Intervju - Željko Obradović
Veliki posao
"Zašto sam pristao? Pa zato što osećam obavezu da pomognem, zato što se to od mene tražilo, zato što volim da radim sa reprezentacijom bez obzira na sve teškoće, zato što mi klub nije pravio nikakve teškoće i zato što volim izazove"
"Od danas (utorak) počinjem da radim. Sinoć (ponedeljak) i da sam hteo nisam mogao od novinara… Kada sam posle treninga ušao u svlačionicu i pogledao telefon, video sam da sam imao 52 propuštena poziva iz Srbije i Crne Gore", kaže novi-stari selektor nacionalne košarkaške reprezentacije Željko Obradović. "Znam da je pitanje selektora zanimljivo za našu javnost, ali stvarno nisam očekivao takvo interesovanje medija… Prvo što ću uraditi jeste raspodela posla, prvenstveno se to odnosi na razgovore sa svim igračima koji dolaze u obzir za Olimpijske igre. Napravićemo spisak sa svim – ponavljam, svim igračima – za koje smatramo da mogu da budu korisni reprezentaciji i krenuti u razgovore. Neke ću razgovore voditi ja lično, neke ljudi iz Saveza poput direktora Bojića i sekretara Stručnog saveta Bogosavljeva. Ako treba, razgovaraćemo i sa 50 igrača jer su nam svi potrebni i ne otpisujem nijednog."
"VREME": Neki su, bar do sada, otpisivali reprezentaciju?
ŽEljKO OBRADOVIĆ: O tome, pored ostalog, hoću da razgovaram sa igračima. Moj stav po tom pitanju nije se promenio: Igranje za reprezentaciju je dobrovoljno. Ako neko ne oseća potrebu, ako ne želi, ne može, ima neke svoje razloge – ne možemo ga i nećemo prisiljavati. Moja je ideja da vratimo kult reprezentacije, da se igrači bore do poslednjeg atoma snage ne bi li ušli u tim.
Znamo da je rano za imena, ali ako dobro razumemo ideju, znači da će se razgovarati i sa Divcem, Rebračom, Radmanovićem, Miličićem, Čabarkapom, Pavlovićem, Rakočevićem…
Kad sam rekao da su nam potrebni SVI igrači, mislim da sam bio dovoljno jasan.
Kakav je redosled poteza?
Već do kraja ovog meseca moramo da dostavimo spisak od 24 igrača a potom spisak medicinskog osoblja. Mi s tim spiskom nećemo izlaziti u javnost jer je promenljiv. Do 20. marta moramo da dostavimo u FIBA nepromenljiv spisak kandidata, ali je povoljna okolnost što spisak nije brojčano ograničen. Dakle, ako smatramo da je korisno, možemo da stavimo i 50 igrača. Do kraja meseca treba da oformim i kompletiram stručni štab. U Beogradu ću biti 28. februara i tada ću izaći pred novinare sa svim novostima koje do tada budem imao.
Pojavila se vest da ste saradnike već odredili i da je prvi saradnik Miroslav Nikolić, trener Apolona iz Patre?
To nije tačno, stručni štab još nije formiran, i sam Nikolić je na konferenciji za štampu prošle subote, pošto su međusobno igrali timovi koje vodimo u Grčkoj, upravo to rekao.
Kakva će biti uloga Dušana Ivkovića? Predsednik Babić najavljuje da će Ivković imati "neko novo zaduženje"?
Ostaje da se dogovorimo šta i koliko može da radi Duda Ivković. Uopšte nije bitno kako će se zvati njegova funkcija. Njegovo iskustvo je ogromno a od njegovih obaveza zavisi koliko će biti s nama. Koliko god da bude, biće dobrodošao i od velike pomoći.
Javnost u Srbiji i Crnoj Gori očekuje, u najmanju ruku, finale sa američkim Drim timom. Da li ta vrsta pritiska opterećuje?
To je deo posla, ja s tim pritiskom živim otkad radim ovaj posao, i ne žalim se. Iskreno rečeno, bolje je tako nego da se borimo za "odlično 9. mesto". Da sam tako razmišljao u startu, ne bih se ni prihvatao posla. Zašto sam onda prihvatio? Pa, zato što osećam obavezu da pomognem, zato što se to od mene tražilo, zato što volim da radim sa reprezentacijom bez obzira na sve teškoće, zato što mi klub nije pravio nikakve teškoće i zato što volim izazove.
Kad pričamo o klubu, kakav će biti osećaj ako se u Atini u nekoj odlučujućoj utakmici sastanu Srbija i Crna Gora i Grčka?
Bio bih najsrećniji kada bi u finalu Olimpijskih igara igrale ove dve zemlje!
Ja sam već pet godina u Grčkoj, nigde nisam toliko dugo radio, zavoleo sam ovu zemlju i ove ljude kao što su oni, verujem, zavoleli mene. Ispričaću vam samo jedan detalj: nedavno, pred meč sa Olimpijakosom, navijači su preko cele tribine izneli transparent na srpskom na kome je pisalo: "Željko, mi te volimo. Ostani s nama zauvek". Iznad toga bila je naša zastava. Šta da kažem posle toga? Naježio sam se od uzbuđenja, od ponosa. Nema lepšeg priznanja od onog koje dolazi od običnih ljudi, navijača, koji i te kako znaju da cene nečiji rad… Neće mi biti lako ako dođe do te utakmice, ali pomogao mi je moj klub. Dao mi je odrešene ruke, za Panatinaikos je priznanje da ja kao njegov trener vodim i selekciju reprezentacije koja je svetski prvak i koja ima najviše ambicije na Olimpijadi.
Šta Željko Obradović može da obeća?
Pošten rad, težak rad, maksimalno angažovanje svih koji budu uz mene i oko mene. Medalju ne mogu da obećam jer je nikada nisam obećavao. Uvek sam u izjavama te vrste bio oprezan, ne zato što sam demagog, nego zato što ta vrsta izjava ne služi ničemu i uvek više može da škodi nego da koristi. Igrači i ja treba da govorimo na terenu. Najvažnije je da se dobro spremimo i da budemo zdravi. Plan priprema još nije detaljno utvrđen, ali protivnike u pripremnim utakmicama manje-više znamo i verujem da će biti odlični za hvatanje forme pred Atinu.
Povratak Željka Obradovića: profesija pobednik
Nema, naravno, garancije da će "plavi" s novim–starim trenerom osvojiti medalju na Olimpijadi u Atini, ali isto tako nema nikoga ko odluci o njegovom izboru može bilo šta (ozbiljno) da prigovori
Za razliku od srpskih političara koji su nekako, uz pomoć prirodnih i ostalih kombinacija i koalicija, izgurali predsednika Skupštine ali još kubure s Vladom, Košarkaški Savez Srbije i Crne Gore pregurao je relativno brzo i relativno lako prvo izbor novog predsednika, a potom je mandatar, u ovom slučaju Miodrag-Miša Babić, krenuo u ofanzivu rešavanja pitanja šefa operative koji se u stručnoj košarkaškoj terminologiji zove selektor. Izbor je pao na Željka Obradovića, koji se tako vraća na mesto uspeha četiri godine posle svog jedinog neuspeha na klupi državnog tima. Otišao je posle Sidneja 2000. i Olimpijskih igara na kojima je (tadašnja) Jugoslavija bila šesta, što je bio najgori plasman još od rimske Olimpijade 1960, kada su se naši igrači prvi put pojavili na Igrama. Pre tog neuspeha Obradović je bio evropski (1997) i svetski (1998) prvak, olimpijski vicešampion (1996) i treći na EP-u 1999. za vreme NATO bombardovanja. Pre četiri godine otišao je manje zbog tog jednog slabog rezultata a više zbog nekompatibilnosti klupskog i kalendara reprezentacije jer je zbog njegovog angažovanja u našem državnom timu trpeo njegov klub Panatinaikos koji ga (više nego dobro) plaća.
U našoj javnosti, navikloj na polemike, podele, sukobe interesa i dogovore iz interesa, odavno jedan izbor nije naišao na tako jedinstvenu podršku kao ova odluka o imenovanju Željka Obradovića. Njegova briljantna trenerska karijera ne ostavlja ni najmanju sumnju. Čak i oni kojima iz ovog ili onog razloga nije po volji ne mogu da stave ni jedan jedini prigovor njegovoj stručnosti, još manje rezultatima. U takvoj situaciji, Savez sa Mišom Babićem na čelu zaslužuje čestitke ne za izbor, jer bi ga napravili mnogi, već za uspešnu misiju ubeđivanja Obradovića da se ponovo prihvati posla. To nije bilo lako kao što nekome može da izgleda, nije Obradović čekao kao zapeta puška da ga pozovu i da, bez razmišljanja, kaže: "Da, naravno". Pouzdano znamo da mu doskora nije padalo na pamet da razmišlja o povratku na klupu reprezentacije, ali onog časa kada ga je Miša Babić nagovorio da se vrati u Stručni savet, vrata su odškrinuta. Još malo su otvorena na konstitutivnoj sednici sedmočlanog stručnog tela na kojoj je zaključeno da selektor bude jedan od članova ovog tela i na kome je Duško Vujošević priznao da je i dalje zainteresovan da vodi reprezentaciju, ali je džentlmenski pristao da bez mnogo diskusije ustupi mesto ako je neko "od kolega zainteresovan". Spisak je odmah sveden na dva imena, Božu Maljkovića i Željka Obradovića. Boža je još jednom, kao i prošle godine u ovo vreme (s tim što je tada bio pod ugovorom sa Unikahom, a sada je slobodan) pokazao nezainteresovanost za direktno vođenje reprezentacije iako i samo članstvo u Stručnom savetu pokazuje njegovu želju da pomogne našoj košarci. Maljkovićevo odustajanje u startu olakšalo je posao Miši Babiću, koji je od prvog dana preferirao rešenje Obradović, ali ne bi, naravno, imao ništa protiv ni da je izbor pao na Maljkovića. Željko se vratio u Atinu s "bubom u glavi" i rokom od desetak dana koji je sam zatražio da raščisti prvo "sam sa sobom" a potom i s klubom. Jednu dilemu odmah mu je olakšao predsednik i vlasnik Panatinaikosa Pavlos Janakopulos rekavši mu da – što se kluba tiče – nema niti će biti ikakvih problema. Posle konsultacija sa "samim sobom" i s najužim krugom prijatelja, Obradović je prelomio i rekao da pristaje. Koordinator Stručnog saveta Predrag Bogosavljev putovao je prošle srede u Atinu na završne razgovore tokom kojih je sve perfektuirano, mada je formalno objavljivanje ostavljeno za ponedeljak, posle sednice Upravnog odbora KS-a SCG.
To je, manje-više, hronologija jednog (očekivanog) povratka. Svi su zadovoljni jer je nađeno verovatno najbolje moguće kadrovsko rešenje, ali Željko Obradović je u pravu kada kaže da greše svi koji misle da su njegovim imenovanjem "unapred rešeni svi problemi". Njegov prethodnik Vujošević imao ih je previše i za većinu nije bio kriv – od otkaza igrača do povreda na samom takmičenju – ali treneri se, osim po znanju, razlikuju i po sreći koja ih prati ili ne prati, uz podsećanje da sreću treba (i) zaslužiti… Obradović je po karakteru ambiciozan, po mentalitetu borac a po zanimanju – pobednik. Oko sebe širi optimizam, poverenje, sigurnost svake vrste. Sa pet titula klupskog prvaka Evrope, sa još dva Kupa pobednika kupova, sa četiri medalje na klupi reprezentacije i gomilom titula u nacionalnim ligama naše zemlje, Španije, Italije i Grčke za samo 12 godina karijere, obezbedio je sebi mesto u galeriji najuspešnijih trenera Evrope. Zvuči neverovatno, ali da ga nismo uzeli mi, možda bi ga uzeli – Grci! Naime, u Grčkoj predstoje parlamentarni izbori i ako sadašnji selektor Joanidis prođe na listi PASOK-a u Parlament, po zakonu bi morao da ostavi sadašnji posao. U nekim kombinacijama jedan od kandidata za eventualno upražnjeno mesto bio je i – Željko Obradović. Na sreću, Miša Babić se "prvi setio".
V. S.
Dejan Bodiroga: "Pravo rešenje"
Kapiten reprezentacije Srbije i Crne Gore Dejan Bodiroga jedan je od onih koje je imenovanje Željka Obradovića najviše obradovalo. Daleko od toga da je imao nešto protiv Duleta Vujoševića, ali jednostavno – posle saradnje sa Željkom u Real Madridu, Panatinaikosu i reprezentaciji od 1995. do 2002. – poznaje ga, što bi se reklo, "u dušu".
"Prvo bih da mu čestitam. Mislim da je je Stručni savet doneo pravu odluku. Dobro je što se Željko vraća a ne počinje, zna šta ga čeka a i igrači znaju njega, ili bar velika većina. Najvažnije je da se dobro spremimo, mi smo uvek prvi počinjali pripreme i dolazili na takmičenje najspremniji što nam je pomagalo da dođemo do medalja i trofeja. Moja saradnja sa Željkom traje dugo, bila je uspešna i nadam se da će biti nastavljena", rekao je Bodiroga u izjavi za "Vreme".
Njegov imenjak Dejan Tomašević, član španske Valensije, ima slično mišljenje:
"Igrači nikada nisu birali selektora i zato nije bilo uputno da se iko od nas igrača meša u taj posao za koji su zaduženi stručni ljudi. Doneli su pravu odluku, a na nama je da je na terenu potvrdimo. Ja sam sa Obradovićem od ulaska u reprezentaciju pre devet godina i imam predivna iskustva s njim."
