, ko smo mi da nam treba koješta osim zdravog duha u zdravom telu.

Prošle su godine, promenilo se sve i došlo svašta, i lokalno i globalno. Telo naše ne više mlade žene nije bilo najzdravije, pa je dok još ikakvo telo ima, pripadajućim, a saznaće se, možda ne ni najzdravijim duhom, poželela da za sitne pare, u pauzi kovid-haosa i nekog novog, još nenastalog haosa, vidi uživo Sokratovu agoru i sve pride. Dakle, turizam ju je spopao, a turizam je, pristojno kaže definicija Međunarodnog udruženja eksperata za turizam, skup odnosa i pojava nastalih prilikom rekreativnog putovanja i boravka stranaca u nekom mestu ako taj boravak nema za cilj stalno nastanjivanje i nije vezan za sticanje zarade.

Sela je, ipak, naša žena pred svoj kompjuter, pronašla kod Aegean airlinesa dane s low cost letovima najnižih cena, pazarila ih onlajn i doplatila za prtljag, sve to ne bez graždanski svesne griže savesti zbog zagađenja koje time stimuliše; onda je na booking.com pronašla jeftin smeštaj u apartmanu ocenjenom trojkom na skali od jedan do pet u centru centra Atine. Šta nam više treba, rekla je mužu, pored nas će biti najveća i najbolja pijaca u Atini, da kuvam umem i volim, za noćni život više nismo, Akropolj nam je pod nosom, metro vozi s aerodroma do nas i od nas do Pireja, dakle, niskobudžetno intelektualno zimovanje može da počne!

Elefteriose Venizelose, političaru, pravniče, novinaru i aerodrome, evo nas! O, dobrodošli, poznavao sam vašeg Pašića, čujem da je on postao trg, a ja sam, eto, postao aerodrom. Možda je trebalo obrnuto, ipak je on završio za inženjera? A opet, on, fakat, nije radio u struci, a Tesla jeste… Nego, eno tamo vam je izlaz, ne bacajte pare na taksi, eno metroa, tamo kupite karte, tražite povlasticu za seniore, nemojte se stideti. Sačuvajte karte, trebaju vam i za ulazak i za izlazak iz metroa. Prijatan boravak vam želim!

Uradili muž i žena kako im je liberalni demokrata savetovao, malo se gurali s narodom na samom početku, naročito s dvoje sa plavim očima i jajastim glavama, a pod – u Grčkoj još obaveznim – koronskim maskama, sreća, pa oni siđoše na prvoj sledećoj stanici. Dovezli se, zatim, naši subjekti sasvim lepo do stanice Monastiraki. Ruke u džepove da nađu karte za izlazak, žena svoju našla, a muž – nije! Nema karte jer je bila u novčaniku, a nema ni novčanika! Nisu naši subjekti, naši su objekti! Nisu ni ušli u Atinu, a već nema ni para, ni lične karte, vozačke dozvole, zdravstvene i bančinih kartica, a naročito bolno nema dostojanstva. Ima, međutim, osećanja nemoći, poniženosti, besa; lepo im je jedna drugarica rekla: “Kud ćete, bre, u grčku materinu, šta vam fali kod kuće!” Lepo je i plehani glas automata u metrou govorio koja je naredna stanica, “epomeni stasi ta i ta”, i ponavljao: “Dragi putnici, pazite na svoje stvari!” Pazili su, nije da nisu, na šta – na prtljag, tašnu, telefone. A novčanik? Novčanik je bio u unutrašnjem džepu i to još zakopčanom. E, pa, kad si plavooki majstor s koronskom maskom i jajastom glavom, možeš kako hoćeš! Gledali smo to u dobrim starim filmovima Roberta Bresona, Ernsta Lubiča, Semjuela Fulera.

Iskobeljaju se nekako naši sadašnji, takoreći dokumentarni, opelješeni junaci iz metroa, odu u iznajmljeni stan bez živog gazde, nego sve na mrtve šifre i brojiće, brzo, brzo, brrr što je ladno, pali tu klimu, ups, pa ne radi joj duvanje, brrr, penji se na stolicu, popravljaj klimu – ima na sve spremna žena na švajcarskom nožiću i šrafciger, ima i krstasti… Pusti sad to, da, da, zovi banku, blokiraj kartice…! Malo morgen: internet ima protok kap po kap, postoji teorijski, a u praksi – trči u prvu kafanu, koja vam je šifra, halo, halo, ne čujem vas! Iždžeparili me u Atini, da, šta? Pokušaj podizanja keša na bankomatu? Pre pola sata? Nisu potrefili šifru? Huh, dobro je…

Izvolite, šta ćete da popijete? Salcgajs meni, kaže muž, a žena bi tursku kafu, a zna da se to tako ne sme reći, pa će kuvanu, domaću, onu koja nije instant, sve na engleskom. Konačno se uz psovku na srpskom upita naglas kako li se to kaže, a konobarica joj s osmehom od uva do uva na čistom srpskom kaže: “Grčka kafa, sestro, ja sam iz Jagodine!” Tako naši saznaju da se u Atini krade pa se na Boga ne misli, telefoni, novčanici, tašne, torbe, svaki dan neko zakukava, policija je dve ulice dalje, idite prijavite, možda nađu dokumente, da se ne akate po šalterima kad se vratite.
Policija za turiste puna, sve ovce uredno ošišane. Najtužniji je momak iz Izraela, stoji sa dve lepe, firmirane kese iz šopinga, sve ostalo lopovi su izvukli ispod kratkih vrata kabine koja, đavo da ih nosi, ne dopiru do poda, dok je probao farmerke: ranac sa pasošem, novčanikom, telefonom i laptopom. “Napišite i potpišite spisak stvari koje su bile u novčaniku osim novca”, kaže pandur mužu. “Novac ne pišite, od njega ste se pozdravili, lakše će vam biti ako ga odmah zaboravite.” “Ja bih mogla da prepoznam lopove”, kaže žena. Policajac iza pulta izvlači ukoričene fotografije i mahne njima, a ženi se učini da je plavookog jajoglavog videla nakratko. “Dajte, dajte”, kaže žena. “Nema nikakve svrhe”, kaže policajac, “kad nisu iz EU, kao što nikad nisu, čak i ako ih identifikujete i uhvatimo ih, ne možemo da ih procesuiramo.” “Ali ja bih mogla da ih udavim”, kaže žena, “što bi bilo zgodno jer ni ja nisam iz EU”.

Policajac se smeje: “Vi Srbi ste naši, Zvezda-Olimpijakos”, kaže. Time je ta stvar završena i stavljamo tačku na poglavlje pod naslovom “Pojeo vuk magarca”. I-a, i-a, i-a! Ili navijački rečeno, oe, oe, oe!

Apartman se ugrejao iako ima visoke plafone. Ali, nema tople vode, užasne se žena. Muž joj pokazuje sanduče sa osiguračima i na njemu nalepljen papir s objašnjenjem kako za slučaj da vam je potrebna topla voda (za slučaj!?) valja na 20 minuta podići osigurač bojlera, a onda ga opet spustiti. Takođe, za šporet treba podići šporetski osigurač. Dobro, biće škampa i mušula na buzaru, biće salata od hobotnice, biće brodet od grdobine, jupi, jupi, otvara žena kuhinjske ormančiće, ali, avaj, od sudova sumnjive čistoće ima jedan isluženi tiganjčić i jadna, olupana šerpica, jedan plitak i jedan dubok tanjir, pet raspar čaša, jedna džezvica i jedna šoljica za bapsku kafu, jedna viljuška i jedna kašika. Sve to stoji na papirnim ubrusima koji su nekad pokvašeni, pa se osušili, požuteli i skvrčili se. Ima žena, nekadašnja kamperka, spominjani švajcarski nožić, ali – dasku za seckanje nema. Pa dobro, nećemo kuvati, ješćemo napolju, znamo za odlične restorančiće unutar slavne Centralne atinske pijace. Siromah najskuplje živi, kaže se u Banatu.

Nije Balkan, al kao da jeste. Mnogo toga je, čak i kad se vidi da je bilo skupo, aljkavo i nezavršeno, a već propada. Svud po gradu, i u stanu. Oko ventila rupe, a gde nisu baš rupe, tu pur-pena i silkonski git rešavaju sve. Kako znaju i umeju. Zavesa u tuš kabini je prekratka, pa kupatilo pliva posle tuširanja. Držača za peškire ni za lek. Televizor takođe ne radi. Šta će ti televizor, ni kod kuće ga ne pališ? Pa baš zato, htela sam da vidim kako je ovde.

Ajmo da na mom laptopu pogledamo kuda ćemo sutra, kuda preksutra, da virnemo u Gugl mape, da vidimo gde je autobuska stanica i kako ćemo u Delfe, možda da kupimo karte za operu, junači se naša žena. Neće njoj jedan, dva, tri peha uništiti uživanje u putovanju! Ali, malo morgen, kao što je već rečeno. Obećani internet i dalje je mimimalistički i ostaće mrtvo slovo na papiru, tj. na ekranu onih koji imaju internet i mogu da zveraju u ono što piše na booking.com. A bez interneta se mnogo toga više i ne može, ne zato što ne može korisnik-zavisnik, nego zato što je u savremenom svetu ostalo malo “pešačkih” staza – kao kad biste hteli da telefonirate iz govornice: nema toga više, tempi passati. ‘Ajte u kafić, pa sa telefona gledajte šta vam treba. Šta? Žena ništa ne zna ni da uradi s telefonom, zna samo sa kompjutera, Bože, svašta! Muž je bolji s telefonom, pa iz kafića piše vlasniku, vlasnik odgovara da će odmah sve srediti, dakako ništa ne sređuje jer sklad i harmonija jesu antički, ali nisu savremeni grčki ideali, kao što nisu ni naši, a biće da nisu ni globalni. Sve što može kako bilo, neka bude kako bilo. Ko tako ne misli, prilepićemo mu dijagnozu: workaholic, OCD-ovac, control freak, perfekcionista ili prosto matorac. Nećete na all inclusive putovanja s agencijom kako radi sav normalan svet, a posle vam je đavo kriv, pa stvaaaarno! Sedite di ste – ni za di ste niste, što bi se reklo u Banatu.

Nije sve bilo ekskluzivno crno na svoj način – da parafraziramo Tolstoja, bilo je i mnogo onoga što je ličilo na sva srećna, pa makar spomenuto banalna turistička iskustva. Sunčani atinski januar pomilovao je muža i ženu, pa su do mile volje šetali i razgledali ono za šta svako zna: preko Plake i Anafiotike na Akropolj i nazad do Monastirakija i njegovih buvljaka, do antičke Agore, po Narodnoj bašti sa palmama i papagajima koji slobodno lete kao vrapci, po Sintagmi sa smenom uštogljene straže s purcima na opancima, po onoj Centralnoj pijaci sa fantastičnom ponudom i ribe i morskih plodova, a i mesa, aratos ga bilo bez kuhinje, začina, orašastog i sušenog voća, maslinovog ulja, do Pireja preko skupocenog Kulturnog centra fondacije Stavrosa Niarhosa gde su poslednje večeri odgledali Verdijevog Falstafa u režiji Stivena Lengridža, do Delfa u kojima Apolon, doduše, ne boravi zimi (a i Pitija je Apolonove odgovore prosleđivala samo Grcima za koje se u vreme pre pasoša znalo da su Grci zato što su govorili grčki), fascinantno mesto antičkog proročišta, divan muzej i dirljiv pogled na evropskom unijom i/ili bakterijom Xylella fastidiosa neuništene maslinjake u Korintskom zalivu. Nisu ostali gladni naročito tvrdoglavo i ukusno, a i jeftinije jedući tamo gde jedu tzv. lokalci, mada su se u Pireju malo čudili blasfemičnim škampima sa feta sirom.

Dok su šetali svim tim sjajnim stazama mitologije, istorije, antičke drame, pokušavali su muž i žena da shvate kako je ta divna klima pre dva i po milenijuma pogodovala razvoju civilizacije, a sad joj kanda više pogoduje npr. skandinavska hladnoća. Pitali su se da li je njih, muža i ženu, vreme pregazilo, da li ne valjaju oni ili svet ili kao loš internet, baguje njihova veza između njih analognih i digitalnog sveta; žena, sklona filozofiranju i promišljanju onostranog, pitala se da li je ovo putovanje služilo da shvate da čovek pre nego što krene na putovanje koje mu nije nužno, mora prvo da da jednaku sumu koju je za taj luksuz predvideo u dobrotvorne svrhe ili će mu sudbina rukom džeparoša sama uzeti novac. Muž nesklon filozofiranju, duboko je uzdisao jer se život i sastoji od nešto suza, nešto smeha i, najviše, dubokih uzdaha. Sokrat je, navodno u Delfima na svoje pitanje “Ima li ovde nekog mudrijeg od mene?” od Pitije dobio poruku da nema. Pa, ako od Sokrata, tvorca krilatice “Znam da ništa ne znam”, među onima koji su umišljali da nešto znaju u petom veku pre nove ere nije bilo mudrijih, koliko li nas tek nema u današnjoj znalačkoj uobraženosti!

Ženo, ženo, gynaika, junakinjo ove priče, pa šta ćeš sad, jel svemu kraj, jel više nećeš putovati? Gluposti, naravno da ću putovati! Ako bude moguće, a možda i ako ne bude. Sav se idejni i ideološki deprimirajući Weltschmertz zasniva na malim slabostima i sitnim popustljivostima smrtnika. Ne bi sipa puštala mastilo na ovu pripovest, samo da sam mužu blagovremeno otela novčanik, kako i vama preporučujem da učinite. Jer, moj je novčanik kao Baš-Čelikovo junaštvo: u zakopčanoj tašni koja je u zatvorenom rancu koji mi je na grudima, preko kog vredne i spretne skrstim ruke, a ne da sedim skrštenih ruku žaleći se na ustrojstvo sveta. Ne valja ovaj svet, ali i ja sam taj svet! Karl Jaspers je za vreme nacizma u Nemačkoj svojoj ženi Jevrejki ponavljao: “I ja sam Nemačka, nisu samo oni!”