Za "Vreme" iz Stokholma

Da je Stokholm Prajd postao tradicionalna fešta u švedskoj prestonici najbolje ilustruje činjenica da su 6. avgusta, već u ranim jutarnjim satima počela da se "bukiraju" mesta sa dobrim pogledom na trasu parade. Mladi, sredovečni, pa i oni u "najboljim godinama", porodice sa malom decom i kućnim ljubimcima do podne su popunili sav raspoloživi prostor na zelenoj padini sa leve strane mosta kod Tantolundena, na ostrvu Sodermalm, odakle je povorka krenula tek u 13 časova. To što je prethodnu noć padala kiša i bilo kaljavo, izgleda, nikome nije smetalo. Na ćebadima i prostirkama svih boja jeli su se sendviči, pilo vino, dojile se bebe i sve to na strmini padine. Početak parade iščekivao se u prilično opuštenoj i dobroj (uglavnom porodičnoj) atmosferi. Druga strana bila je rezervisana za one sa "jeftinijim ulaznicama". Nije bilo ni brda, ni padine ni ćebadi, ali su ljudi disciplinovano stajali jedni iza drugih uz ogradu, pijuckali piće i mahali onima na padini. Nekoliko mladih popelo se na skele zgrade uz sam most, a moglo se izbrojati i dvadesetak momaka i devojaka koji su sedeli na prozorima trećeg, četvrtog i petog sprata, sa nogama napolju. Za dobar pogled – sve.

REFORME I UNIFORME: Kada su oko 13 časova počeli da marširaju policijski konji, sa obe strane mosta začuli su se gromki aplauz i uzvici oduševljenja. Među prvima prošetali su gej policajci – u uniformama, sa službenim vozilima i konjima. Među njima je bio i Goran Stanton, jedan od osnivača organizacije Gay Police i prvi švedski policajac koji je sklopio brak sa istopolnim partnerom. Gorana Stantona upoznala sam dan ranije, u Domu policije. Ispričao mi je kako je sa grupom kolega pre deset godina uspeo da se izbori za pravo da na Prajdu marširaju u uniformama: "U policiji radim 30 godina. Iako je danas u Švedskoj mnogo toga daleko odmaklo po pitanju LGBT prava, 1978. godine, kada sam upisao policijsku akademiju, ni ovde se na gejeve nije gledalo blagonaklono. Prvo ohrabrenje za sve nas bila je parada 1998. godine. Tada smo počeli da razmišljamo kako da podržimo ostale." Podrška je postala vidljiva kada je 2000. godine osnovana organizacija Gay police.

Već 2001. godine gej policajci su marširali sa ostalim učesnicima Prajda. Tada su umesto uniformi imali majice sa natpisom "gej policajci". "Svi su izveštavali o tome", priča Stanton. Ali nisu svi bili jednako oduševljeni tim potezom. "Mnoge kolege nisu imale dobro mišljenje o nama i stideli su nas se. ‘Vi pokušavate da nenormalno predstavite kao normalno’, govorili su, ali mi smo bili uporni i znali smo svoja prava. Mnoge je još više uznemirila ideja da marširamo u uniformama, kako su tada radili, na primer, australijski gej policajci. Iako nam nisu direktno zabranili, formalno nam nisu dali dozvolu. ‘Ako ste u uniformi, to znači da ste na dužnosti i mnogi bi se tako podsmevali policiji’, rekli su nam. Ali, mi nismo odustajali i 2002. smo marširali u uniformama." Stanton mi je dalje ispričao da od tada organizacija Gay police intenzivno radi na edukovanju policije i državnog aparata o pravima LGBT populacije. "Ako se ljudi loše osećaju na radnom mestu, onda neće raditi dobro. I obrnuto", kaže i dodaje da organizacija kojoj pripada svake druge godine organizuje kongres gej policajaca. Zahvaljujući tome, kaže, uvideli su da ostatak Švedske nije liberalan kao Stokholm, ali smatra da se dobro rešenje uvek rađa iz dijaloga.

Goran Stanton već 23 godine živi sa svojim partnerom sa kojim je od pre dve godine u braku. "Mi jesmo gejevi, ali smo i policajci. Mnogi misle da je nama samo seks na pameti. To nije tačno. I mi želimo posao, kuću, psa, sve što žele i heteroseksualni parovi."

VLAST I CRKVA: Iza policije šetali su mladi gejevi i lezbejke, zatim LGBT osobe sa invaliditetom, pa predstavnici gej crkve. Inače, ovde je biskup luteranske crkve žena. Zove se Eva Brune, ima 56 godina, trogodišnje dete i – suprugu. Ne samo što je prva lezbejka koja je u Švedskoj postala biskup, Eva Brune je i prva odobrila versko sklapanje brakova homoseksualnih parova. S obzirom na to da su 78 odsto Šveđana luteranci, ovo nije zanemarljiv podatak.

Kako je odmicala, parada je sve više ličila na karneval. To se i dalo očekivati. Međutim, retko ko sa Balkana bi očekivao i vojni kamion sa gej vojskom. Pratili su ga gej vatrogasci u svom vozilu, gej lekari u sanitetu i roditelji gej osoba, Praud Pernts, koji su kod publike izazvali najveće oduševljenje.

Među učesnicima parade našla se još jedna popularna ličnost u Stokholmu – Krister Venerholm, zamenik gradonačelnika. Baš kao i veče pre parade, na izboru za švedskog mister geja (vidi okvir), zamenik gradonačelnika je veselo skakutao u povorci, mahao i slao poljupce okupljenima. Radost je bila obostrana. Krister Venerholm je živi dokaz da u Švedskoj možeš biti i konzervativac i gej. Njega sam upoznala drugog dana boravka u Stokholmu, a o njemu sam slušala odmah po dolasku na aerodrom, kada sam primetila da su gradski autobusi okićeni zastavicama u duginim bojama. Zahvaljujući njegovoj inicijativi, sva vozila gradskog saobraćaja voze sa ovim zastavicama tokom cele nedelje Prajda.

"Nije neobično da političari učestvuju u paradi", rekao mi je prilikom upoznavanja. "Prošle godine, uoči izbora bilo je puno političara. Kada je pridobijanje glasača u pitanju, svi političari su isti. Jedan visoki političar je, međutim, redovan. To je ministar finansija Andres Borg. On šeta svake godine u znak podrške svom mlađem bratu koji je gej", rekao je za "Vreme" Venerholm.

Ni on ne krije svoje seksualno opredeljenje i porodični status. Pre nego što se deklarisao kao gej, proveo je jedanaest godina u braku sa svojom ženom, sa kojom ima sada tridesetogodišnjeg sina. Nakon razvoda koji, kako kaže, nije usledio zbog njegovog seksualnog opredeljenja, bio je 18 godina u vezi sa muškarcem. Ipak, uveren je da je uprkos svemu u Švedskoj i dalje moguće da neko nekoga kinji zbog različite seksualne orijentacije. "Meni se to, međutim, nije desilo. Verovatno zato što sam zamenik gradonačelnika", rekao je kroz smeh.

Osim što zakon (baš kao i luteranska crkva) dopušta sklapanje gej i lezbejskih brakova, ovim parovima dozvoljeno je i usvajanje dece. Problem je u tome što u Švedskoj nema dovoljno dece za usvajanje, zbog čega istopolni parovi često pokušavaju da usvoje decu iz inostranstva, a to je uglavnom problem, jer mnoge zemlje to ne dopuštaju. Drugi problem za istopolne partnere koji, baš kao što policajac Goran Stanton kaže, žele kuću i decu, jeste to što švedski zakon zabranjuje surogat materinstvo, ali ne i pronalaženje surogat majke u inostranstvu. Gej i lezbejski parovi surogat majke često nalaze u Indiji. O etičkoj dimenziji ovog postupka dugo se polemisalo. Na kraju se došlo do zaključka da se tako zapravo pruža mogućnost da surogat majka od dobijenog novca, na primer, prehrani svoju decu, a to je i najčešći razlog što se Indijke odlučuju da budu surogat majke. Pored toga, vodi se računa da jajna ćelija, naravno, ne bude ćelija surogat majke, kako bi se izbegla svaka biološka veza i mogućnost da surogat majka pati. Otud su veliki aplauz dobile i majke sa malom decom i trudnice koje su učestvovale u paradi. Šlag na torti bilo je pet "Ejmi Vajnhaus" koje su zbunjeno trčkarale za pripadnicima Vikinških medveda, najpopularnije gej grupe u Stokholmu – od Tantolundena, preko Hornsgatan ulice, pored Hotela Rival i kroz Stari grad, u čijoj blizini su oko 15 časova "prošli kroz cilj", u ime svih onih koji to ne mogu.